Šest animea za hejtere

Svedoci smo velike ekspanzije (poslednjih godina nešto, hvala Motri, splasnule) japanskog animiranog filma, na uštrb očigledno superiornih tradicionalnih stilova. Sterdžonov zakon kaže šta kaže,  sa čim će se (čak!) i veliki anime ljubitelji složiti. Važi, međutim, i zakon velikih brojeva: u tolikoj hiperprodukciji studijima se mora omaći i nešto dobro, da i ne pominjemo žito/kukolj dinamiku u kontekstu povremenog iskrsnuća talentovanih i posvećenih pisaca, režisera i animatora. Imajući u vidu da čak i isprevnomisleći hejter mora da ustukne pred očiglednim kvalitetom, ovom listom preporučujemo vsekolikom čitalaštvu šest anime filmova ili serija.

5 Centimeters Per Second, Jelena Jokanović, suosnivač Udruženja „Sakurabana“

Kad pokušavate da nekog uvedete u nešto što mu je potpuno strano, uvek morate da pravite kompromis i izaberete nešto što je istovremno prijemčivo neobaveštenoj osobi, a opet  karakteristično za to strano i neobično što promovišete. Sa japanskom animacijom postoji i dodatni teret široko raširenih shvatanja koja variraju od „to su oni nasilni kineski crtaći“ do „super je to, al mene taj dečiji sf/fantasy ne zanima“. Upravo zato često preporučujem anime film (zbog svoje dužine lakše svarljiviji od 25 epizoda bilo koje, ma koliko dobre, serije) koji odskače od stereotipa o nasilju, fantastičnim elementima, lošem crtežu i svemu ostalom što se često povezuje sa anime naslovima.

U pitanju je ostvarenje mog možda najomiljenijeg režisera Makotoa Šinkaija pod naslovom „Pet centimetara po sekundi“. Ovo je animirana drama – i to realistična drama koja savršeno ilustruje tvrdnju  da su anime medij pre nego jednostavni žanr.  Šinkai je poznat po svojim melanholičnim pričama koje se bave prirodom emocija i delikatnim ljudskim odnosima, a ova se fokusira na tri epizode života jednog mladića i njegovu prvu dečiju ljubav koja će sa njima ostati godinama.  Sam naslov filma se odnosi na brzinu kojom latice trešnjinog cveta padaju na tlo što već ukazuje na tipičan japanski senzibilitet koji je očigledan u pristupu pripovedanju i načinu na koji se zaplet odvija, ali je istovremeno ovo priča sa kojom se svi koji su osetili guskastu, a opet smrtno ozbiljnu tinejdžersku zanesenost mogu povezati.

Naravno, bitan element je i maestralna animacija sa nekim od najlepših prizora koje sam ikad videla, bilo da su u pitanju vozovi koji jure kroz snežne smetove, noćna panorama Tokija, zalasci sunca ili rascvetane trešnje. Ako vas je baš briga za nindže ili robote, nemate nameru niti vremena da pratite 200 epizoda neke serije i niste gledali animirane filmove od osnovne škole, pogledajte ovaj film, jer čak i da vam se ne svidi, shvatićete da je u pitanju nešto što se ne uklapa u uske okvire mejnstrim animacije kako je obično vidimo,  kao i da to što je film crtan nimalo ne ograničava njegove mogućnosti da ispriča zrelu emotivnu priču.

Afro Samurai, Relja Antonić, član redakcije

Neko ne voli anime zbog gomile identičnih likova neodređene dobi, koji se razlikuju samo po frizurama. Neko ne voli anime zbog toga što mu ponašanje likova ide na živce, od boja mu pripadne muka a od osvetljenja i promene kadrova dobija napade epilepsije.

Ali, ako Vas navedeno iritira a radi ste drugim oblicima japanizma: na primer, samurajskim filmovima Akire Kurosave, ili ako volite animaciju koja koristi maksimalne mogućnosti tima načinjenog od nekoliko stotina Korejaca – evo preporuke za vas. Radnja „Afro Samuraja” jeste smeštena u postapokaliptični a opet feudalni svet pun tehno mamba, a često i džamba, ali u osnovi je tradicionalna (anti)herojska povest kakvu pojedini vesterni vole da drpe od… isterna(?), to jest kakvu filmovi kaubojci mažnjavaju iz filmova samurajaca. I naravno, tu je Semjuel L. Džekson! Ko ne voli Semjuela?

Protagonista, Afro, jeste nedruželjubivi lutajući ubica, poznat po ćutanju koje prekida poštapalicom „umukni” i po višegodišnjem pohodu čiji krajnji rezultat jeste „biti Broj Jedan”… i osvetiti smrt oca. Jesam li već napomenuo da mu glas daje Semjuel L. Džekson? Kao očigledna žrtva posttraumatskog stresa i poremećaja višestruke ličnosti, često je u društvu još jednog Semju… šaljivdžije po imenu Nindža Nindža, koji predstavlja ili njegov alter-ego, ili rascep ličnosti, ili duha svih predaka, ili duha budućih Boži… budućih dana. Ako vas ništa drugo ne privlači ovom serijalu, vredi ga pogledati makar zbog konstantnog „sukoba” između ćutljivog crnokosog Semjuela i brbljivog i podsmešljivog sedokosog Semljuela. I ovo je poslednji put da pominjem ime glavnog glumca.

Uglavnom, imamo ono čuveno i bezbroj puta rabljeno, Kembelovo herojsko putovanje. Imamo glavnog glumca kome više nećemo pominjati ime, dekonstrukciju podvojene ličnosti, Rona Perlmana kao ključnog antagonistu – Odinogandalfa (mada, rekao bih da se u serijalu zove Pravda), reke krvi i duge, atmosferične kadrove hodanja i namrštenih lica. Sledeća bitna stavka: serija kratko traje, te nikome neće oduzeti previše vremena i ako se slučajno „navuče” na istu. Potom se nastavlja u dva dugometražna animirana filma – ali ni oni ne oduzimaju previše metara, niti minuta.

I, možda zbog posla kojim se bavim, najbitnije – ni najveći likovni puritanci neće moći da zamere kvalitetu crteža, ni da se žale na manjak razlika u fizionomijama likova. Ali, dosta priče – ni Afro ne govori previše. Pogledajte, pa prosudite.

Hotarubi no Mori e, Tanja Trkulja, prosvetni radnik i anime entuzijasta

Hotarubi no Mori e ili „Svetlost šume svitaca“ je, jednostavno rečeno, remek-delo. U pitanju je film od 45 minuta, tako da svako može da nađe vremena da ga pogleda, a definitivno će odgovarati onima koji ne žele da se upuštaju u gledanje dugih serija.

Film počinje tiho i jednostavno, sa fokusom na prirodu. Pozadinska muzika je svedena na minimum, i više se koriste prirodni zvuci šume, kao što su zavijanje vetra, cvrkut ptica, žubor vode, šuštanje lišća i pesma cvrčaka. Čak i kada se čuje muzika u pozadini, to je obično jedan instrument, klavir ili nešto nalik japanskim tradicionalnim instrumentima. Sam nedostatak simfonijske muzike u pozadini i koncentracija na zvuke prirode naglašava tajanstvenost Šume Planinskog Boga (Yamagami no Mori) koja je prepuna demona iz japanske mitologije.

Priča je divna. Devojčica Hotaru se izgubi u šumi i tamo upozna mladića Džina koga ne sme da dodirne jer bi onda on nestao. Razvoj radnje i likova je neverovatan iako se dešava u trajanju od samo jednog školskog časa, ali baš zato nema nijednog dosadnog trenutka. Ovo je jedna nesvakidašnja, srceparajuća priča koja će vam na kraju izmamiti suze, ali definitivno nećete zažaliti to što ste je pogledali.

Crtež je pojednostavljen, ali izuzetno lep, i zajedno sa zvukom čini emotivne trenutke više posebnim. Umetnost, muzika i priča veoma dobro funkcionišu zajedno i čine jedan od najdirljivijih animea koji sam imala zadovoljstvo da pogledam i preporučujem ga svakom. Isprepletanost mitologije i realnog sveta je u ovom slučaju pun pogodak, dok kraj nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.

Hotarubi no mori e je jedan od onih filmova o kojima se razmišlja i pošto se odgleda i definitivno je vredan svačijih 45 minuta.

Gankutsuou, Isidora Vlasak, takođe suosnivač Udruženja „Sakurabana“

Volite li priče o osveti? Ako je tako, sigurno vam je srcu drag „Grof od Monte Krista“, roman Aleksandra Dime Oca. Da utvrdimo gradivo: u romanu, Edmond Dantes, bivši marsejski moreplovac mračne prošlosti, lažno se predstavlja kao plemić ne bi li se dočepao određenih ljudi u pariskom visokom društvu. Misteriozan, samouveren i pun planova, Grof je prikazan kao šarmantni antiheroj koji se s punim pravom sveti dušmanima koji su mu upropastili život – neko s kim se identifikujemo i za koga od srca navijamo.

Holivud je tu otišao još i dalje, korigujući neke od neprijatnijih strana Grofove antiherojštine i pretvorivši ga u junaka bez straha i mane koji zasluženo osvaja novce, žensku i A Happy Ever After, tako da se vremenom lik Grofa od Monte Krista izvitoperio u, kuku nama, nekakvog borca za pravdu.

A onda imamo Gankutsuou, anime od 24 epizode snimljen 2004. u produkciji Studija Gonzo. Pored vizuelnog orgijanja uz animaciju koja nalikuje na oživljena platna Gustava Klimta, i šizoidnog retrofuturizma gde se 19-vekovni životni stil, moda i maniri prepliću sa svemirskim brodovima i džinovskim robotima, ono gde anime briljira u odnosu na sve dosadašnje adaptacije „Grofa od Monte Krista“ jeste restrukturiranje same radnje. Gankutsuou, naime, obrće perspektivu: umesto da događaje pratimo kroz oči samog Grofa, priča je data iz ugla sirotog malog Alberta, sina Grofove neverne stare ljubavi i nekadašnjeg najboljeg druga.

Želeći da se osveti roditeljima, Grof sistematski počinje da razbucava život ni krivom ni dužnom mladiću, koji ne može da se opasulji šta ga je snašlo i ko je taj tajanstveni čika koji se jednog dana pojavio ni od kuda rešen da se svima najebe mile majke. Ovako prikazan, ISTI onaj Grof, sa ISTOM motivacijom i ISTIM postupcima kao u romanu, postaje prvoklasni manipulativni zlikovac koji se bori sa svojim demonima i opsesijama, i koji se pritom savršeno uklapa u japansku narativnu tradiciju „tragičnih negativaca s debelim razlozima.“

Najbolje je od što je „Gankutsuo“ sa sve promenom perspektive, retrofuturizmom i natprirodnim elementima (koji su, inače, preuzeti iz jednog drugog Diminog romana) zapravo jedna od najvernijih ekranizacija „Grofa od Monte Krista“ svih vremena. Ako to nije prvoklasna navlakuša za one koji se zanimaju za sofisticiraniju stranu japanske animacije, ne znam šta jeste.

Shigurui, Ljubica Đurić, saradnik redakcije

Shigurui (Death Frenzy) počinje susretom dva vrhunska samuraja, Fuđikija i Iraka, zakleta neprijatelja, od kojih jedan nema ruku a drugi je slep, na velikom turniru u borbi do smrti. Međutim, anime se uopšte ne bavi tim dvobojem, već ide u retrospekciju i govori o uzrocima njihovog neprijateljstva.

Vi sad mislite „ima hiljadu animea sa sličnom temom“. Tačno, ima. I „ovo će biti samurajska ložana, kao i većina animea“. Ali neće. Mada će ekstremnog nasilja itekako biti. Fuđiki i Irako nisu pozitivni likovi. Nisu ni negativni – barem ne u potpunosti. Svakako nisu simpatični. Obojica su čudovišni na svoj način, a ovaj anime na vrlo upečatljiv način ispituje etičke osnove časti, odanosti, odbrane i održavanja poretka, pa i (ne)prijateljstva, u surovom svetu „savršenih“ ratnika.

A sada, ono što anime-hejterima najviše smeta: crtež. Crtež niji tipičan – za početak, možete razlikovati muškarce i žene i po licu, a ne samo bujnosti poprsja i (ređe) dužini kose. Kolorit je prilično sveden – osim krvi, naravno, koja je uvek jarko crvena. Ono što se posebno ističe jeste prisustvo režije – naime, neko je ovde zaista razmišljao šta se sve može učiniti ah, tim divnim medijumom koji se zove „pokretna slika“. Dodatno, ovo je jedan od retkih animea koji se ne koristi iritantnim japanskim pop-pesmama u uvodnoj špici, od čega pate i neki vrlo dobri animei.

Na kraju krajeva – ima 12 epizoda od 20 minuta. To je oko 6 sati ako se gleda u cugu. Sigurno ste potrošili više vremena i na stvari koje su vam se mnogo manje dopale. Nažalost, priča se ne završava s animeom, tako da – kome se dopadne, tople preporuke za mangu, koja nije dugačka i može se čitati besplatno online!

Paprika, Miloš Petrik, urednik i hejter

Šta možemo reći o sižeu ovog Insepšna pre Insepšna, a da nismo sabili evo već u prvu polovinu ove rečenice? Dakle, budućnost je stigla, a sa njom i revolucionarni eksperimentalni oblik psihoterapije: DC Mini, mašina koja omogućava terapeutu da pregleda snove svojih klijenata, pa i da učestvuje u njima. Šta bi, uopšte, moglo da pođe naopako?

Zaplet počinje tako što psihoterapeutkinja Atsuko Čiba pokušava da pomogne klijentu, inače policijskom detektivu Tošimiju Konakavi, da savlada anksiozan i rekurzivan san koji ga muči. Da bi to učinila, ona mu priključuje direktno na mozak svoj onirički alter ego – Papriku. Ubrzo potom, nekoliko nedovršenih aparata biva ukradeno, a šef projekta u napadu glosolalije skače kroz prozor, forenzički pregled njegovih snova (ima i to!) daje uznemirujuće rezultate: krađu je (izgleda) učinio neko iznutra, a šef nije tek naprasno poludeo – ubijen je.

Zaplet se dalje nastavlja po prilično tipičnoj formuli SF trilera – što je odlično, ko voli (ko ne voli, verovatno je prestao da čita posle prvog pasusa). Odlično je pre svega što ispunjava očekivanja od žanrovskog filma, i ne boluje od sporosti i daviteljstva tipičnog za azijsku kinematografiju uopšte, a budžetom opterećene štancatelje animea naročito. E da ne bih spojlovao (previše), komplikovana radnja raspliće se uz očekivano ali estetski zadivljujuće izvedeno preplitanje snova i stvarnosti uz orgiju psihodeličnih slika.

Jedino što bi ovom filmu uopšte moglo da smeta jeste sama činjenica da je anime, ali, verujte, i to se da preživeti. Paprika golica mozak isključivo na dobre načine, i za nju se nikako ne može reći da predstavlja test strpljenja.

redakcija i saradnici