Veliku je žrtvu moj deda potraživao. Susedna plemena su prosipala krv, neka su druga žive ljude pokopavala, ali ništa nije prodiralo tako duboko pod prag i u sveže rasečenu brazdu kao ono što je deda o svim mobama uzimao. Ili, pre će biti – davao.
A davao im je prošlost, nanovo i nanovo, dok su se svi nadali kako su je zaboravili.
Živa bića primaju čistu silu, a od nečiste umiru. Zemlji je svejedno. Zemlja jede i upija i ono loše – i u silu rasta ga pretače. Napila se ona krvi, najela dece i staraca, u trulež zagrizla – i uvek je posle kraćeg ili dužeg vremena izbacivala darove, puštala živo da iz nje izniče i da po njoj hodi i hrani se. Zemlja ne bira: najprokletije mesto će isprati, ono će najcrnje prometnuti u iste one čiste, sjajne darove kojima se možemo snabdeti. Mnogi su drugi, zarad žetve, strašne žrtve prineli – ali svejedno je šta se nudi, ako se nudi iskreno.
Deda je sveže napunio dve hiljade i četrdeset leta. Selo je došlo u ispomoć, i svi su, pre no što su se prihvatili motike, seli i plakali. Starac ih je dočekao kao što ih je uvek i dočekivao, ali tada njegovi skvašeni obrazi i knedla koju je zadržavao u grlu nisu bili uobičajeni.
I zbilja, obavismo još mnogo moba od tada, ali mnogo se toga u svetu izmenilo.
Deda i ja smo se, o njegovom dve hiljade četrdeset i šestom imendanu, poslednjeg puta isplakali na grobu njegovih roditelja. Jednog od njih se nisam sećala uopšte, drugo sam jedva pamtila. Svaka godina naših života je dugačka koliko i vaša, i mada nas smatrate večnim, mnogo je toga još potrebno da bi nas učinilo na smrt imunim, a pradedu i prababu sam izgubila u dalekim dobima kojih se sada sećam samo u snovima, a zaboravljam kada otvorim oči. I ipak plačem. Plačem, jer me jede savest što ih se ne sećam. Plačem jer osećam rupu u svetu koju bi oni popunjavali. Plačem, i suzama solim grumenje crnice pod hrastom koji im stoji namesto spomenika.
Svi kratkoživeći takođe dolaze na seosko groblje, i čine isto pre svake mobe. Mnoga sam kolena odgledala kako oplakuju svoje. Pleme se raširilo na pet sela, a ovi što su ovde ostali su jedini koji su nastavili sa tradicijom vlaženja očiju, sve do ovog dedinog imendana. A ne bi ih oplakivali da nije nas.
„Ovo ne bi došlo ni mater da obiđe,“ imao je deda običaj da govori, razmahujući se štapom, dok peni uglom usana. „Sve bi se zaparložilo po ovim grobljima, da ne žanjemo žito i da ne obnavljamo grede na kući. I vidim kako im je cena koju plaćaju preskupa, i jedim se… ali samo ih te suze čine ljudima.“
Međutim, dedu je još nešto jedilo, al’ ne htede reći ništa o tome.
I tako, to leto deda provodi u postelji. Šta mu je, niko ne zna – ni seoski vrači niti učeni šarlatani. A šljive se nadule na suncu, rogovi kuće trule, niko da pritekne da pomogne. Tor je pao i pobio stoku, konoplja je pogorela na sunčanici, letina je prezrela te propala – i samo takve vesti stižu, a bolje nikada. A deda neće iz postelje, pa neće. I pitam ga, i molim i kumim, ustani deda, al’ ništa. I jedno veče zove baš mene, i priča mi sledeće:
„ Vidiš, kćeri,“ veli, jer me je uvek kćerkom zvao od kada je mojih roditelja u šumama nestalo, „moj je otac negda imao jedan veliki jasen sred livade. I žnjeli seljani tada letinu, pa bi založili pod jasenom. A jedan se, iako su plaćeni uvek bili, načini pametnijim no što jeste pa veli: ’Da je meni ovakav jasen, ne bih ja radio za onoga, nego bih i ja gazda bio.’ A otac moj ti to dočuje, pa mu ovako: ’Eto ti, popni se, i kad se popneš, tvoj je.’ I ovaj udari celo predvečerje da se vere uz jasen, oguli i glavu i telo, kažu neki i da je oko isterô na najnižu grančicu, sav se izubija, jer do prve krošnje ima koliko su tri čoveka visoka. A otac moj donese lestve, pa se ispenje i odozgo veli: ’Nisi ti siroma’ što je Svevišnji tako ’teo, nego što si glup!’ I od toga dana, i oni što nisu hteli za svojima plakati, te suzama zemlju hraniti – narikati krenu i blagosloviti počnu.“
Izađem tada u dvorište, i plače mi se ko i pre, ali po prvi put ne mogu a i ne znam zašto bih ijednu suzu puštala. Govorilo se u selu da su i najveći junaci sa ponosom plakali nekada, al’ su znali zbog čega tako. A danas, ni muško ni žensko neće za rodom rođenim. Jasen je onaj isečen odavno, al’ umesto njega, našu livadu što počiva iza dvorišta te se prostire ka prerano zarudeloj šumi i bezbrojnim Sunčevim zalascima, krasi jedan od njegovih potomaka. A nizak je, i sa njega mi se nekakav vražje ružan svat osmehuje, sedi gore u krošnji i sve udri po cerekanju kako tamo priđem, i prstom u mene s visine.
Deda je ispustio dušu sinoć. Putovala sam poslom, da nađem ikoga ko će raditi za nas, jer se ovo selo obezobrazilo te neće ni za novac – a kamoli na besplatnu mobu da dođe. Dok me nije bilo, on je ukućane u pomoć dozivao, te jeo, i kada je završio duboko udahnu te izdahnu, i samo mi je jednu poruku ostavio.
Glasila je: Zalud plač i zalud slano grumenje ukopano po baštama, šljivicima i njivama. Zemlja se PREsolila.
Imam godina više nego nova vera, vilovitom me zovu i neosetnom na problem obična smrtnika, ali uprkos savetu, puštam poneku suzu. Retke su, i jedim se što nisu gušće.
Kratkoveki narod i ja imamo to zajedničko: odavno plačemo premalo – a i rašta bismo – ali, plakali smo već predugo.
Relja Antonić
