Ljubaznošću autorke Tamare Lujak možete pročitati nekoliko priča iz zbirke „Priče sa oblaka“ (Presing, 2016)
Kako su nastali vetrovi
Dvori sazdani od rose i sunčevih zraka bili su smešteni na vrhu najvišeg i najstarijeg oblaka na nebu i do njih je bilo teško, gotovo nemoguće doći. Međutim, vižljast i tanan kakav je bio, tornado ih je sa lakoćom dosegnuo.
Danima mu se već vrtelo u glavi, nikako da dođe k sebi. Bio je dezorjentisan, pometen, nije znao kud duva, niti šta mu je činiti. Morao je da poseti Sveznajućeg i upita ga za savet. Dvori su bili od kristala, sjajni poput najsjajnije zvezde i visoki poput najviše planine. Tornadu se još više zavrtelo u glavi kad ih je ugledao, ali je odlučno nastavio dalje.
Prostrujao je kroz kapije bele poput alabastera i teške poput mermera i obreo se u dvorani u kakvoj duvao nije, ukrašenoj niskama ledenica poput niski bisera i paučinom satkanom od mraza i slane.
U dnu dvorane, na prestolu izrezbarenom u ledniku sa severnog mora, sedeo je Tvorac, sede kose i brade bele poput meseca. Tornado se osmeli, zašumi obazrivo i zamoli nebeskog Oca za savet.
„Rascepi se”, zagrme Stvoritelj. Glas njegov prostruja celom dvoranom i tornado oseti kako ga grabi i trese od glave do pete. Oseti vatru u celom telu, kao da gori iznutra, zaljulja se i tresnu o pod dvorane koliko je dugačak.
Kad je došao k sebi osetio se nekako slabim. Ni traga od pređašnje siline i snage. Zračak sunca ga dodirnu i tornado uvide da je tanan i proziran poput kapljice vode. Podiže se na nesigurne noge i zapazi sasvim neosetno kretanje vazduha oko sebe.
Stajao je na sred kristalne dvorane, zatečen. Oko njega su se tiskali nevera i ustoka, gurkali sunčanik i krivac, šuškali toplik i tramontana i tornado sa radošću shvati da mu se više ne vrti u glavi.
Tog dana su se svetom razvijorili donjak i gornjak, raspirili pušavica i belojug, zahujali salabuka i malomlija, rame uz rame zahučali uragan i ciklon, razduvali orkan i tajfun i evo ih gde i dan danas svetom tutnje.
Kako su postale vile oblakinje
Perunuša je ležala u visokoj, zelenoj travi i posmatrala oblake. Divila se njihovoj veličini i lepršavosti i sanjarila kako bosim nogama gazi po oblacima, kako uvlači prohladan vazduh u pluća, zastaje a potom juri nebeskim ravnicama.
Okrenula se na stomak i osmehnula zadovoljno. Uživala je dok je posmatrala oblake kako jure plavim nebom, uživala je u tutnjavi munja i gromova, olujama koje bi se po vedrom danu iznenada sručile na njenu lepu glavu.
Tad bi Perunuša, zaklonjena stenom ili krošnjom drveta, posmatrala ljute oblake kako putuju mračnim nebom i udisala svež vazduh koji je dodatno raspirivao njenu maštu. Snevala je o blještavo belim odajama okićenim ružičastim draperijama od magle i jastucima od snega boje purpura.
Sanjala je kako istražuje nepoznate nebeske planine i doline, kako se hiljade i hiljade boja duge spuštaju na njen dlan i kako ih nosi natrag na zemlju. Ali duboko u sebi Perunuša je znala da nikad neće ostvariti svoj san.
Obrazi su joj stoga bledeli a ruke se tanjile dok nije postala gotovo prozirna. Kretala se sve teže i sporije i bila sve nesigurnija na nogama, dok jednog dana nije odlučila da se popne na najvišu planinu i s nje ili dotakne oblake ili se surva u ambis.
Perunuša se pela tri dana i tri noći. Padala je malaksala od umora, ali je ustajala i nastavljala da se penje. Tek se u jutro četvrtog dana, na ivici snage, uspela na zaravan na vrhu planine.
Dugo je stajala na samoj ivici i posmatrala razigrane, tanane oblake. Dugo ih je prizivala k sebi, ali kad vide gde se nemarno udaljavaju od planine, Perunuša se odluči na poslednji korak. Podigla je ruke i zakoračila smelo u ambis.
„Duhovi prirode hodajte sa mnom sada”, prošaputa. Istog se trena cela priroda uzbudi, senke se odvojiše od svakog drveta, od svakog kamena, lista, oblaka i kretoše za Perunušom. Kretoše da je isprate na poslednje putovanje, da joj omoguće večiti boravak na nebu.
Kako je nastalo nebo
U vreme kad je Belobog stvorio svet činila je čarobnica Murtenica mnoga zla: potresala je zemlju, kidala cveće i čupala drveće iz korena, podizala visoke talase na moru, skretala korita reka i ledila prirodu oko sebe.
Bila je crna poput noći, mračna poput mračnog oblaka i puna jeda i gorčine. Po spoljašnjem izgledu nije nalikovala drugim vilama. Bila je izrazito bleda u licu, više nalik mesecu nego suncu. Kao da je pripadala sferama neba a ne zemlje. Ni traga rumenilu u obrazima ni traga sjaju u očima.
Tamnije od noći behu vračarine oči, pogled hladniji od vode u studencu, dodir opasniji od Belobogovog besa. Koga bi Murtenica dodirnula taj se više nikad ne bi probudio. Ili bar ne zdrave pameti.
Crne poput noći njene su se haljine vukle po zemlji i uništavale sve preko čega bi prešle. Krila su joj bila duža i šira od krila ostalih vila. Crna i gustotkana, gotovo neprozirna, bila su otrovna. Ko bi ih se samo dotakao na mestu bi ostao mrtav!
Murtenica je vekovima živela sama na visokoj i teško pristupačnoj gori. Niko joj nije dolazio u posetu. Vreme je najčešće provodila izvan crnih dvora i mračnih dvorišta, u sumornom vrtu gde je vladao večiti sneg i led.
Ali, sneg i led na veštičinim dvorima imali su drugačiju boju i ukus nego onaj koji su stvarale druge vile. Murtenica se zbog toga nije uzbuđivala mnogo. Oduvek je uživala u grozi koju je širila oko sebe i strahu koji je ulivala.
Bila je ponosna na svoju okrutnost, na brzinu donošenja odluka i nemilosrdnost kojom ih je izvršavala. I tako bi dok je sveta i veka stolovala na planini i sejala strah oko sebe da joj Belobog jednog dana nije poslao pticu Crnoperku na poklon.
Murtenica je bila zapanjena malim stvorenjem koje je zatekla u bašti. Živi stvor na njenom dvoru! To se još nikad nije dogodilo! Zanemela u čudu nije ni bila svesna kad je prešla preko vrta i tiho sela na klupu od crnog gagata.
Ptica veselo zacvrkuta. Murtenica se trgnu, iznenađena. Zaustavila se u pola pokreta radoznala da sazna zašto joj je Belobog poslao pticu na poklon. Crnoperka pusti glas i kako je sve lepše pevala a veštica sve više uživala u pesmi tako je ptica postajala svetlija.
Prvo su se na crnom perju pojavile smeđe pege koje se odmah obojiše u crvenkasto smeđu. Ona se razli u žutu zatim u zlatno žutu, da bi se na kraju svo perje obojilo zlatnom i srebrnom bojom.
Pred Murtenicom je stajala Žar ptica u svom punom sjaju. Veštica se toliko obradovala da je odmah poželela da dodirne pticu, ali kako je ispružila ruku i kako je okrznula pticu crnim plaštom tako ona umre.
Murtenica se toliko ražalostila nad sudbinom Žar ptice da je odlučila da je povrati u život. Da bi u tome i uspela morala je da upotrebi sve moći kojima je raspolagala. Znajući to, Murtenica ipak nastavi.
Vreme kao da je stalo dok je dan i noć sedela na klupi od crnog gagata, nagnuta nad prelepom Žar pticom. Izvodila je sve znane i neznane magije, sve dozvoljene i nedozvoljene čarolije i taman kad je bila spremna da odustane, malene se grudi digoše i spustiše.
Ptica prhnu munjevito u vazduh i odlete, ostavivši za sobom hiljadu duginih boja. Murtenica je bila van sebe od radosti. Krila joj se raširiše i zatreperiše kao nikad do tad.
Zapanjena čudima koja su se dogodila Murtenica je dugo sedela na klupi pod crnom topolom i plakala. Plakala je sve dok sitne, srebrnkaste pahuljice kakve nikad do tad nije videla, nisu počele da padaju po njoj.
Veštičina krila zatreperiše od čarobnog dodira i novi, jači sokovi prostrujiše njenim telom. Lice joj se ozari a rumen obli obraze. Uskoro je sva bila prekrivena belim tačkicama i letela je vrtoglavom brzinom.
Kad je dospela pred Belobogove dvore Murtenica se pretvori u nebo posuto zvezdama i od tad, blažena, bdi nad svima nama.
Knjigu možete poručiti preko sajta Presinga.
