Tomas Ligoti (1953) piše isključivo horor, i među ljubiteljima književnosti strave ima kultni status. Njegovu prozu nazivaji i filozofskim hororom, a koreni njegove poetike nalaze se u stvaralaštvu pisaca kao što su Lavkraft, Po, Maken i Blekvud, premda ga često porede i sa evropskim piscima sumornog pogleda na svet čija dela ne pripadaju žanru, kao što su Franc Kafka, Tomas Bernhard i Bruno Šulc. Počevši od 1985, objavio je pet zbirki priča, i jedan kratki roman, Nedovršeni posao (2002) (prva njegova knjiga koja je bila prevedena na srpski – Booka, 2014), kao i esejističko-filozofsku knjigu „Zavera protiv ljudske rase“. Od ove godine, čitaoci imaju priliku da na našem jeziku, u izdanju novosadskog Orfelina, čitaju i Ligotijevu drugu zbirku priča, „Pisar tame“, koja je u originalu objavljena 1991.
Ligotijev ekstremni nihilizam jedno je od glavnih obeležja njegove proze. Njegovi filozofski pogledi oslanjaju se, u osnovi, na budistička uverenja o tome da je materijalni svet iluzija, koja skriva pravu istinu, i gnostički stav da svet u kojem živimo prožimaju prvenstveno patnja i zlo, jer je, jednostavno, takav stvoren. Međutim, što je još važnije, ove priče strave napisane su poetično, uz dosta brige o atmosferi i vrlo upečatljivim košmarnim ambijentima, a njihova vrhunska sugestivnost govori o dubini uverenja sa kojom Ligoti seda pred prazan papir (odnosno ekran) i proživljenosti užasa koje opisuje. Sve je ovo u neraskidivoj vezi sa njegovim ličnim negativnim stavom prema životu u načelu, koji je razvio još kao mladić, a dakako i sa zdravstvenim problemima koji Ligotija takođe opterećuju još od tinejdžerskih dana (depresija, panično-anksiozni poremećaj, agorafobija, anhedonija)…
Opsesivna tema, koju ćemo zateći u većini priča poteklih iz pera „pisara tame“ jesu skrivena znanja o zlokobnoj suštini koja se nalazi iza svega što ljudi percipiraju kao sopstvenu stvarnost, to jest svet u kojem žive. Reč je, dakle, o najdubljim i najsveobuhvatnijim znanjima, čije otkrivanje kod Ligotija neizostavno dovodi do užasavajućih posledica.
U priči „Neteskurijel“ protagonista se susreće sa činjenicama o drevnoj sekti, čiji su članovi, istrajavajući u svojim duhovnim praksama, shvatili da je njihov panteizam zapravo pandemonizam, kada su otkrili postojanje pandemonskog boga po kojem priča i nosi ime: „sve na ovom svetu samo je maska za najodvratnije, čisto zlo, koje je ublaženo jedino našom nesposobnošću da ga kao takvo vidimo“. Na kraju, čak ni upoznavanje sa ovom zaboravljenom, skrivenom pričom, i to iz treće ruke, putem jednog pisma, nije moglo da ne bude pogubno za glavnog junaka…
U najdužoj, i jednoj od najboljih priča u zbirci, „Poslednja arlekinova gozba“, antropološko istraživanje o festivalu klovnova u zabačenom gradiću dovešće pripovedača do otkrića o sekti čiji se članovi pretvaraju u džinovske crve, u toku sablasnog rituala, kao i do potresne spoznaje o samom sebi. 
Naravno, kao i kod Lavkrafta, Ligotijevi likovi ne dolaze do otkrića slučajno. Oni su uglavnom zanesenjaci, koji gaje sklonost ka neobičnom, puni znatiželje, uvek obeleženi nekom ličnom osobinom koja ih preporučuje za put u srce stravičnih tajni. Čak i kada od užasnih entiteta i prizora uspevaju da pobegnu bez ikakvih sukoba, kao u odličnoj „Poslednjoj arleknovoj gozbi“, Ligotijeve ličnosti nisu puki posmatrači. Ovo se, osim kod „Arlekina“, vrlo jasno vidi u još jednoj odličnoj priči: „Snevanje u Nortaunu“. U njoj, pripovedač posmatra i prati napredovanje svog cimera u ezoteričnim aktivnostima, sve dok ovaj on ne ode u drugu dimenziju, „zonu“, nekakvo više stanje bivstvovanja, kojem teže članovi sekte kojoj se priključio:
Prva rečenica glasi: „Ima onih koji za svoju zlu kob zahtevaju svedoke“, sugerišući da je cimeru bio potreban svedok za njegov izopačeni ezoterijski razvoj. Ipak, evo kako pripovedač promišlja o sebi na kraju: „Zapravo, ja sam parazit koji živi od bolesti koja je njih pogodila, dok ja ostajem imun. Uloga koju igram je uloga voajera. Jer u mojoj je moći da ih spasem. Samo kad bih bio potaknut da to učinim, ja bih im mogao pružiti ruku dok se nadnose nad provalijom. Mogu samo da se zapitam, dakle, kakvo li je to oboljenje od kog patim da, poput nekog izopačenog božanstva, odlučujem da im dopustim da padnu.“ Posmatrač, zaista, ne bi ni postao posmatrač da mu ta vrsta nadopunjavanja sa žrtvama užasa nije potrebna.
Specifična su i mesta na kojima se priče odigravaju: ona su skrovita, tajna, prašnjava, u stanju raspadanja. Poprišta zapleta su zabačeni gradovi puni čudnih stanovnika; naizgled napušteni, oronuli bioskopi; zapušteni tavani – mesta koja skrivaju užase nepojmljive onima koji su dublje ukorenjeni u „običnost“ i „normalnost“ svakodnevice.
Jedan od najupečatljivijih opisa lokacije u ovoj zbirci nalazi se u priči „Noćna škola“. Evo kojim rečima Ligoti moćno i poetično približava izgled (i više od izgleda!) škole u kojoj se noću odigravaju krajnje neobična predavanja:
„Teško je bilo i zamisliti da je ovo mesto uopšte sagrađeno na neki uobičajeni način. Bilo je daleko lakše prizvati neku čudesnu legendu o tome kako ju je podiglo ortačko društvo demona tokom neprekidne noći davno prošlih dana, a građu za nju su kraduckali iz drugih konstrukcija, koje su sve bile počivše: iz uništenih fabrika, opustošenih mauzoleja, napuštenih sirotišta, zatvora koji se već dugo ne koriste. Škola je zapravo bila neka nakazna izraslina na đubrištu, pupoljak groblja ili septičke jame.“ Naravno, i na početku ove priče sugeriše se zašto glavni junak uopšte dospeva u ovu jezivu građevinu nalik na snoviđenje, kada on pominje svoju snažnu „želju da spozna nešto o sopstvenom postojanju“.
Ipak, karakterizacijom se Ligoti ne bavi previše. To je razumljivo i iz razloga što su ovo mahom kraće priče, između desetak i dvadesetak stranica, ali takođe je očita i piščeva namera da se zanemari i prevaziđe individualni aspekt likova, i da se uvek dođe do metafizičkog ishodišta. Nimalo nije slučajno to su što u više priča glavni junaci antropolozi (pored ezoteričara, koji preovladavaju), budući da ovde kao lik figurira uglavnom čovek kao vrsta, a ne pojedinac.
Vredi pomenuti još jednu priču koja se izdvaja – „Senka na dnu sveta“ koja zatvara zbirku, neodoljivo podsećajući na najbolje Lavkraftovo ostvarenje, novelu „Boja izvan ovog svemira“. Na jednoj njivi, žitelji varošice otkrivaju „izopačenu letinu“ – potpuno crnu, ljudskom iskustvu nepoznatu materiju koja izrasta iz zemlje i koju ni sekira ne može da preseče, a koja pri dodiru gotovo da i „nema nikakvu opipljivost“, nego „tek nagoveštaj materijalnog, slabiji i od osećaja vode ili vetra.“ Istovremeno sa njenom pojavom, meštani se suočavaju sa neobjašnjivim promenama vegetacije i klime, i dospevaju u „godišnje doba van svih doba“. Ovaj opis susreta sa pojavom ili entitetom koji je ljudskom iskustvu potpuno nepoznat i neshvatljiv izuzetno je uspešan. Mada je kraj možda pomalo mlak, pogotovo u poređenju sa legendarnom Lavkraftovom pričom (jedna ljudska žrtva i varošica biva oslobođena neshvatljivog zla), implikacije o ljudskoj nemoći pred ćudima prirode i nepoznatim suštinama postojanja, ipak ne bivaju ublažene ni kada se dospe do poslednjih redova i manje-više srećnog raspleta…
Kao dodatak, u knjizi je štampan i vrlo zabavan Ligotijev esej o načinima na koji horor dela teše svoje konzumente. On navodi čak šest načina – izlaganje fiktivnim užasima kao priprema za užase stvarnosti; zabava; posmatranje užasa kao podsećanje da smo trenutno na sigurnom, u toploj fotelji; uporno suočavanje sa spoznajom o našoj neizbežnoj zloj kobi dok je prosto ne prihvatimo; poistovećivanje sa čudovištima; i, najzad, nadilaženje nivoa pojedinca kroz uživljavanje u sveobuhvatnu zlu kob. Međutim, na kraju Ligoti priznaje – a šta bismo drugo od njega i mogli da očekujemo? – da nijedna od ovih uteha nije efikasna onako kako bismo želeli, da je svaka jednokratna, i da je, naravno, i ovde reč tek o iluziji. Kao glavnu utehu koju horor nudi, pisac ipak navodi činjenicu da nam on omogućava da saznamo da je neko delio naša osećanja i potom od njih uspeo i da sačini umetničko delo.
Kako nas je edicija „Poetika strave“, u okvru koje se „Pisar tame“ štampa već navikla, tu je i obiman esej o Ligotiju i njegovoj poetici iz pera dr Dejana Ognjanovića, detaljna biografija pisca, a naslovna stranica koju je ilustrovao Ivica Stevanović definitivno je najstrašnija do sada u ovom serijalu knjiga, a verovatno i u nekoj daleko široj konkurenciji.
Filip Rogović
