PRIČA: Čovek na najnižem tronu

Lepo su stari kazivali, ali nama se nije dalo da poslušamo. Šurovali smo sa veoma opasnim nevernicima. U istom smo kolu i sada, ali nećemo još dugo.

Neće nas biti.

Vesti o prvim udarima Osmanlija stigle su mi u Kruševac pre mnogo, mnogo godina. Dete sam bio, ali sam štošta raz’birao i tada. Svi smo shvatali koliku pretnju oni predstavljaju, ali nije bilo mogućnosti da se ljudski sakupimo.

E, moj Pribče, koji si me izrodio, naučio si se ti stolovanju – pa i mene podučio, ali ti je zalud bilo: a i nije mogućno Vlastimirovića peharniku savladati veštine dogovora, koje ni najmudrijima ispomogle ne bi! Rat sa poslednjim Vlastimirovićem se ne bliži kraju ni danas. I hajde što ratujem ja, zet njegov – nego ratuje i sestrić njegov, što Humlje drži. A mladi župan prezimena Livanjski, unuk Mrnjavin, sve po granicama ovih i onih udara, šuruje sa Bugarom a pola mu se rodova unutar države na vojnu ne odaziva, zatrovano mirotvorstvom. Slabi sve one, sve sekući međe našeg napaćenog plemena, odeljenog koliko se god podeliti može –devetorica braće da se dele, ne bi toliko očevine proćerdali! Da, slabi ih, ali nedovoljno da bih ja nadjačao koga.

Previše je strana zavađenih, pa se ne daje niti jednoj da prevlada.

Od Zete udaraju Latini, ne prestaju da truju svojom rimskom verom. Ni sa Vukom nisam mogao saveza da sklopim: a šurujemo i zakonom i krvlju, i supruge se naše vole više od sviju sestara drugih. Ne odobrava Vuk, čovek Patrijarhov, veru koja cveta u mojoj kneževini. Prijezdići odobravaju, jer oni su je uzgojili čak i radije no mi, ali – i njihove upade sam saseći znao tokom jednog od kratkotrajnih, sklopljenih te ubrzo narušenih saveza, i među nama sada ima zle krvi. I njih se pribojavam: ne znam da li više toga da će nastaviti ovu vojnu gde je udario svako na svakoga, ili da će savez sa kime sklopiti koji će me uništiti.

Ali najveću mi muku udaraju ONI, s kojima se dogovoriti ne može, a koji se oružja ne laćaju.

Uz Svarožju i Dajbožju pomoć, mogućno bi bilo da ih danas nekako odgovorim od njihove sumanutosti. Ako li u tome ne uspem, postradaću poput Carevića na Tuđemilskom polju. Njih je noć isklala, a mene će isklati i požderati.

Mene i sve moje.

E, moj Pribče! Video bih tebe, kako bi se snašao u ovim i ovakvim nedaćama…

Čuo sam i da je Livanjski razbio dušmane na Marici, i to po drugi put – a prvog puta ih je uz očevu pomoć polupao poput glinenog nokšira. Međe jesmo zatvorili, i svak’ se za svojom skupio i drkturio u strahu, ali stigle su vesti. Sa zakašnjenjem višedecenijskim, ali su stigle. Pao dušman – jer se Srbin opio, ali ne previše, pa udario u po noći te razvukao neprijatelje kao što vepar razvuče neoprezna lovca, sve po uzoru na Tuđemilsku bitku. Neka je!

Ne pomaže to mnogo. Ali ipak donekle pomaže. Biće tuđini slabiji kada se provuku kroz pogranična područja.

Znaju horde Osmanove u kolikoj smo zavadi izmeđuse, da nam među granicama leži dovoljno zemalja da se uzore, te da se sela i sela nahrane od letine. Držimo se podalje jedni od drugih, iako smo isto. A tamo gde smo jaruge i procepe, rasečene posred plemena našeg, ostavili, oni prolaze. Izbiju i gde ih nikada očekivao ne bi. Na Madžare su stigli udariti, gore na severu.

Sreća je te ne biraju gde će udarati, reda ne znaju. Oslabiće se, biće odsečeni od svojih tu i tamo, svašta nam se daje da na njima i od njih načinimo.

Nesreća je što ih ima više no mrava.

Eh… Samo da mi je zemlja veća! Da nema ONIH. Bogumili. Sjatili se, pa se sa svima mire, a svima govore kako štoluju najobičnijâ vraga umesto Boga. I opet se pomiriš sa njima. Prirastu ti srcu, oni i njihova srdačnost. Divni domaćini. Divan narod. Svi pismeni. Žene imaju svako pravo, kô i muški. Al’ da se povinuju – to neće. Pa još i Hristova oca, i Svaroga i svako božanstvo demonom zovu. Ja se sa hrišćanima pomirio, iako je Patrijarh udario da preti onima koji se pomire sa nama… ili sa NJIMA. Kažu neki, preti vekovima. Briga je mene, briga je i moje hrišćane. Ovi se bogumili sa Hristovom vojskom, ili sa Svarožjom, nisu a tobož jesu pomirili, i ne znaš gde si sa njima. Sve štuju, svima ulizički klanjaju, prema svakome dobri. Kažeš im nešto da urade, neće.

Nema nikoga u Vlastimirovića da ih malo satre ili u ognju sažeže. Nije ga bilo, ni sada ga nema. Množe se. I neka se množe, i svoju decu sebi nalik oblikuju – ali šire se i bez toga. Supruga mi u njihove redove prešla. Kunem je Svarogom, ona kaže da je Svarog demon jer ima „rog“ u imenu. Glupača.

Oni su gori od dušmana u drugoj, a opet našoj državi. Meni su gori. Drugi koji da se ne slaže, neka mu! Ovi moji Hristovi crkvenjaci, što ne podnose račune nikakvom Patrijarhu, vele da treba da ih pustim na miru. Ako neće da ratuju, neka neće, kaže sveštenstvo – i pusti kraju…

Podržavaju i moje pravo da se ne složim.

Ne slažem se.

Jedino što je od njih gore je vojska onoga sultana, mada se ni u to ne bih zakleo. Sa sultanom se možda čovek može i dogovoriti.

Sa ovima ne može.

„Nemoj ići na vojnu!“, veli mi ona. „Nemoj, molim te.“

„Ženo, satreće nas do poslednjeg,“ pokušavam da joj utuvim. A ona meni:

„Bolje da nas satru nego da podlegnemo iskušenju oružja.“

Kažem joj da utuli. Ona meni da sam zaostao, i da žena, po njenoj naprednoj veri, ima pravo da napusti muža.

E, pa napusti muža, čisti se! Ja se protiv tvoje vere i njenoga prava ne bunim. A ti se možeš, Kola mi nebeskoga i Peruna, buniti koliko god ushteš, i ići gde ti volja…

„Narode moj,“ otpočinjem, a sve se pitam koliko je toga naroda uopšte moje. Rašta da ih svojatam, kada od njih ništa nemam?

Prestoli na kojima sedimo su najniži. Nisi iznad drugog vladara, a još si manje nad njegovim kmetovima. Savezi se svezuju pa razvezuju. Tvojih je pobornika tako malo, čak i među tvojim međama, da je i tvoja vlast manja – ne samo od carske, nego, čini ti se i od vlasti glavešine u jednom ovećem selu. I samim tim, tvoja reč vredi manje, jer manje ljudi možeš da zastrašiš.

„Sutra jeste Svetovidov danak! I on će gledati na nas! Što se vas neverujućih tiče: i na vas će gledati, vaš Bog! Moraćemo svi koji smo za vojnu pristali u boj,“ velim, „čak i ako se niste ranije vojskom obavezali! Moraćemo, inače će nas satreti!“

A oni meni odgovaraju sa NE, svi ti bogumili, koje sam pustio da se razmile po mojim zemljama. Moji rodnoverni – svi hoće na vojnu! Hrišćani – neki hoće, neki neće – ali od ovih mirotvornih Manijevaca: nijedan nije za rat. A takvih je najviše.

Ne mogu da kaznim ili da istrebim pola svoga naroda. Tek tada će dušmani moći da nas satru. Mogu samo da se nadam da će jednoga dana biti bolje.

Sina ne smem u oči da pogledam, dok ispisujem depešu i dajem je da se pošalje osmanlijskom caru. Predajem se, ali svejedno znam da će ovi da udare po nama. Znam da ćemo biti ovce za klanje, ali pokušavam da verujem da nećemo.

Lepo su govorili naši stari: nema goreg od onoga koji skrštenih rukâ sedi i pred najgrđim zlom. Od ovih „bogumila“ nema opasnijih.

Silno bih sada, dok potpisujem proglas o predaji, želeo i voleo da se nekada, kada je ovih kukavaca kukavnih bilo manje no danas, rodio neki tvrđâ srca – neki koji bi ih istrebio. Gnusno je to – uništavati ljude kao da su živinčad, i sa Rodnom se verom ne slaže: a siguran sam da ga ni jednobožačka ne opravdava, ali makar bi Rod preživeo sutrašnji dan.

Moj neće. Ovi drugi prljavci možda opstanu još koju godinu, sa svojim smešnim državicama, ali sve nas čeka isto: jer svi smo isto.

Čeka nas konačna istraga.

Relja Antonić

slika: Kneževa večera, Adam Stefanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *