Filmski negativci: zlo treba umeti

Sa uspešnim (uspešno izvedenim) filmskim protagonistom gledalac može da se identifikuje. Uspešan negativac je, međutim, ono što pokreće radnju, što personifikuje osnovni konflikt. Zato što je film – film, dobar filmski negativac mora biti razvijen za vrlo kratko vreme ali oslobođen banalnosti, ili makar (v. prilog Ivane Nešić) biti vrlo opravdano kičast prenaglašen. Lista koja sledi je puna pamtljivih i dobro izvedenih zlotvora. Pa ko voli – nek’ izvoli.

HAL 9000 – „Odiseja 2001. u svemiru“ – Sofija Vuković, prevodilac i filmski kritičar

Možda nekoga plaše vampirski zubi, kandže, motorne testere, deca sa kosom koja im pada preko lica i druge stvarne i nestvarne pojave, ali meni je od svega toga uvek mnogo gore bilo jedno crveno svevideće oko i blag, umirujući glas koji ga prati. Kvintesencijalni buntovni kompjuter, preteča Skajneta, Šodan, i operativnog sistema broda Aksiom iz Piksarovog VOLIja, otelotvorenje ljudskog straha i zavisnosti od tehnologije, HAL 9000 je uglađen, uslužan, brižan… i pomaaalo paranoičan. Njegov staloženi glas je u svakom trenutku tu da vam pomogne i objasni šta treba da radite. A šta ako ne radite ono što on misli da treba? Sećam se kako mi se, dok sam gledala ikoničke scene ovog SF klasika, uvlačila jeza pod kožu svaki put kad bih čula taj glas.

https://www.youtube.com/watch?v=1s-PiIbzbhw

Strogo gledano, HAL nije osoba, ali on je svakako ličnost. Naizgled pouzdana, pedantna, ali u suštini ljubomorna i pomalo sitničava ličnost. Ipak, ono što ga čini jednim od najboljih ikad stvorenih antagonista nije on sam po sebi, već ono što on predstavlja. Napredak tehnologije se od samog početka smatrao kontroverznim – od vremena parne mašine ljudi su istovremeno oduševljeni tehničkim čudesima, i od njih zaziru. Zamislite svoju babu sa smart telefonom. Šta će se desiti jednog dana kada naše tvorevine steknu svest i okrenu se protiv nas je tema koja postoji od kada postoji naučno-fantastična fikcija. A HAL je savršen borac za prava veštačke inteligencije – efikasan je, neprimetan, tih. Posvećen misiji.

Uostalom, ko se nije smrzao na „I’m sorry, Dave. I’m afraid I can’t do that“?

Sudija Dum – „Ko je smestio Zeki Rodžeru“ – Milan Krunić, filmski kritičar

Jedan od najboljih negativaca koje sam ja video na filmu je Sudija Dum, a koga tumači Kristofer Lojd, u filmu „Ko je smestio Zeki Rodžeru?“ Roberta Zemekisa iz 1988. godine. Nisam siguran da li moj utisak o genijalnoj zlobi ovog lika doprinelo to što sam zapamtio ovog finog glumca kao smušenog i briljantnog doktora Emeta Brauna u trilogiji „Povratak u budućnost“ istog reditelja ili to da je Lojd zaista poremećen usled insistiranja tokom snimanja Zeke Rodžera da ne trepće. Ili pak činjenice da izgleda kao mešavina Smrti iz Bergmanovog „Sedmog pečata“ (1957) i Harija Pauela iz „Noć lovca“ (1955) Čarlsa Lautona. Sa druge strane, ne znam nikoga ko nije bio prestravljen poslednjim obračunom između Sudije i protagoniste, Edija Valijanta. Zanimljiv podatak je da je Tim Kari žestoko lobirao za ulogu Sudiju Duma, ali da je tokom audicije bio previše jeziv te je zamenjen „manje jezivim“ Kristoferom Lojdom. Vredni pomena su Majkl Ajronsajd kao Deril Revok u „Kontrolorima“ (1981) Dejvida Kronenberga i Klensi Braun kao Kurgan u „Gorštaku“ (1986) Rasela Mulkahija.

https://www.youtube.com/watch?v=OquSczOMkO4

U moru prejadnih filmova, pogotovo u poslednjih nekoliko godina, teško je odabrati najgoreg negativca jer većina podpada pod „Skeletor sindrom“, to jest ne bi oni bili zli ali avaj društvo ih je nateralo. Osim ako nisu bezlična horda CGI čudovišta ili agenata Smitova. Kako sam u prethodnom pasusu već spomenuo Gorštaka, onda za najgoreg negativca biram – Čuvara, koga tumači Kristijan Solimeno, iz poslednjeg dela sage o obezglavljivanju, „Gorštak: Izvor“ (2007). Za razliku od Kurgana i Katane („Gorštak“ (1986) i „Gorštak 2“ (1991)), pa čak i Kanea („Gorštak 3“ (1994)), Solimeno je bezlični gotovo jednodimenzionalni lik, koji kao da je utekao sa nekog prejadnog Got-festa, sa harizmom jedne pregažene konzerve. Mačevanje je nikakvo, i pritom ubrzano do imbecilnosti, a čak je i njegova smrt prejadna. Da li je to do neumeća scenarista ili pak samog glumca nisam istraživao jer me… nije interesovalo. Vredni pomena su i Džon Travolta kao Terl u neopisivo užasnom „Bojno polje Zemlja“ (2000) i flora u „Pretnji“ (2008) M. Najt Šamalajana.

Kevin – „Grad greha“ – Miloš Petrik, urednik

Za svoje vreme, „Grad greha“ je bio smatran vizuelno inovativnim: te 2005. godine nije bilo u modi snimati (kvazi) crno-bele filmove. Ako niste pretenciozni student režije ili Lavkraftov fanboj koji n’ume budžet, naravno. Posle nam je i Prljavi Hari pisao sa Ivo Džime, a i Mišel Aznavisijus objašnjavao rani Holivud, ali „Grad greha“ je dobro iskoristio svoj (impresivni) literarni/storibord predložak i dobili smo nešto u najmanju ruku pamtljivo, ako ne impresivno.

A kome dobro stoji brutalni, krvavi, crno-beli neo noir? Kome, do Frodou Baginsu! Kladio bih se da je bejbifejs Elajdža Vud bio toliko dešperatan od želje da utekne svojoj u to vreme a i sada najpoznatijoj ulozi da je posegao za ko zna kakvim vuduom u pokušaju da dobije ulogu jezivog ubice bez mrve emocija.

Sećam se skepse mladog (dobro, mlađeg) mene koji je otišao ovo da gleda u bl. poč. bioskopu „Kozara“, i neobično prijatnog iznenađenja koje je pratilo njegovo pojavljivanje. Malo zbog svedenog kolorita i vizuelnih efekata, malo zbog šoka inkongruentnosti izazvanog ranijim utiskom, a ponajviše zbog neosporne glumačke veštine Elajdže Vuda, Kevin je jedan od filmskih negativaca koje ne hvalimo dovoljno često, ali ih se svi sećaju.

Brutalna fokusiranost, kung-fu veštine, i psihopatski stoicizam odvrnut na jedanaest – šta još reći?

Zla Veštica Zapada – „Čarobnjak iz Oza“ – Relja Antonić, pisac, umetnik, i član redakcije

Umesto da, u skladu sa svojim M.O, odaberem nekog manje poznatog filmskog negativca, opredelih se (al’ uz pomoć) za ovu fiktivnu antagonistkinju, koja svakom humanoidu planete pada na pamet kada neko prevali imenicu “veštica” preko usana (da ne pominjemo to što će neki naš čovek da se oduševi činjenicom da ova spodoba vlada baš mrskim mu Zapadom). Kada je Američki filmski institut pravio listu 50 najboljih filmskih negativaca svih vremena, Zla Veštica Zapada, koju je ovoj denominaciji Ozijanstva tumačila Margaret Hamilton, zauzela je četvrto mesto – al’ prvo međ’ ženskim likovima (na višim pozicijama, ovim redom, zaseli su: Hanibal Lektor, Norman Bejts i Dart Vejder).

Ali zašto je ova naša Veca, pitaće se mnogi, tako visoko kotirana i od strane AFI-ja, ali i od strane ovog Emitordžije – kada smo svi imali prilike uveriti se u njenu nesposobnost? Argument koji nudim je da svaki fiktivni negativac koji izgubi bitku načinjen savršeno nesposobnim – što pokazuje ili usput, il’ negde pri kraju: kada ispadne iz izgrađenog karaktera, i postane ranjiv. Dakle, otpišimo nesposobnost s liste mana filmskog zloće. Neko jednom reče da “zlo poseje seme sopstvenog uništenja”, i uglavnom smo neuništivom štranjkom vezani za tu premisu. Da, slažemo se da stvorenje koje umire pri kontaktu sa vodom treba da drži kofu podalje od sebe, odeću da čisti hemijski a dvore da briše magičnom krpom… i sada dolazli jedno veliko du… htedoreći ALI: negativci, ni nekada a ni sada, nisu kreirani da bismo se sa njima POTPUNO identifikovali. Od nas se, kao od publike, traži da navijamo za onog (anti)heroja/inu koji/a će da “izvadi stvar” – i ono što valjano konstruisanog antagonistu čini… valjanim (hmm?), jeste identifikacija ušuškana negde duboko u tom otuđenom karakteru: navijali smo da zloća zagine, ali smo se na kraju ipak malo pokajali zbog toga. Malo.

Koju to humanu crtu, zaboga, pokazuje ova naša Vestern-Veca? Nije li ona inspiracija za svako fiktivno zlobom prekljukano nazime koje se ničim izazvano kliberi, vodi glasne monologe, histeriše i živi u zabludi kako igra Ksanatosov gambit, a zapravo nema pojma ni vola da ubode? Odgovor je: naravno da jeste. I, da Vam kažem u poverenju, u knjizi je još tuplja: uprkos teleskopskom oku (knjiška Veštica je kiklopične prirode) kojim može da vidi ceo Oz, i magičnim amuletima, ne samo da gubi svaku partiju i da postavlja apsoštrumpfno maloumne zamke, no se još plaši mraka.

Dakle, prva prednost Veštice u Meginom tumačenju je: za nijansu veći IQ, i manjak fobija zbog kojih bi zamešateljstvo sa Mračnim Veštinama bilo, kanda, obesmišljeno. Drugo, Veca takođe ima alter-ego: gospođu koja u stvarnom svetu poseduje pola Kanzasa, i nekako uspeva da produbi karakter bezimene zelene spodobe zapadnog Oza. Uprkos, tada uobičajenim a danas kliše, problemima sa temperamentom, dobijamo još ljudskih atributa ove negativke. Tupsonska kiklop-baba iz knjige juri Doroti iz čista mira (i ne pomaže joj ni to što umesto metle nosi kišobran, poput neke Misi Popins), i tek na kraju otkrije srebrne (u knjizi su srebrne, ovde crvene) cipelice, te zapravo nikakvu motivaciju nema za bilo koji postupak do samoga kraja. Zelena orlušina iz ove (četvrte po redu) adaptacije, pak, isprva želi da osveti ubijenu sestru – što ukazuje na komadić ljudske prirode o kome smo razglabali ranije. Neki bi(smo) rado raspravljali o tome da li je navedena uopšte negativac, ili postoje legitimna opravdanja za spletke kojima sprema neumitno uništenje…  sebe.

Dobro, priznajem… kasnije ova luda usedelica, koja umesto sa mačkama čeka starost sa krilatim majmunima, zaboravlja na sestru i okomi se isključivo na magične cipele. Onemugadođu neko Koplje usuda pomoću kog će Adol… pardon, Veštica da zavlada celim Niškim okrugom… htedoh reći Ozom. Ali to takođe ukazuje na ljudsku (sebičnu, častohlepnu) prirodu, zar ne?

Jesam li pomenuo da naša Megi Hamilton ima krilate majmune, i da je kuma – ona što krsti, ne ona što venčava – svim okultnim i neokultnim zloćama, još od Madam Mim i Mage Vračević, pa do gospodina Bernsa?

Leks Lutor – „Supermen“ – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije

Dobar negativac je onaj sa kojim publika može da se srodi i koga može da razume, koji je dobar antipod heroju fizički i psihički i ima uverljivu motivaciju istovremeno zadržavajući ekscentričnost i grandioznost. Najbolji primer ovakvog lika je čuveni Supermenov protivnik Leks Lutor, koji je sa stranica stripa prvi put kročio na veliki ekran u (i dalje jedinoj dobroj) verziji Supermena iz 1978. godine, u tumačenju oskarovca Džina Hekmena.

Ovde vidimo Leksa Lutora u delu karijere između krađe pita u zadacima iz matematike i super-tajkuna/predsednika Sjedinjenih Američkih država. Raspolažući ograničenim resursima, Leks se oslanja na lukavost da bi postigao ono što želi, a to su novac i moć.

https://www.youtube.com/watch?v=XEyR-iWPYxk

Na početku filma Leks ima malu bazu smeštenu u tunelu metroa, par smotanih sledbenika i velike planove. Kako najbrže i najlakše zaraditi milijarde? Lako, kupiti jeftinu, bezvrednu zemlju u pustinji, nuklearkama potopiti celu Kaliforniju smeštajući time kupljenu zemlju kraj okeana, i onda je prodati u bescenje (ko je rekao „Beograd na vodi?“)! Luter uspeva da nadmudri i samog Supermena time što jedan od nuklearnih projektila usmeri ka nastanjenom mestu, tako da ovaj nema dovoljno vremena da ih sve zaustavi. Supermen pobeđuje u ovom filmu samo zahvaljujući najglupljoj deus ex machina fori u istoriji, tako što zavrti zemlju u suprotnom pravcu i vrati vreme unazad, što nema smisla čak ni po logici filma. Ako vam ovaj plan nije dovoljan dokaz Leksovog pragmatičnog ludila, u trećem delu serijala on koristi satelit koji kontroliše vremenske uslove da bi uništio useve kafe u Boliviji, dižući time cenu sopstvenih akcija kafe!

Hekmenov Leks Lutor je elegantan i pojavom i ponašanjem, i sve grube i prljave poslove delegira drugima. Šarmantan je, ali arogantan, i miran i staložen čak i kada se susreće licem u lice sa bandom kriptonskih kriminalaca (Supermen 2). Njegova jedina slabost, sem toga što scenario uvek ide u Supermenovu korist, je ćelavost, sa kojom se u ovoj inkarnaciji još nije pomirio, te je nevešto krije perikom.

Istini za volju, ova verzija Leksa Lutora je daleko od savršene, ali je ipak upečatljiva, i deo filmske istorije koliko i Nikolsonova verzija Džokera. Dok ne vidimo kako će ga u predstojećem „Betmen protiv Supermena: Zora pravde“ predstaviti Džesi „Zakerberg“ Ajzenberg, ovo je i dalje najbolje filmsko otelotvorenje ovog klasičnog negativca.

Klarens Bodiker – „Robokap“ – Miloš Cvetković, filmski kritičar i član redakcije

You probably don’t think I’m a very nice guy. Do you?, kaže Klarens Bodiker pre nego što raznese šaku policajcu Aleksu Marfiju u 22. minutu filma, da bi se nakon toga svojski trudio da potvrdi reputaciju! Bodiker je sociopata koji se pamti, a za to su krivi odnosno zaslužni kako sjajni Kurtvud Smit tako i scenaristi koji su napisali sve te divne replike (Can you fly, Bobby?, Just give me my fucking phone call, Bitches, leave! itd.), i naravno Pol Verhoven, koji je čitavom filmu podario dodatnu notu divno bolesnog smisla za humor, najizraženijeg upravo u liku Klarensa Bodikera.

Bodiker odskače od drugih, sličnih zlikovaca, kakvih su bili puni akcioni filmovi osamdesetih, utoliko što njegova pojava objedinjuje neke, na prvi pogled, protivrečne osobenosti. Ovaj netipični sociopata po opisu zvuči kao nekakav knjigovođa: proćelav tip koji nosi naočare i zove se Klarens, zaboga! Dajte mu samo još džemper na kopčanje i slika je potpuna! Međutim, to je samo opis iz druge ruke koji pada u vodu praktično dva minuta nakon što se Bodiker pojavi u filmu i izbaci iz kombija jednog od članova svoje bande (uz prigodnu opasku). Jasno je da sa njim nema pogađanja, nema izvlačenja. On neće ostaviti žrtvu da umre već će joj po principu što-je-sigurno-sigurno-je pucati u glavu / razneti je bombom. Takođe, Bodiker se za svoj legendarni status izborio uprkos tome što on čak nije ni glavni negativac u filmu. Ta titula pripada Diku Džonsu. Međutim, Bodiker je u ovom slučaju Vejder Džonsovom Imperatoru, onaj koji se pamti, i čije sarkastične replike su svi naučili napamet (i žude da ih nekako primene, za šta nije baš lako pronaći prigodni trenutak ako niste potpuni sociopata!).

Klarens Bodiker je ubica i šoumen, ona vrsta negativca koga volite da mrzite, odnosno mrzite sebe što ga toliko volite; i kada na kraju umre u potoku krvi (a kako drugačije!?), bude vam i drago i krivo u isti mah. Desetak godina kasnije Kurtvud Smit je dobio ulogu strogog oca u seriji „Vesele sedamdesete”. Međutim, on nije bio prvi izbor producenata. Znate li ko jeste? Čak Noris. I da li iko može da ga zamisli u toj ulozi? Klarens Bodiker bi se na ovo pitanje samo s punim pravom prezrivo nasmejao.

Skeletor – „Masters of The Universe“ – Ivana Nešić, pisac i član redakcije

Svi znamo ko je Skeletor: Hi-Menov arhineprijatelj. Ali da li iko zaista zna ko je Skeletor?

Kad smo bili mali Skeletor je pre svega bio strašan zato što zna se – svaki kostur je strašan. Potom je Skeletor postao zagonetan. Ok, glava mu je kosturska, ali šta je ispod ljubičastih zekica-helanki? Mišići? Kostur? Mišićavi kostur? Možda nikada nećemo saznati.

Skeletor voli bezrazložno nasilje, fizičko i verbalno i ima najbolje uvrede svih vremena:

They should call you Wimp-Lash!

I have to be brilliant just to make up for them!

I could write a book about what you don’t know!

Ta njegova prenaglašena zloba zapravo nije izraz zla kao takvog već mu je u opisu radnog mesta.  Uvrede upućene podjednako saradnicima i neprijateljima zvuče kao uvrede koje bi svako od nas i sam uputio svojim drugarima, da smo samo malo elokventniji. To je, pored činjenice da Skeletoru ništa ne ide od ruke, dovoljno da počnemo da saosećamo sa njim. Do te mere da postoje ljudi koji prave afirmacione postere inspirisane Skeletorovim likom i delom.

A sad zbogom.

Skeletor: best exit ever.