Filmovi od kojih prokrčka mozak

Bilo da se izležavate na suncu poput reptila, bilo da se udobno krčkate u hladovini sopstvenog doma, ovo avgustovsko nevreme možete (i svakako bi trebalo, ako znate šta je dobro za vas!) da prekratite malko, recimo, gledanjem filmova. Redakcija Emitora i saradnici pošteno su se preznojili dok su odabrali i u ovu listu složili pet filmova od kojih prokrčka mozak, ne bi li vam u tome pomogli. Idemo redom.

Jabuka – Milan Krunić, filmski kritičar i Uticajni Tviteraš

Inicijalno zamišljeno kao mjuzikl koji će pokazati svetu kako se to zapravo radi, u potpunosti ignorišući činjenicu da je svega godinu dana ranije izašla „Kosa“ Miloša Formana i „Briljantin“ Randala Klajsera. O čemu se radi?

Dvoje mladih, Alfi i Bibi, željinih muzičkog uspeha se prijavljuju na neku vrstu Evrovizije u budućnosti koju vodi gospodin Bugalu, svojevrsna pevajuća verzija Minga Nemilosrdnog. Kada Ming, ovaj, Bugalu, namesti da ovo dvoje mladih izgubi i poljulja njihovu veru u čestitost, brže bolje im tutne ugovore pod nos, kako bi radili za njegovu zlu BIM kompaniju za vijeki vijekova. Bibi se polakomi i pristane, posle toliko apsurdne scene pevanja da sam mislio da će mi se mozak spržiti, ali Alfi zadrži karakter i reši da bude prejadnik prejadni po svaku cenu. Činjenica je da u mjuziklima ljudi zapevaju ničim izazvano, ali da neko počne pesmu aktiviran šamarom, to do sada nisam video. A gledao sam koješta. Film onda nastavlja da nas vodi iz jedne kretenske pesme u sledeću, dok Alfi nastoji da povrati Bibi i pokaže svetu ko je u stvari gospodin Bugalu. Njih dvoje se traže i posle pevajuće tirade – nađu. Rez. Ona ima dete i ničim izazvano njih troje su hipici u parku. Bugalu željan da istera svoje do kraja se pojavi, neostareo ni dana, sa armijom kako bi priveo dvoje prekršitelja ugovora o delu. Međutim, biva sprečen u svojim zlim planovima u vidu Džosa Aklanda koji silazi sa neba u zlatnom Rols Rojsu i odvodi hipike na bolje mesto. Bugalu pobesni. Odjavna špica.

Činjenica je mjuzikli zahtevaju određenu publiku i nisu za svakoga, ali mislim da je problem „Jabuke“ Menahema Golana što nije ni za koga. Sve se raspada, od priče koja nema nikakvog smila, još besmislenijih dijaloga, pesama koje bi da su suptilne a zapravo su neprijatno očigledne koliko i prst u oko (na primer numera Coming For You), glumaca koji ne umeju da glume i još manje da pevaju a o igranju ni da ne pričam. Džordž Gilmur, kao glavni junak Alfi, je toliko netalentovan da pored njega Ivan Bosiljčić deluje kao Hju Džekmen. Koreografija izgleda kao da ju je dizajnirao oktopod, što je čudno jer ju je zapravo radio Najdžel Litgoj koji je glavni sudija i producent šoua So You Think You Can Dance. Zanimljivo je da se u pojedinim ulogama pojavljuju neki ortaci sa Brodveja koji su pre ili kasnije imali zapažene uloge mahom kod Endrjua Lojda Vebera.

Na opremijeri, publika je gađala platno komplementarnim saundtrekom, pocepala isto i krenula je da čupa stolice. Ovaj mali incident je možda jedina prepreka zašto, godinama kasnije, nismo dobili „Američki nindža: mjuzikl!“. Inače, od svih apsurdnih pesama u „Jabuci“, moja omiljena numera je oda spidu.

Sauna aka Filth – Andrea Stojanović, saradnik redakcije

Godine 1595, završio se rat između Rusije i Švedske (tada i Finske). Trebalo je iscrtati nove granice između zemalja. Grupa Rusa i Šveđana krenula je na put i nikada nije stigla do odredišta. Glavni junaci su braća. Stariji, Erik (Ville Virtanen) je „civilizovani psihopata” proveo je život u ratu. Mlađi je nežni kartograf Knut (Tommi Eronen), koji rata nije video. Kompas se kvari, pojavljuje se lešina psa koji je sam sebi izgrebao oči, i grupa nailazi na selo koje na mapi ne postoji. U selu stoji izolovana betonska sauna. Protivno finskim običajima, niko je ne koristi, i niko ne zna od kada je tu, niti ko ju je sagradio. Navodno je drevna, i ima moć da ljude očisti od svakog greha. A među glavnim junacima, greha ima mnogo… Na samom početku Erik ubija starca koji ih je primio u svoju kuću. Iznad lešine mrmlja broj „73”, broj nevinih žrtava koje je pobio u toku i nakon rata. Knut zaključava ćerku domaćina u podrum. Iako ne zna zasigurno da je devojka mrtva, njena unakažena prikaza mu se vremenom sve više približava. Vreme i mesto ovde nisu posebno bitni, jer je priroda stvarnosti namerno nestvarna i bajkovita, kao nadrealistički san. Bledosiva i bledoplava su jedine boje sem snega i krvi. Radnja teče sporo, i publika shvata tek onoliko koliko i sami junaci, izgubljena je u natprirodnom mestu koje sve više deluje kao sam pakao. Prostor se transformiše u skladu sa strahovima i željama junaka – u selu ima ukupno 73 seljaka, a mnogi od njih, umiru od nepoznate bolesti i gube oči i zube.

Uprkos alegoričnoj prirodi, film nam detektivskom preciznošću otkriva samo bitne informacije, koje se savršeno uklapaju u konstrukciju koju je pak teško pojmiti u potpunosti. A uprkos preciznosti, najveći deo strašnih elemenata ovde je izgubljen u prevodu. Kao što se dogodilo 1998. sa filmom Ringu, niko nije u stanju da ispravno protumači kulturološki specifične simbole. Sauna je u to vreme bila ustanova od gotovo religioznog značaja. To je bilo mesto za sve obrede prelaza, od rođenja (najtoplije i najsterilnije mesto koje je postojalo) do pranja mrtvaca, puštanja krvi i sitnih operacija. Važnost ikona i religiozne netrpeljivosti je takođe teško razumeti bez prethodnog znanja. Neprevodivost nekih od najvažnijih elemenata priče čini ovaj film zbunjujućim i opskurnim. Pošto se obično pripoveda iz prvog lica, bilo kakvo naknadno objašnjavanje bi bilo suvišno, a pošto film nije stekao svetsku popularnost, verovatno se niko ni neće cimati oko objašnjavanja detalja. Što i nije tako strašno, jer je Sauna svakako vizuelno impresivna, likovi su vešto izgrađeni, a muzika savršeno odgovara atmosferi. Razumeli – ne razumeli, uživaćete.

Slabost (Frailty) – Miloš Cvetković, član redakcije

Bil Pakston, do tada poznat isključivo kao glumac, prominetni epizodista u nekim od svima nam dragim žanrovskim filmovima (Terminator, Aliens, „Blizina tame“…), rešio je da se 2001. oproba i kao reditelj. Po scenariju jednako neiskusnog Breta Henlija (kome je ovo i dalje jedini dugometražni film) snimio je impresivan debitantski film o kome se i dalje priča. „Slabost“ je zanimljiva stavka i u filmografiji Metjua Mekonahija; gotovo petnaest godina pre nego što je Mekonahi briljirao u ulozi Rasta Kola, ostvario je takođe pažnje vrednu ulogu u još jednom južnjačkom gotiku. „Slabost“ počinje tako što se Fenton (Mekonahi) odlučuje da poveri svoju životnu priču FBI agentu (Pauers But), što nas vraća u Fentonovo detinjstvo u malom gradu u Teksasu. Naime, jednog dana po povratku sa posla, otac (Bil Pakston) saopštava svojim sinovima – Fentonu (10) i Adamu (7) – kako mu je anđeo naložio da ubija demone, jer sudnji dan se bliži. Zvuči ludo koliko i jednostavno, ali postoji kvaka. Demoni izgledaju kao obični ljudi. Zapravo, demoni jesu sasvim obični ljudi. Odnosno, da li su?

„Slabost“ je film o veri. Ili preciznije: horor film u kome vera ne predstavlja spas od monstruma, već na neki način monstruma samog. Otac ubija vođen verom, ali ne vidi sebe kao ubicu. On zna da obavlja božiji posao, a u tome mu se pridružuje i mlađi sin koga pokreće vera u sopstvenog oca. Mi nikada ne saznajemo njegovo ime, on je prosto otac, centar sveta za dečake. U jednom trenutku on postaje Otac, a svet počinje da se urušava. Ono što sledi je iskušenje kojem biva podvrgnut stariji sin (O’Liri) koji na prekretnici u odrastanju ne poseduje više tu detinju naivnost koja bi mu omogućila da veruje. Za njega tada počinje istinski košmar… Nalik na neka od najboljih dela Stivena Kinga o malim ljudima u američkim zabitima koji su suočeni s velikim izazovima, „Slabost“ se u jednom trenutku pretvara u horor verziju „Dežurnih krivaca“ (što i nije toliko čudno obzirom na sličan početak) nakon što nam u završnici neosetno izvuče tepih pod nogama. Ali ovde nije reč o pukoj slagalici, glavolomki koju su oni promoćurniji mogli da reše i pre obrta, pošto zadovoljovajuće rešenje na kraju ne postoji. Jer ipak je reč o veri, a Pakston je ovde odabrao (filmski) put kojim se reće ide: preko vere ka strahu. Bilo da ste religiozna osoba ili najtvrđi ateista, „Slabost“ je film koji tera na preispitivanje. Ne samo o prirodi onoga šta se zapravo desilo, već i o tome šta bismo voleli da se jeste desilo. Međutim, kojem se god carstvu priklonili neće vas ispuniti blaženstvo već samo užas. Egzistencijalni ili kosmički, izaberite sami.

 Coherence – Miloš Petrik, urednik

IMDB daje lakonski siže ovoga dela: „Grupa prijatelja skuplja se na večeri tokom noći u kojoj je vidljiva kometa. Dese se Čudne Stvari“. Ovako opisano, mož’ biti i zaboravljena epizoda Doktora Hua, mož’ biti i slešer iz osamdesetih. Nije nijedno od to dvoje, niti je blizu. U pitanju je nadrealistički kvantnofizički triler.

Dakle, ono o čemu se zaista radi jeste da tokom perioda u kojem je kometa vidljiva u kući u kojoj je okupljeno šest likova ličnih i međusobnih prošlosti opterećenih uobičajenim melodramatičnim prtljagom (ko je koga, ko nije a mogao je, ko nije šta kad je trebalo…) u kući nestane struje. Priča se na tom mestu grana, uslovno rečeno na više prepletenih narativa. Dok odabrani glavinjaju po losanđeleskom komšiluku tražeći pomoć, grupa najzad shvata da su jedini ljudi sa kojima uspevaju da stupe u kontakt zapravo oni sami, u alternativnim verzijama. Suočavajući se (bukvalno!) sa samima sobom, oni kako-tako (i kako ko) preživljavaju noć bizarnog kosmičkog fenomena, sve do brutalnog i tragičnog raspleta posle kojega ništa neće biti isto.

Glumačka podela je urađena po zanimljivom kriterijumu: odabrani su manje poznati glumci vešti u improvizaciji. Scenario imali nisu, već samo smernice o tome ko je ko i šta u sceni treba da se desi, tako da do kraja snimanja, sudeći po pojedinim intervjuima koje su davali, nisu imali pojma šta se u filmu, kog đavola, dešava. Iako je premisa samo produžetak hipoteze o paralelnim svetovima drugim sredstvima, film je istovremeno i zanimljiv i težak za praćenje, a u svakom slučaju vredan preporuke.

Glava za brisanje (Eraserhead) – Relja Antonić, član redakcije

Sumnjam da ovu stranicu posećuje iko ko nije odgledao makar jedan uradak Dejvida Linča. I, mada se „Tvin Piks” polako vraća u velikom stilu, ovde će se voditi reč o prvom dugometražnom filmu navedenog umobo… autora. „Brisač”, iliti „Gumica za brisanje”, ili, u originalnom naslovu koji svi koristimo – „Irejzerhed“, je jedno, bez preterivanja, estetski značajno remek-delo (makar što se tiče onog drugog dela Ekove enciklopedije estetike) i preporučujem ga svima koji su pali u depresiju, poslušali vlast da letuju u domovini, i, na nesreću, ostali u rodnom (industrijskom) gradu – a imaju nameru da sprže mozak i prekrate letnje muke.

Baš kao što se serija „Tvin Piks” ne može prepričati – a da se ne pripoveda desetinu dana i da se ne pokvari ugođaj svima koji su se usudili ne videti je, isti je slučaj sa ovim filmom. Ali, cilj preporuke nije prepričavanje neiskazivog. Onima koji se usudiše ne odgledati Irejzerheda je najlakše opisati ga ovako: „Zamisli šta bi biloa kada bi Lavkraft i Ajra Levin dobili sina, koji bi stupio u brak sa detetom Gogolja i Kafke!” Ako nekoga buni maskulinocentrična priroda ovog opisa, ne bi trebalo: dete Gogolja i Kafke je snažan i nezavisan ženski lik, inače majka snažne i nezavisne Elen Ripli. Ove reference bi trebalo malo da pojasne stvari, nadam se da deluju.

Scenario „Gumicoglavca” (u redu, ovaj prevod više nećemo koristiti u tekstu) zaista jeste inspirisan dvema pričama/novelama Franca Kafke i Nikolaja Gogolja – u pitanju su „Preobražaj” i „Nos”. Dodatna inspiracija, jer nema lepe, a ružne umetnosti ima još manje, bez ličnog bola, jeste trauma Dejvida Linča koja je ovo delo pretvorila u takav telesni (porođajni) horor koji izaziva vrtoglavicu, koštanu jezu i pojavu kamena ili kakvog teškog panja u želucu, da se moram ograditi od preporuka: nije za osetljivu raju, niti za trudnice i za buduće očeve – ali jeste za svakoga ko filmove smatra lektirom i ne spada u gore navedene. Svet „Brisača” izgrađen je dosta pod uticajem nehigijenskih uslova u kojima su gospodin i gospođa Linč stanovali, uz sve ludilo, mržnju, nasilje i ulični kriminal i bogtepitakakve gadosti koje su se mogle sresti samo u propalim kvartovima Filadelfije ‘70-ih. Uradak je etički siv a vizuelno crno-beo, začinjen vanzemaljskim, te elementima magijskog realizma, NADrealizma i pokreta „Panika”, a po scenografiji mestimično asocira i na naš čuveni crni talas (nezakoniti plod zabranjene ljubavi soc-realizma i noir filma), a ne vredi objašnjavati zašto je kršten po gumičavom repu olovke – zarad toga ga treba odgledati.

Da, spržiće vam um. Da, pitaćete se, makar tokom prva dva gledanja, šta je bre ovo, a mnogi će se prekrstiti, ugasiti GOM-player (ili šta već koriste) i pozvati popa da im opoja stan. Ima i ljudi koji će se po ovom kultnom ostvarenju iznužditi malom ili velikom nuždom. Nisam kriv i ne mogu Vam pomoći. Moje je bilo da ovo preporučim, i da ga ne pokvarim sa 6km prepričavanja i objašnjavanja – i ako je za utehu, prilično sam siguran da Irejzerhed nikada neće biti izbrisan sa liste koja se zove „1001 film koji treba da pogledate pre smrti”, a koja sadrži oko 1500 filmova (ništa ne pitajte).