Šta bi Robin bio bez Betmena? Propali cirkuski akrobata, ništa bolji od običnog fudbalera. Samo nešto siromašniji. Šta bi Betmen bio bez Robina? Isto, ali manje zanimljivo. U ovoj listi, redakcija i saradnici Emitora daju četiri arhetipska superherojska pomagača. Potpuno smo sigurni da nismo iscrpli mogućnosti u ovoj kategoriji. Koga smo (sve) propustili?
Sledbenik 21 (The Venture Brothers) – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije
The Venture Bros je bez ikakve sumnje jedan od najboljih crtaća današnjice, rame uz rame sa biserima poput Rick and Morty, Gravity Falls i Archer. Ovaj serijal dolazi iz produkcije Adult Swim (odeljenja Cartoon Network-a) i karikira šta-bi-bilo-kad-bi-bilo scenario u kome zvezde crtaća iz sedamdesetih i osamdesetih (Jonny Quest) odrastaju i suočavaju se sa problemima srednjeg doba i modernim svetom oblikovanim njihovim suludim avanturama. The Venture Bros karakteriše kvalitetan crtež i animacija, odličan humor i scenariji prepuni aluzija na nerd-kulturu, ali ono što ga izdvaja od sličnih naslova su likovi, njihovi međusobni odnosi i razvitak karaktera.
U svetu kome vladaju super-heroji i super-negativci, svako ima svog sledbenika, a Monarh (inače jedan od najboljih negativaca u istoriji), ih ima na hiljade. Sledbenik 21, čije je pravo ime Geri Fišer, sa samo petnaest godina biva otet od strane Monarhove leptirske horde i regrutovan u istu. Geri ne doživljava to kao tragediju, već naprotiv biva ushićen što će konačno moći da radi sve ono što je godinama gledao na TV-u i čitao u stripovima. Međutim, život u Monarhovoj hordi nije tako glamurozan kao što je zamišljao: Monarhovi vojnici su bezlične radilice, lako zamenljivi brojevi čiji su životi beznačajni, a situaciji ne pomaže ni to što je Monarh jedan od najnesposobnijih negativca na svetu.
Na početku serije, 21 biva predstavljen kao nešto lucidnija verzija debelog stripadžije iz Simpsonova: opsednut je nerd-kulturom, zna sve likovima iz filmova, stripova i video igara, i ne mnogo više od toga. Smotan je, nesposoban, na momente glup i ima samo sporednu i uvek komičnu ulogu. Iako je u službi brutalnog (u pokušaju) tiranina, 21 je dobrica, nesposoban da ubije i nevoljan da povredi one koji to ne zaslužuju.
Razlog zašto je 21 najbolji sajdkik je to što njegova ličnost u toku serije sazreva i raste. Uz malo zdravog razuma i nešto sreće, on uspeva da ostane živ dovoljno dugo da pohvata konce igre u kojoj se nalazi i razvije par korisnih veština. Njegove debele mlitave ručerde postaju debele mišićave ručerde, a u jednoj epizodi vidimo i kako uspešno izvodi impresivan džejms-bonodovsko-betmenski manevar sa sve kukom i padobranom. 21 preživljava pad Monarhove vojske i leteće tvrđave, kao i smrt svog najboljeg druga, sledbenika 24, što ga čini okorelim i izdržljivim. U jednom momentu 21 napušta Monarha (koji tek tad uviđa koliko mu je ovaj neophodan i drag), i pokušava, doduše neuspešno, da pokrene svoju super-organizaciju. Ne mnogo više od pozadinskog detalja u prvoj sezoni, 21 se vremenom razvio od jednog od najzanimljivijih glavnih likova, a šta će biti sa njim dalje videćemo ako se serija ikad nastavi.
Enkidu (Ep o Gilgamešu, možda Sin-leki-Unini) – Relja Antonić, sveštenik Šamaša i član redakcije
Nekada davno, kada je Sargon od Akada osvojio Sumer, pripovedalo se o najvećem heroju i njegovom pomagaču. Heroj se zvao Gilgameš, i vladao je Urukom tokom nekih 126 godina. Pomagač, i više od pomagača, nosio je ime Enkidu. Sveštenici solarnog principa Šamaša su pripovest zapisali i malo doradili, s jasnom namerom da izmene stanje u akadskom (vavilonskom) paganizmu i da konačno sandalom patrijarhalnog terora stanu za vrat matrijarhalnom teroru. I kakav je to pobratim bio potreban dvotrećinobogu Gilgamešu, da bi ovaj odbio prekrasnu Ištar, pogazio tradiciju ujedinjenja kralja i boginje, i rekao broz (ne Tito) bifo’ hoz? Heroj njemu ravan, očito, onaj koji će da mu da humanost i ne samo humanost.
Gilgameš otpočinje karijeru kao tiranin Uruka. Može mu se. Kad se saberu božanska porekla roditelja mu, ostaje samo pišljiva trećina da ga čini čovekom. A ep nam jasno kaže – bogovi su gadan jedan soj. No, tu na scenu stupa Enkidu: jer bogovi htedoše kazniti Gilgameša jer je njima nalik. Enkidu je čovek ver. 2.0: načinjen onakvim kakvi bi ljudi trebalo da budu, direktno iz zemlje. Htonska sila protiv Gilgamešove solarne. Čist i nevin u svakom smislu, i ne naročito borbeno gotov. Sve dok naš Giga ne pošalje sveštenicu-prostitutku da oskrnavi tu nevinost – i tek po svom padu u telesno, Enkidu počinje da raste kao lik. Tada dobija motivaciju i odlazi da se osveti Gigi.
Megdan junački, hiljadama godina stariji od megdana Marka i Muse, okončava se pat-pozicijom, uzajamnjim divljenjem i mešanjem krvi. Enkidu dobija porodicu, majka Gigina ga usvaja, i više ne mora nag i sam da trpi pad u telesno. Avanture otpočinju, pada glava Humbabe, podvizi junački se ređaju i nigde zavisti nema. Enkidu čini Gilgameša malo većim čovekom. Ištar meša svoje vitke prste, međutim, Enkidu, sin majke zemlje, kraljici neba bukvalno gura falus u lice. Falus svetog bika. Ubijenog. Trostruka tragična krivica + oholost + smrtnička objava rata vodi samo do jednog – zna se čega. A to nešto donosi demon bolesti. I nekoliko milenijuma I još koji vek pre nego što će Džoker umlatiti drugog Robina štanglom, gurajući Betmena u još veće ludilo (i pružajući mu novu motivaciju), smrt pobratima to čini Gilgamešu.
Tim poslednjim činom, umiranjem, Enkidu daje Gigi i svest o smrtnosti. Takoreći, gradi od njega punopravnog čoveka, heroja naroda ali pomalo i kukavicu. Kakav se to junak plaši lavova i zmija u polju, dok bogovima priprema osvetu – baš kao što će se hiljadama gdina kasnije Novica Duraković plašiti zmija i vukova kada odluči osvetiti se Smail-agi? Pih.
No, osim što mu daje motivaciju za pohod u ime naroda, i veoma rano načinje teoriju o negiranju smrtnosti kao pokretaču civilizacije, Enkidu mu na kraju daruje i beznađe. Enkiduova sen, tačnije, kada se konačno na kraju ukaže, pa i našeg proto-heroja Gigu otera u grob, rekavši mu da u smrti ima manje nade nego u mučnom životu. Enkidu je izvorni sajdkik, savršeni pali čovek koji vrši inicijaciju heroja u svet, onaj koji konstruiše i potom dekonstruiše čoveka, darujući mu redom: humanost, (svest o) smrtnost(i) i na kraju i samu smrt.
Šenon (Transmetropolitan) – Marija Amelia Bošković, saradnik redakcije
Šenon je prvi asistent („prljavi asistent“) Spajdera Džerusalema, manično-genijalnog novinara odmetnika, koji je među živima samo zahvaljujući svim mogućnostima koje se u vidu telesnih modifikacija pružaju u jednom vrhunskom sajberpank okviru, i koji je na samonametnutoj misiji da otkrije ljudima (svaku nadkonceptualnu) istinu i da okonča mandat iskvarenom predsedniku. Zaposlenje ovog tipa joj, sasvim očekivano, donosi obavezu uzimanja medikamenata koji će joj izmeniti genetski kod i zaštititi je od raka, praktikovanje lančanog pušenja, kao i ekstenzivnu psihičku torturu zbog koje i napušta Spajdera na kratko.
Drugi Spajderov asistent je Jelena, ali mu je ona u preteranoj meri slična, i kako narativ odmiče – implikacije da će ga ona jednog dana zameniti su sve jasnije. Upravo zbog toga je ona više štićenička figura, a ne sajdkik. Šenon, za razliku od Jelene, predstavlja individuu čije karakterne transformacije imaju tok koji nije kauzalno vezan za Spajdera. Ona mora da se izbori sa odrastanjem koje je ispunjeno nasiljem, sumanutim kultom tranzijenata (koji menjaju svoj DNK u repliku vanzemaljskog), osećanjima prema bivšem dečku koji se transfiguriše u oblak nano-robota, i preusmeravanjem preferencije medija literarnog izražaja na dužu formu. Prijateljstvo (koje zamaskirano teškim rečima, pokušajima omamljivanja i sveopštom disfunkcijom, ipak baš to jeste) sa Spajderom ne utiče na njen lik, već na njegov.
Pri povratku, ona postaje Spajderov telohranitelj, i izmeštanje sa pozicije asistenta joj omogućava da savršeno ispuni funkciju sajdkika, ne samo Spajderovog – već i Jeleninog. Uprkos tome što je veoma kvalitetno razvijen lik, ona je naglašeno sporedni element bez kog sam Transmetropolitan kao celina ne bi funkcionisao na nivou remek dela (kakvo bez sumnje jeste) narativne strukture, i za ovu ulogu je kvalifikuje baš to što predstavlja nepromenljivu silu koja uvek ide korak uz našeg anti-heroja (i njegovu naslednicu), dajući njegovoj hiperaktivnoj kognitivnoj Car bombi protivtežu.
Šenon je najmanje za glavu viša od svih oko nje i sklona upotrebi impresivnog vatrenog oružja (logičan izbor za telohranitelja), mada je zahvaljujući svojoj fizičkoj nadmoći uobičajeno i da eliminiše protivnike golim rukama. Prvi put je, po svojim rečima, upotrebila pištolj sa dvanaest godina da raznese levi testis čoveku koji je u školi pokušao da siluje njenu najbolju drugaricu (iako mu je ciljala u glavu), tako da je, za razliku od Jelene, odrasla u surovim uslovima u kojima je istrenirana da oštro reaguje u bilo kom odsudnom trenutku. Dok su Spajder i Jelena posebna vrsta tima, Šenon je uvek tu da ih zaštiti od smrtne opasnosti ili mentalnog rastrojstva, i da ih spusti na zemlju. Povrh svega, malo koji iskorak iz eksplozije, hod u pravoj liniji ili Spajderov mesijanski zanos ima potencijal i izvršenje koje je toliko neverovatno kul kao bilo koja Šenonina borbena sekvenca.
Bender Bending Rodrigez (Futurama) – Miloš Petrik, urednik
S jedne strane, radi se o sasvim tipičnom slučaju (napravih grešku u kucanju i napisah „pomagalu“ prvobitno; ne bih mnogo pogrešio): dok je Filip Dž. Fraj pravi protagonista serijala Futurama, Bender, građevinski robot-alkoholičar ispunjava svoje osnovne narativne funkcije kao njegov pomagač: spram glavnog junaka sa čijim se užasom i smotanošću publika spremno identifikuje, Bender je stvorenje koje potpuno pripada čudesnom i surovom svetu budućnosti. Friški gledalac u početku teško može da razume o kakvom se liku, zapravo, radi, ali već posle druge ili treće epizode, samo robot ne bi razvio simpatije prema liku.
Međutim, koliko je Fraj atipičan za heroja, ipak u njemu možemo da vidimo izvesne karakterne crte koje odlikuju i svemirskog čobanina/pilota Luka Skajvokera. Bender bi u ovoj analogiji bio Han Solo, kada bi Han Solo bio mizantrop (Bender zaista duboko mrzi sve nerobote), ljubitelj psihoaktivnih supstanci (Bender bukvalno radi na alkohol), i ženskaroš (dobro, to jeste). Takođe, obojica su ispoljila sklonost da PUCAJU PRVI.
U samo prividno šarenom, a zapravo surovom i brutalnom svetu Futurame, jedan patološki lažov i egomanijak sa nedostatkom empatije zaista se bolje snalazi od glavnog junaka, koji je bio nesposobnjaković i bezveznjak čak i u svom vremenu. Pored toga, Bender je i fizički (sastav: 40% cink, 40% titanijum, 30% gvožđe, 40% dolomit, 40% potkovice, 40% hrom, 60% skladišni prostor, 40% reciklirani metal, 40% žice i 40% ništa) i intelektualno superioran (u memorijskom modulu čuva oko 100.000 terabajta pornografije) u odnosu na svog parnjaka.
Zbog jače izražene veze sa svetom u kojem se radnja dešava, često služi i kao pokretač radnje. Nasuprot tome, zahvaljujući njegovim specifičnim sposobnostima, Bender je često u deus ex machina ulozi, ili u najmanju ruku u ulozi mekgafina. Onda kada nije negativac.
U stvari, kad malo bolje razmislim, moj izbor za listu pomoćnika biće Filip Dž. Fraj…
Ovo ipak resava misteriju nestalog sata…