U uzbudljivom nastavku rubrike „Knjiga na parče“ i dalje čitamo zbirku „Maladi…“ A. Sapkovskog, i dalje Petrik & Tropin:
Muzikanti
Uz eksplicitno izražen prezir prema hororu, žanru u kojem piše, predgovor drugoj priči pokazuje neslućene nivoe kognitivne disonance kod autora. U jednoj rečenici horor je žanr koji je „lažan u definiciji, čak i u nazivu“, dok bi već u sledećoj „splater horor“ bio „i te kako tačno nazvan“.1 Biće da ova nesvakidašnja sposobnost da se mišljenje promeni u deliću sekunde predstavlja još jednu od stvaralačkih tehnika iz opisa izdanja na zadnjoj strani.
U ostatku visokoparnog uvoda saznajemo da autor voli mačke, i da je tema priče osveta mučenih životinja koje ipak nalaze načina da se svojim mučiteljima suprotstave. Konačno, predgovor se završava referencom na mejnstrim nagradu kojom je priča počašćena, i autorovom dosetkom o tome kako je to dokaz njegove opskurnosti. Ovim, čini se, Sapkovski podvlači kognitivnu disonancu kao temu predgovora, podgrevajući tako nade čitaoca da će i se i sama priča držati teme.
Da se radi o omažu bajci „Bremenski muzikanti“ Braće Grim pomenuto nigde nije.
Priča počinje kriptičnim opisom Jama, misterioznog dela grada gde se jedino mačke osećaju bezbedno, a čak ni one ne uvek – ni psi ni ljudi ne zalaze tamo. Implicirano je da se Jame preklapaju delimično sa nekim drugim univerzumom, a pri kraju imamo i TLDR verziju opisa, ali samo za pismene: Jame su, naime „Locus terribilis“, ako se to nije dalo zaključiti iz opisa.
Radnja je izneta u fragmentima iz kojih naslućujemo da su u Jamama stradala trojica tinejdžera koji su brutalno ubili jednu mačku naočigled devojčice koja je kasnije pala u komu. Muzikanti, saznajemo, su životinje koje komuniciraju telepatski, a odnekud imaju za cilj da spreče prelazak demonskih stvorova u naš svet.
U duševnoj bolnici u blizini Jama, bezdušna naučnica Izu vrši eksperimente na sirotoj mački Debi. I dalje je vrlo nejasno šta se tačno dešava, osim da je Deba u telepatskom kontaktu sa muzikantima. Izu posećuju dvojica policajaca i puštaju joj snimak njenog sopstvenog glasa kako inkriminiše nekog iza Zavese zbog ubistva tri tinejdžera u Jamama, a pominje i svedokinju, devojčicu koja iz šoka prelazi u komu. Ona je nesvesna da je zvala policiju, i ovde klupko (ha, evo i ovde refleksa mačije teme) počinje da se raspetljava. Iza misli da ludi, i objašnjava svom ljubavniku kako misli da ludi, i odmah ima epizodu kojom to zgodno i demonstrira, da bi se do kraja ispostavilo da je delimično pod kontrolom mačke.
I odmah zatim da se zapetljava ponovo. Policajci razgovaraju sa ocem jedne od žrtava, advokatom kojeg iz neobjašnjivih razloga zovu mecenom. Ispostavlja se da su upetljani u nekakvu zaveru čiji obim i ciljeve ne dobijamo ni u naznakama, ali znamo da se tiče mačaka. Advokat i policajci prave nekakav eksperiment u jamama, i širom grada počinju da se dešavaju čudne stvari, od kojih je svaka na neki način vezana za strahove od životinja.
U jednoj zapaženoj epizodi pojavljuje se kamiondžija Nemac koji u svom fragmentu razgovara sam sa sobom, ali ne isključivo na nemačkom. Zašto je autor pribegao ovoj tehnici nije jasno, osim ukoliko razlog nije taj da se ne može pouzdati u sopstveno znanje tog jezika ili u u znanje čitalačke publike, ali ipak ima potrebu da se njime istakne. Ređaju se slike demonskih životinja, i tako sve do sveopšteg pokolja i konačnog ulaska demona u „naš“ svet na poslednjim stranicama.
Sve u svemu, priča izgleda više konfuzno nego misteriozno, razmotrena onako kako je izložena, ali se ipak mora reći da je kao celina uglavnom smislena (ljudi muče životinje – demonske životinje ubijaju ljude). Ipak, pojedini delovi su potpuno nerazjašnjeni. Šta hoće policajci i advokat? Šta tačno muzikanti rade i zašto; a ako su već u stanju da nateraju čoveka da radi ono što oni hoće, zašto nikome ne ostave konkretnu i korisnu poruku umesto kriptičnih tragova? Uopšte, čini se kao da autor prilično često (i u prethodnoj, ali izraženije u ovoj priči) pribegava deliričnom i fragmentarnom stilu kako bi rekao nešto, ali što sa manje sadržaja i smisla. Nezahtevni čitaoci koji vole mačke mogli bi da uživaju u ovoj priči.
M. Petrik
„Muzikanti“ su već značajan napredak u odnosu na prethodnu priču. Pre svega zbog žanrovskog odmaka i izbora autora da se odrekne svog tipskog glavnog junaka. A potom i zbog toga što ovde Sapkovski radi ono što najbolje ume: prepliće različite žanrovske uticaje i književne aluzije. I već stoga je dobro pažljivo pročitati predgovor za ovu priču jer u njemu imamo iznenađujuće suptilno upućivanje na jednu dobro skrivenu referencu: to je ona rečenica u kojoj pomene Kiplinga, pa kaže „Ali o tome nešto kasnije“ i onda tog kasnije ne bude… naizgled.
Priča sledi standardnu postavku i razvoj lavkraftovskog tipa horor priče: nečije petljanje sa pogrešnim stvarima na pogrešnom mestu koje onda izazove cepanje vela između ovog i onog sveta i Ktuluov prekrasni operski nastup ovde i sada.
Međutim, tvist Sapkovskog sastoji se u tome što je „ovde i sada“ ne bledunjavo i nedorečeno već vrlo živo prikazana Poljska usred tranzicije i na prelomu između socijalizma i kapitalizma: i u tom ključu treba čitati i raspad zdravstvenog i naučnog sistema (oličenog u posvećenoj naučnici kojoj je u sadašnjici suđena bliska propast) i korumpiranu policiju u sprezi sa korumpiranim pravnim sistemom (profesije negativaca su izrazit signal za to) i opštu tendenciju da se socijalističko sivilo glatko uklopi sa kapitalističkom bedom. Jedini likovi koji tačno znaju šta i kako rade i koji imaju jasan etički sistem jesu – životinje.
I ta dva nivoa, horor priča i socijalna kritika, ovde vrlo uspešno funkcionišu zajedno (to neće biti slučaj sa kombinacijom satire i SF-a nešto kasnije). A ono što priču izdiže na književnom nivou jeste funkcionalna upotreba interteksta – tj. drugih književnih tekstova čije prisustvo prepoznajemo u onom koji čitamo: nije u pitanju samo teška senka Lavkraftovog opusa, već i sjajno iskorišćena veza sa Bremenskim muzikantima – ne preuzima se tek motiv „životinjskog koncerta“ već i motiv nezasluženo mučenih i maltretiranih životinja i izvrtanje odnosa sluge i gospodara. I, konačno, pominjana referenca – vehal, krik-signal koji me je mučio pola priče, dok se nisam setila Kiplinga i njegove Knjige o džungli:
“It was what they call in the Jungle the pheeal2, a hideous kind of shriek that the jackal gives when he is hunting behind a tiger, or when there is a big killing afoot. If you can imagine a mixture of hate, triumph, fear, and despair, with a kind of leer running through it, you will get some notion of the pheeal that rose and sank and wavered and quavered far away across the Waingunga.”
Da uzdrhti svako čitalačko srce na ovakav omaž.
Za kraj, mala napomena: sve vreme dok sam čitala „Muzikante“, pomišljala sam na Ivanu Milaković i njene Mačje snove. Uzajamnog uticaja, svakako, nema, ali sprega mačaka i horora – ta se asocijacija nije mogla izbeći. Pa tako preporučujemo ovu priču ljubiteljima Ivaninog dela, i obratno.
A za posle kraja: ok, Petrik i ja nismo čitali istu priču, evo priznajem.
1 Petriče, u drugom iskazu misli na splatter a ne na horor deo definicije, aman. T.
2 – Kako je ovo „vehal”, pobogu? M.
– Tako lepo. Proverila sam i u originalu reč glasi Veehal. Ortografija, dakle, dramatično ne-poljska (u poljskom caruje W i V je pouzdan znak da je u pitanju strana reč) i uz malo kombinovanja nemačkog i engleskog verovatno se čita feal ili fial. Sapkovski očekuje da čitaoci onako solidno uključe mozak. T.
