Zamislimo na trenutak da postoji disciplina koju bismo krstili, recimo, „gikovska etika”. Prema nekom njenom hipotetičkom kodeksu, bilo kakvo eksplicitno ili implicitno otkrivanje detalja zapleta u novom poglavlju davne svemirske istorije bi bez sumnje bilo surovo kažnjeno. Stoga, s namerom da sačuvam glavu na ramenima i ovaj unos učinim pristupačnim čitaocima koji i dalje nisu podgledali i(li) svarili film, a sve to bez umanjavanja „daglasadamsovskog efekta“ udarca kriškom limuna obmotanom oko zlatne cigle kojim Epizoda VII svom silom nasrće na ljubitelje – određeni komentari, pozitivni ili negativni (ima i takvih, ne može se protiv drugog zakona termodinamike) biće ili poprilično redukovani ili u potpunosti izostavljeni. Međutim, da bi se diskutovalo o filmu, spojleri su neizbežni. Ko ih ne želi ni u naznakama, neka ne čita posle videa.
https://www.youtube.com/watch?v=MwZRFA0cLaM
Kao nekome ko je već dvadeset godina doslovce zaheftan za Ratove zvezda, nije mi strano da težim jednostavnom, linearnom pripovedanju i da priču počinjem od početka. S druge strane, kad porastete uz obe Lukasove trilogije, postane vam prirodno da ne znate gde se taj početak zapravo nalazi. Na tim talasnim dužinama se krije i moj preliminarni opšti utisak o Epizodi VII: pitam se, gde prestaje staro, a gde počinje novo?
Trideset(ak) godina pauze i u našoj i u jednoj dalekoj galaksiji.
Nova, navodno prilično samostalna priča; novi početak, za nove generacije.
Kao što se već dalo naslutiti kroz trejlere, brdo licenciranih proizvoda, ali prvenstveno kroz neizostavno nedelo raznih zlikovaca koji su svrhu svog postojanja širom virtuelnog i stvarnog sveta tražili u proturanju spekulacija o detaljima radnje – zvezde ratuju! Nije ostalo previše mesta sumnji da je Imperija na izvestan način preživela uništenje druge Zvezde smrti; trideset godina nakon radnje Epizode VI, njena nova inkarnacija nosi ime „Prvi red“. Gde je Imperija, tu su i Pobunjenici, sada poznati kao „Otpor/Pokret otpora“, predvođen iz pozadine generacijom legendarnih junaka s kojima smo odrastali. Nekadašnji pirati, princeze i Džedaji u nastajanju, danas su pirati, generali i gospodari Džedaji. Kako su čudni putevi Sile, uprkos tome što svi želimo da nastavimo da se družimo s Lukom, Lejom, Hanom, robotima….došlo je vreme da se, kako dolikuje, uz početak nove priče upoznamo s novom generacijom heroja.
U pustarama peščanih dina planete Džaku, među artefaktima koji govore o nekim starim, zaboravljenim vremenima, živi Rej. Preživljavajući u surovoj sredini od prodaje delova koje skuplja iz olupina davno oborenih imperijalnih krstarica, Rej je izrasla u sanjara, vrhunskog pilota, odvažnog i hrabrog borca, pravednika. Svakodnevno iščekivanje nečega što će doći, ne znamo čega, biva prekinuto iznenadnim susretom, koji pruža Rej priliku da načini prvi korak u jedan veći svet. Fina upoznajemo kao jurišnika, koji dezertira jer nije želeo da učestvuje u monstruoznostima koje Prvi red sprovodi nad bilo kim ko bi im se našao na putu. U nastojanju da im pobegne, put ga nanosi na Poa Damerona, najboljeg pilota Pokreta otpora. Konačno, ništa manje bitni, zajednički prijatelj troje junaka je Dameronov loptasti droid BB8, koji u svojoj memoriji čuva podatke od ključnog značaja za opstanak Pokreta otpora. Pored toga što vezuje trojac protagonista u priči, preslatka narandžasta spravica vrlo lako može postati ono što su do sada bili R2D2 i C3PO – vezivno tkivo čitave sage, svedoci i pripovedači zvezdanog epa. Ulogu „čuvara tradicije“ i istorije ću iskoristiti da predstavim bitnog sporednog lika u filmu: Maz Kanata. Predstavnik nepoznate dugovečne rase, Maz je svedok je svih nedaća koje su snalazile galaksiju tokom proteklih vekova: „Siti, Imperija, a sada i Prvi red“….a lagumi u njenoj jazbini kriju neslućene tajne.
Za kormiliom broda sila zla u ovoj epizodi je Kajlo Ren, predvodnik vitezova Rena i sledbenik tamne strane Sile pod kontrolom misterioznog vrhovnog vođe Prvog reda, Snouka. Na čelu vojnih snaga Prvog reda je okrutni general Haks, s kapetanom Fazmom kao izvršnim komandantom njihovih jurišnika.
Konačno, stari (moglo bi se reći i mitski, Rej bi se složila) protagonisti su u globalu, očekivano, svedeni na nivo sporednih junaka. Njihovo prisustvo je neophodno za postavljanje terena novoj generaciji, za davanje početnog impulsa obnovljenoj borbi protiv zla koje ne spava, otiskivanju na sudbinski put ka zvezdama….
Prva reakcija na film mi nije bila jasno definisana zbog načina na koji se staro i novo dovodi u vezu. Kao što se već moglo videti po pojedinim intervjuima s Ejbramsom i Kenedijevom….ali i kao što smo i mogli naslutiti uzevši u obzir stare filmove – priča je prožeta porodičnim odnosima. Ko je kome brat, sestra, komšija, tetka, teča, otac, baba – mnogo se vremena ulaže upravo u to, i upravo tu (tradicionalno) čuči srž pojedinih likova, što doprinosi njihovoj prijemčivosti, dopadljivosti, ili čak odbojnosti. I to mi je u redu, jer je u pitanju jedna od nosećih paradigmi Ratova zvezda.
Naracija Ratova zvezda je kroz šest filmova uvek bila jednostavne strukture: pripovedanje je od početka do kraja linearno, uz tek pojedine (isključivo verbalne) izlete u retrospektivu. U Epizodi VII se naziru malko drugačije pripovedačke ambicije, što može biti problematično. Većina ključnih motivatora radnje i samih junaka je postavljena u prošlost, u tridesetogodišnju provaliju, valjda da bi se kasnije, tokom cele trilogije, predstavljali gledaocima kroz retrospektivu. Makar se nadam da je tako, jer alternativa bi značila tendenciozno ostavljanje manevarskog prostora raznoraznim stripovima, romanima, crtanim filmovima, itd….
Rekao bih da nemam ništa protiv takvog pristupa, da u njemu ne vidim potencijalni problem. Postoji mogućnost da će čitava trilogija da funkcionise odlično kao celina, ali da će zbog toga da trpi film kao samostalno delo (Ejbrams je obećavao da neće biti tako,
a što se mene tiče nije ostvario). Pojedini momenti koji treba da predstavljaju emotivni klimaks ovog filma mi jednostavno nisu ubedljivi onoliko koliko bi želeli da budu (uzmimo za pretpostavku da razmišljam iole „racionalno“, što uglavnom nije slučaj kada su u pitanju Ratovi zvezda, ali se trudim, za svrhe recenzije), jer koreni celog problema leže u periodu pre ovih filmova. Na koji god način se bude odvijalo produbljivanje cele problematike datog klimaksa tokom idućih filmova, neće mi promeniti činjenicu da u ovom filmu posao nije odrađen najspretnije. Za film koji se toliko trudi da BUDE prvenstveno Epizoda IV, a zatim kroz određene aspekte i Ep. V i Ep. VI, ne uspeva mu ono što su Lukas i saradnici postigli starom trilogijom – da ispriča priču koja se nastavlja na „nešto što se zbilo pre N godina“, ali bez ikakve potrebe da znamo tačno šta se tokom tih N godina zapravo dešavalo (na radost prequel-mrzaca). „Moj bivši učenik, Anakin Skajvoker/Dart Vejder je uništitelj Džedaja i Republike, a usput i je tvoj otac. Kraj_priče.“
Nadam se da neko nije do sada pomislio da sam negativno nastrojen prema filmu, zapravo nisam. Dosadašnje tri pocepane bioskopske ulaznice (od kojih su dve za projekcije u odvratnom „3D“), i verovatno još nekolicina budućih, svedoče u korist toga. Ali eto, neke krupne zamerke su se isprečile, valjda je lakše skliznuti na tu stranu usled nemogućnosti zalaženja u detalje priče. Imam još nekih primedbi, ali ću se na njih vratiti kasnije. Najpre malo priče o onome što me nije ostavilo nimalo ravnodušnim, u najpozitivnijem smislu.
Pre svega, emocije koje su evocirane Epizodom VII bez sumnje nije potrebno isticati. Od prvog momenta kad je najavljeno nastavljanje sage, pokušavao sam da zamislim kako će izgledati prvi ponovni susret s Lukom, Lejom, Hanom, Čubakom, droidima, Hiljadugodišnjim sokolom, i ostalima….i uveravam vas, stvarni doživljaj je bio moćniji nego što sam ikada mogao da zamislim. I suze su tekle. A kako i da ne teku, sa scenariom koji pored toga što je solidan, zna kako da ubode posred srca junačkog!
Na stranu pomenute manjkavosti u samoj priči, te pojedina poslovično jednostavna rešenja i isforsirani momenti. Likovi (oni koji su dovoljno dobro iskorišćeni) su pisani uverljivo, s dijalozima koji su spontani i dosledni. Rej mi je ubedljivo najpostojanija, s dovoljno prošlosti da doprinese auri misterije, sa zanimljivom sadašnjosti i intrigantnim naznakama onoga što će doći, a što je sve uklopljeno u funkcionalnu celinu. Istovremeno je i jaka i krhka, i kao gledaocu ti je stalo da je pratiš dalje. Jedna mini-sekvenca u njenoj „kolibi“, dok jede mukom zarađeni obrok posmatrajući brodove koji odlaze s Džakua, ostaje mi urezana kao najupečatljivija, i najbolje mi definiše Rej za ovaj film. U jednom trenutku ona odlaže posudu s jelom u stranu, i stavlja razlupani pobunjenički šlem na glavu, dok joj smešak zrači nesputanom dečijom vedrinom, momentalno projektujući na gledaoce snove o avanturi. Istovremeno, uz polet za otkrivanjem sveta Rej tokom filma prolazi i kroz druge neizostavne kembelovske faze putovanja: odbijanje poziva, suočavanje sa zveri, te konačnog prihvatanja bremena heroja. Da je Palpatin tu, bez sumnje bi rekao Rej da će njene pustolovine i razvoj u budućim filmovima biti posmatrane s velikim interesovanjem.
Fin i Po su mi slabiji u celoj priči, gde je Po zapravo najgore prošao. Iako ima potencijala kao zeznuti lik koji na neki način predstavlja duhovnog naslednika Hana Soloa (a nije bezlični klon), ostao je neiskorišćen, ili drugim rečima – iskorišćen u najvećoj meri kao potrčko i pilot po potrebi. U (oprez, blagi spojler u linku) nedavnom intervjuu on otkriva da je lik prvobitno trebalo da nastrada već u prvom činu, ali je ekipa na koncu odlučila da ga zadrži. Ovo objašnjava (iako ne opravdava) njegovo klimavo prisustvo u filmu, te potencijalno nagoveštava bolju upotrebu njegovog lika u idućim epizodama. Fin je, s druge strane, sasvim zabavan i dopadljiv lik, iako nisam potpuno ubeđen u njegovu transformaciju iz jurišnika Prvog reda u dobricu. Delovi scenarija koji opisuju modus operandi regrutacije i obuke vojnika Prvog reda mu ne idu na ruku. Ipak, njegova potraga za identitetom i životnim ciljem, žrtvovanje, te veza koju ostvaruje s Rej, verovatno prvim stvorenjem koje je pokazalo brigu za njega, te simpatična (iako na momente previše isforsirana) doza humora koju nosi, čine ga vrednim pažnje.
Uporedo s Rej, ubedljivo najsimpatičniju auru od svih novih junaka mi ima ranije pomenuta loptasta mehanička pečurkica koja se odaziva na ime „BB8″, što možda nije iznenađujuće uzevši u obzir Lukasovo nasleđe o ljudima degradiranim na nivo mašina, te robotima koje krasi veća ljudskost nego same ljude. Uz svu kampanju koju je PR odeljenje Kompanije Volt Dizni mesecima sprovodila, nisam mogao da se oduprem utisku da se veštački gradi uzbuđenje za nečim što možda neće imati realnu potporu u filmu. Ipak, ovaj droid je toliko simpatičan i blesav, da je – na izvestan način, nažalost – definitivno bacio senku na R2D2 i C3PO u ovom filmu. (Zbog toga slutim da bi mogao bespovratno da preotme štafetu „svedoka dešavanja“ koju je dvojac nosio tokom šest prethodnih epizoda, i koju, po mom mišljenju, i dalje treba da nosi). Oduševljen sam koliko jedan robot u obliku loptice koja ispušta tri tona može da ispolji emocija, da izvodi nešto što bi se komotno moglo nazvati mimikom, da evocira i radost i tugu. Sve pohvale za ekipu!
Pored upotrebe novih likova, drugi jak adut scenarija se ogleda u baratanju starim junacima, i najbitnije – u susretu dve generacije, njihovom dijalogu. Upravo tu, u citatima, parafrazama, (auto)referencijalnosti, metamomentima, kriju se oni najsuptilniji i najupečatljiviji osvrti na stare filmove, koji mi vrede neuporedivo više od bilo kakvog direktnog kopiranja elemenata zapleta. Neki od njih su vizuelni: Rej koja živi od rastavljanja razlupanih Zvezdanih razarača; Han Solo koji u istoj prostorji u kojoj se tridesetak godina ranije smejao Obi Vanu i njegovoj priči o Sili sada pripoveda „klincima“ o tome da je Sila stvarna; opet Han, koji u borbi s piratima i svemirskim krakenima podseća publiku ko je zapravo prvi pucao. Neki od omaža su verbalni: Rej veruje da je Luk Skajvoker mit; legendarna kršina koja je sposobna da preleti Keselsku trasu za manje od četrnaest parseka; odvod za otpad i sabijač đubreta. Bilo da su reference vizuelne ili verbalne, gotovo sve su tako suptilne, spontane, i neopterećujuće za narativ, da predstavljaju pravu poslasticu za obožavatelje. Svakako nema svrhe navoditi ih sve (iako bih najradije vikao na sav glas), ali bih istakao samo jednu od koje mi je već dva puta prepuklo srce. U jednom trenutku, u bazi Pokreta otpora, prisećajući se jedne blesave opaske iz Povratka Džedaja, Han pita Leju: „Nije sve bilo toliko loše, zar ne?“. Stara garda komunicira s publikom mnogo prefinjenije nego novi klinci, i suptilno bude uspomene iz protekle ere. A suza teče li teče….
Ono sto je zajedničko i staroj i novoj ekipi je što nažalost s obe strane postoji nekolicina (glavnih ili sporednih) likova koji nisu dobro iskorišćeni, ili su gotovo u potpunosti protraćeni. Za neke od likova me u principu nije ni malo briga, te me stoga ni ne dotiče u posebnoj meri što nisu uopšte iskorišćeni. Za neke sam ipak veoma vezan, već dvadeset godina zapravo, i prilično mi smeta kad vidim da im je dat dobar screen time, ali da se ne bi uopšte primetilo da ih nema ukoliko bi ih neko maknuo; velika šteta.
Kao što znamo, u Ratovima zvezda se ne vrti sve oko likova. Štaviše, ako je išta bitno, to su pompeznost, epika, eksplozije, barokno velika oružja, heroji veći od života koji su spremni da po svaku cenu stanu na put apsolutnom zlu, ili izbave prijatelje iz kandži zveri. U Epizodi VII takve materije ne manjka, a pojedini detalji su toliko ambiciozno epski da bez pogovora mogu da stanu rame uz rame s najluđim Lukasovim idejama (što je veliki poduhvat). Svemirske borbe su se za potrebe ovog filma pretvorile u vazdušne borbe, u kojima je Lukasovo oponašanje dogfighta iz Drugog svetskog rata ponovo ugledalo svetlo dana. I „novo“ oružje masivnog uništenja kojim Prvi red preti da baci galaksiju na kolena….Lukasova stara kovanica Starkiller je našla pravu primenu; a tek da je osoba koja je svojevremeno za potrebe srpskog prevoda skovala izraz „Zvezdani razarač“ (Imperijalna krstarica: Star destroyer, orig.) znala da nas ovako nešto očekuje, bez sumnje bi sačuvala taj izraz za kasnije.
Na kraju krajeva, neizostavno je pomenuti da, u obrascu koji Epizodu IV posmatra kao kaubojac u svemiru, s primesama samurajštine – Epizoda VII postaje ni manje ni više nego piratska avantura u svemiru! Sve je tu: Tortuga, Krakeni, iskrcavanje s jedrenjaka koji plovi pod punim mesecom, kovčeg s blagom, mapa koja vodi do izgubljenog odredišta…. obogaćeno vrlo suptilnom, neočekivanom, i fantastičnom primesom arturijanske legende, potrage za Kamelotom. Lukasovski romantizam par ekselans, ima li išta epskije od toga?
Ono sto me je takođe iznenadilo jeste upotreba elemenata iz počivšeg „Proširenog univerzuma“ (danas poznatog kao „Legende“) – buljuka knjiga, stripova i sličnih sporednih materijala čije su priče otišle na doboš po prodaji Lukasfilma Dizniju. Neću elaborirati o uticaju elemenata preuzetih iz „Legendi“ na ovu priču. Za sada je dovoljno pomenuti da se radi o stvarima poput Hanovog i Lejinog potomstva, titanskog oružanog arsenala Imperije koja je preživela Povratak Džedaja, „reformi“ koje je Luk uveo u red Džedaja….što je verovatno preuzeto iz ranijih klasičnih (prvenstveno) romana (ali) i stripova! Takođe, interesantno je primetiti i upotrebu pojedinih odbačenih koncepata (ili čitavih podzapleta) za prethodne filmove.
Sličnosti s postojećim materijalima svakako ne prestaju pričom o „Legendama“. Ranije sam pomenuo: veliki broj elemenata zapleta, motiva, odluka, čak i replika….preuzet je iz starih filmova na gotovo. Dugovečno sprčeno stvorenje s pećinom koja krije generacijske tajne; početak zvezdane avanture na peščanoj planeti; opis protagonist(kinj)e koji je dat u uvodnom pasusu; najbolji pilot u galaksiji; negativac pod crnom kacigom; pangalaktički planet-blaster; predavanja Lukove svetlosne sablje narednoj generaciji; sve ono što vam ne mogu sada pomenuti….zvuči li poznato? Da, jedno od gorućih pitanja koje preti da evoluira u jedan od nekoliko jakih nepovoljnih utisaka o filmu, prelama se kroz sledeću prizmu: da li će novi pripovedači, bili oni R2 i 3PO ili BB8, da pričaju priču istovetnu onoj koju smo kroz višegodišnje gledanje ogulili s brojnih VHS traka, DVD i Laser Discova? Ako iole poznajete prethodne filmove (a naročito, očigledno, staru trilogiju), u pozadini radnje, zapletu, velikom broju pojedinačnih scena i motiva Epizode VII, uočićete nešto što se, u zavisnosti od toga koju stranu odaberete, može nazvati ili velikom sličnošću, ili kopiranjem (kloniranjem?); u bilo kom slučaju, nešto što prevazilazi granice puke referencijalnosti i omaža.
I Lukas je svojevremeno u novoj trilogiji uvodio paralele, i tako nešto je neophodan gradivni element epske sage koja priča o generacijama. Ali, po mom mišljenju, Lukas je takve stvari upotrebljavao mnogo suptilnije (misli se, naravno, na idejni nivo; druga priča je kako mu je izvedba pošla za rukom), dok u Epizodi VII govorimo o gotovo direktnom kopiranju. Ostaje nada da je takav pristup nametnut za prvi film od strane pogonske mašinerije Kompanije Volt Dizni, nakon procene da igra na tu kartu implicira brisanje bilo kakvog rizika iz lansiranja nove sage, te da će, uslovljen inercijom entuzijazma nakon Epizode VII, zaplet narednih filmova biti manje vezan za radnju ranijih filmova. Mada, sudeći po reakcijama širokog auditorijuma, korpus obožavatelja ni da ne pominjem, zapitam se da nije zapravo najbolje za „opstanak sage“ da se jednostavno doveka reciklira poznati materijal….
I još nekoliko problema, pa da raskrstimo kako valja s negativnim utiscima. Najpre, glavni negativac i cela njegova osnova: nisam dovoljno ubeđen u priču o njegovoj pozadini, te samim tim ne uspevam da budem nešto posebno emotivno investiran. Iskreno, mislim da su prebrzo otkrili mnogo toga vezano za njega, nisu dali liku dovoljno vremena da se naviknemo na njega, da nas zaintrigiraju njegova pojava i turbulentna prošlost. A sličnu primedbu imam i na upotrebu pojedinih protagonista: „prebrzo“ je epitet koji bih rado nalepio na razvojne putanje nekih junaka, ali, spojleri….
Još jedan bitan problem je da mi „teritorijalna podela“ galaksije nije najsrećnije definisana. Dobro, shvatamo da je na delu nekakva podela na Prvi red, Republiku, Otpor, itd….ali je za moj ukus to sve previše šturo predstavljeno, i možda se previše oslanja na raznorazne pozadinske materijale à la romane, stripove, video igre…. Bez sumnje će se dosta toga razjasniti u sledećim epizodama, a i fanovima Ratova zvezda nikako nije strano da dodatne pozadinske informacije traže po internetima i drugim medijima. Ali ako već govorimo o filmu kao celini, tako nešto mi smeta. Postojeće rešenje s vrlo šturim naznakama o stanju stvari koje su date kroz dijalog može da prođe, ali je moglo biti mnogo bolje.
Nešto što bi moooožda moglo da se zavede kao zamerka, a zapravo je samo pitanje navike, jeste to što nam film predstavlja nekolicinu novih planeta, i mnoštvo novih rasa i čudovišta. Recimo, svaka planeta u filmu je do sada neviđena, i vrlo mali broj rasa vanzemaljaca koji su izbačeni u prvi plan je ranije viđen. To naravno nije samo po sebi loše, niti išta novo za Ratove zvezda, štaviše; ali ako govorimo o prelazima među trilogijama, donekle mi je sputan onaj momentalni osećaj homogenosti, koji mi nije falio kod Lukasa. S druge strane, recimo, u inat zlobnicima koji govore kako je Epizoda VII svojevrsni mini-reboot Ratova zvezda, koji se svesno odriče nove Lukasove trilogije, i šta sve ne….ne brigajte, to su koještarije. Eno, neočekivani namig novoj trilogiji se javlja već na samom početku filma, kroz pomen ravnoteže u Sili (ali budite spokojni, puristi – ni pomena o Midiklorijanima!). Potom se, recimo, pominju armija klonova (posredna) i Siti (neposredna referenca), sasvim dovoljno za priču koju više od 50 godina deli od radnje nove Lukasove trilogije. Mogućnosti koje se otvaraju identifikacijom Lukovog novog prebivališta, te potencijalnim razrešenjem misterije vrhovnog vođe Prvog reda, nagoveštavaju potencijal za još jače povezivanje s čitavom Lukasovom sagom, što je i jedini logični potez koji nova uprava treba da povuče.
Nepogrešivi i opštevoljeni kohezivni element svih filmova, drugi glavni pripovedački činilac cele sage, potiče s ove strane ekrana, i svoju magiju projektuje iz pozadine. Sveprisutni i svemoćni Džon Vilijams se takođe vratio, i još jednom potvrdio svoj jedinstveni odnos s Ratovima zvezda. Iako, nerado tvrdim, kompozicije iz Epizode VII tokom gledanja ne udaraju snagom onih iz prethodnih šest filmova, doprinos opštoj atmosferi je nezamenljiv i momenatlno prepoznatljiv, a nove glavne teme i motivi se lako ističu (osim ukoliko su zagušene montažom zvuka koja je na momente više naklonjena efektima i eksplozijama).
U maniru tada novog početka s Epizodom I, gotovo kompletna muzička podloga Epizode VII je nova, s novim temama i motivima, uz citiranje starih samo tamo gde je potrebno. Džej Džej Ejbrams je rekao u jednom skorašnjem intervjuu: „Džon Vilijams piše emocije“, i zaista, kako da vam ne skoči adrenalin uz energični „Marš Pokreta otpora“, kako da ne budete dirnuti razdraganom temom posvećenom Rej, odmerenim citiranjem teme „Han Solo i princeza“ pri susretu dvoje legendarnih junaka? Kako da se ne naježite onakvim muzičkim zaključkom, koji već tradicionalno samostalno (uz sliku, naravno) dočarava atmosferu, Lukasovim rečima: „u maniru nemih filmova“….
Interesantna je i sedma inkarnacija glavne teme Ratova zvezda koja je – za razliku od nove Lukasove trilogije gde je imala prilično homogen tretman kroz sva tri filma – aranžirana tako da nepogrešivo podseća na one iz starih filmova. Štaviše, baš apropo glavne teme, koja je ono prvo što nam eksplodira pred očima, skoro sam naišao na jedan interesantan citat iz knjige „Džon Vilijams, Holivudski muzički alhemičar“ (2011) francuskog profesora Aleksandra Tilskija, koji daje ovaj pogled na legendarnu kompoziciju:
„Već za prve note, [Vilijams] okuplja timbales, činele i limene duvačke instrumente, koje bismo prvenstveno povezali s nekim velikim finalom. Tih prvih nekoliko sekundi sačinjavaju otvaranje i završnicu koji se podudaraju, kroz istovremeni veliki prasak i zaključnu eksploziju (….) Vilijams kao da nam poručuje: jedna epoha je u ovom trenutku okončana, a druga počinje, i vi ste svedoci tome; poslušajte je, i pogledajte, jer ona se odvija u ovom trenutku.“
Stoga, čime bolje zaokružiti priču započetu pitanjem: „Gde je ovde početak, a gde kraj“? Jedna priča je gotova: Ratovi zvezda pod Lukasom i saradnicima; priča o dve generacije Skajvokera i njihovim saputnicima. Nova priča počinje; nova priča je ono što je relevantno sada, u ovom trenutku. Stoga, za kraj, uprkos pomenutim manjkavostima, od kojih se mnoge mogu naći i u Lukasovim filmovima, bilo bi u najmanju ruku nefer reći da nisam zadovoljan Epizodom VII. Ako ništa drugo – zbog svih emocija. A gde je čitava sinteza vizuelnih i zvučnih momenata koji nepogrešivo evociraju uspomenu na stare filmove, karakteristična „opipljiva stvarnost“, prelepa fotografija koje ne manjka, muzička podloga, spontani humor, vedrina čak i oko momenata najvećeg čemera, avanturistički duh i epika….sve ono što krasi Ratove zvezda koje volimo. Nova priča je, uprkos pojedinim manama, ispunila očekivanja. A, iskren da vam budem, još jedan jak razlog da, žargonom Ratova zvezda, „izaberem svetlu stranu“ je što zaista ne bih voleo da postanem predstavnik prequel-mrzaca nove generacije!
Epizoda VII ponovo budi onaj jedinstveni duh svemirske avanture, ono „dete u meni“, kao i interesovanje za ono što će se dešavati dalje. Luk kao najveći Džedaj svih vremena, koji podučava nove naraštaje putevima Sile, misterija vrhovnog vođe Snouka i Prvog reda, porodična istorija, Nova Republika…. Ako vas nimalo ne zanima odgovor na ova i ostala pitanja, onda ovo nisu droidi koje tražite; produžite dalje.
Jedna definitivna prednost Diznijevog hiperpogona za proizvodnju jeste što na sledeći film u ovoj priči (ne mislim, dakle, na „Rogue One: A Star Wars Story„, prvi pojedinačni film, koji izlazi dogodine) ne moramo da čekamo poslovične tri Lukasove godine, nego samo godinu i po dana. (Epizoda VIII je najavljena za maj 2017.) Kako bi rekli Kaminoanci u Epizodi II: „Ovako ih možemo proizvesti za polovinu tog vremena“.
Ali koliko god bio pozitivan po pitanju Epizode VII, jedna, možda i jedina, velika tema za diskusiju je neizostavna, za sve gledaoce, obožavatelje, bilo koga. Ako se (prvenstveno) kritički (ali očigledno i) finansijski uspeh Ratova zvezda uveliko bazira na još malo pa doslovce kopi-pejstu originalnih filmova (po pitanju zapleta, dakle) – šta to onda za publiku, za „fanove“ zapravo predstavlja pojam „pravi Ratovi zvezda“?
A dok (prema dosadašnjem iskustvu s kontroverzama o Ratovima zvezda, teško) ne dođemo do nekog odgovora na to pitanje, prepustimo se magiji: uživajmo u Epizodi VII!
Aleksandar Joksimović
