I vampiri su ljudi

Dragi čitaoci, kakvo je vaše mišljenje o vampirima? Da li ste pristalice stare škole koja tvrdi da su to čudovišta koja treba probosti kocem čim ih vidite, ili više naginjete modernoj, romantizovanoj predstavi o njima kakvu nam serviraju En Rajs i Stefani Majer? Ili mislite da je istina negde između, kao recimo u anime serijalu Hellsing ili White Wolf RPG-ovima? Šta je vampir? Da li je to prosto predator kome je ljudska rasa plen i kome treba po svaku cenu stati na put, ili je to namučena duša koja ne bi da umre, a da bi opstajala, na žalost, mora da se hrani tuđom krvlju pa eto unutrašnjeg konflikta? Mislim da nema konačnih odgovora na ova pitanja, ali autori obimnog korpusa vampirske fikcije kojim raspolažemo se i dalje trude da ih daju.

Iako je delovalo da ćemo solidan, ili bar pažnje vredan odgovor na pitanje kako vampir može funkcionisati u 21. veku dobiti u seriji Prava krv, ona je, na žalost, vrlo brzo degradirala u paradu pijanstva (krvlju) i kiča, tako da ona nije dobacila do očekivanja koja smo imali nakon pilot epizode. Ne znam da li je Džim Džarmuš gledao Pravu krv, i nešto čisto sumnjam, mada mu ne bi bilo zgoreg kad je već rešio da snima vampirski film, ali, verovali ili ne, ta televizijska sapunica i njegov film dele gore navedenu istu temu, odnosno pokušavaju, dakle, da odgovore na isto to pitanje. Razlika je samo u tome što u Džarmušovom filmu nema sintetičke krvi, već njegovi vampiri moraju da se dovijaju, podmićuju lekare i jure veze po crnom tržištu, kako bi nabavili preko potrebnu tečnost koja život znači, a da pri tom izbegnu da ubijaju i budu uhapšeni. Šta im je od ovo dvoje bitnije, videćemo nešto kasnije.

Uglavnom, priča prati dvoje drevnih vampira, ne saznajemo ni u jednom trenutku koliko drevnih, mada mislim da je momak znatno mlađi, kao i u stvarnom životu, jer žena u jednom trenutku spomene šta je on sve propustio, ali pošto se zovu Adam (Hidlston) i Eva (Svinton), autor bi hteo da pomislimo kako su tu od pamtiveka. Oni su, naravno, prema trenutno važećim vampirskim trendovima, prepametni, pretalentovani i prekul, onakvi otprilike kako Džarmuš zamišlja sebe i svoju publiku da živimo hiljadama godina. Gledam kako Eva čita knjige na svim živim i mrtvim jezicima i mislim „Pa, da, tako bih i ja da sam tu od Metuzalemovog vremena i da nemam problema sa kešom“. A oni očigledno nemaju. Njihov izvor prihoda je neizvestan, očito skupljaju svakojake antikvitete vekovima, mada nisam videla da ih posle preprodaju već samo gomilaju, mislim da se to u savremenoj psihologiji zove hoarding, ali možda u njihovom slučaju to ima smisla, jer pošto ništa ne rade po ceo dan, onda tako mogu da čituckaju, svirkaju i piskaraju do mile volje.

Eva je ljubitelj književnosti, a Adam je muzičar, koji povremeno kroz razgovor provuče kako je napisao tom i tom kompozitoru to i to delo. To isto je, navodno, radio i njihov prijatelj Kristofer Marlou (Hert), mada mi nije baš najjasnije zašto on jedini izgleda kao da ima milion godina, kad je poginuo sa 29, a ako je Eva preživela Veliku seobu naroda kao što tvrdi, znači da je znatno mlađi od nje. Lice Tilde Svinton inače izgleda savršeno bezvremeno, mislim da ne postoji bolja glumica za ovu ulogu.

Nemački poster.

Možda kad ovako postavim stvari ovaj film deluje kao isprazno hipstersko naklapanje, oda viziji intelektualaca kakvi bismo mogli biti da imamo neograničeno vreme i novac na raspolaganju. Međutim, ja bih rekla da on nije samo to, već da na suptilno ironičan način upravo ismeva savremene vampirske stereotipe, a bogami i kulturnu višu klasu. Adam i Eva su dražesno komični u svojoj večnoj egzistenciji, a koliko god da se trude da budu iznad svega, iz svakog njihovog postupka je jasno da robuju svojim slabostima. Takođe bi se moglo reći da je ovo na neki način narkomanski film, jer efekat koji krv ima na njih nije onaj koji ljudi imaju kad se lepo najedu pečenja, već više kao kad se puknu heroinom, što rezultira adekvatnim ponašanjem kada željena supstanca nije dostupna. Ovakvo predstavljanje vampirizma kao bolesti zavisnosti je već viđeno, naravno, a ovde se stiče utisak da se blago i glorifikuje (do nekog trenutka), ali ako vam se tako učini čekajte do kraja, pa ćete videti šta biva sa narkomanima, mada ne mogu da kažem da je Džarmuš ovde na bilo koji način moralizatorski ili didaktički nastrojen.

Neko je rekao da vredi ovaj film gledati samo zbog glumačkih izvedbi. Ne slažem se baš u potpunosti. Koliko god da je Svintonova magična u svom tumačenju Eve, njen partner deluje uglavnom kao nadureno derište, što je, pretpostavljam i poenta njegovog lika, ali ipak je trebalo da bude malo iznijansiraniji. Najuverljiviji je kad na svako pitanje Evine sestre Ave (Vasikovska) odgovara sa ravnim „Ne“, što je ujedno i jedan od zabavnijih momenata. Hert je vrlo simpatičan kao Marlou, dok mlađana Vasikovska i dalje glumata, ne znam zašto je reditelji vole kad ne ume, ali ovde inače igra lik koji treba da bude iritantan, pa je možda to namerno.

Još jedan veliki plus je muzika. Delimično je napisana specijalno za film, to je, kao, muzika koju je Adam komponovao, a u stvari su za nju odgovorni holandski kompozitor Jozef Van Visem i Džarmušov bend Sqürl, uz probrane pesme drugih izvođača, uvek u savršenom skladu sa atmosferom scene.

U svakom slučaju, pred vama je delo koje se naizgled bavi velikim pitanjima poput večne ljubavi, večnog života i smisla istog, propadanja ljudske civilizacije i odnosa ljudi prema sopstvenim naučnim i kulturnim tekovinama, a u stvari predstavlja suptilno ironičan prikaz određenih žanrovskih stereotipa, Džarmušovu viziju vampira (intelektualca?) u 21. veku, koja je, moram priznati, znatno realnija od Prave krvi, ili bilo čega što sam ja do sada gledala/čitala na tu temu. Ne verujem da će vam promeniti (ne)život, ali svakako ćete iz njega izvući bar nekolicinu mudrih citata za fejsbuk i tviter.

Na kraju moram da primetim, pošto sam film (ovoga puta) gledala na prepunoj terasi Novog bioskopa Zvezda, da nije tačno da ljudi neće u bioskop, nego im je isti preskup, 400-500 dinara je većini ljudi mnogo da daju za nešto što mogu za džabe da skinu sa neta, ali 100 dinara očigledno nije, a tek ako je džabe onda će široke narodne mase gledati i Bergmana, kako je Filmstreet već dokazao.

Sofija Vuković