Bliži se letnja sezona, kada normalni ljudi ostaju u senovitim i klimatizovanim prostorima i gledaju u ekrane. Da bismo vam pomogli da kvalitetno popunite to vreme, u ovoj listi nudimo vam žanrovske (i žanrovačke, v. prilog Draška Roganovića) TV serije za gledanje u cugu – za popodne, dan, ili vikend, ili već kako vama odgovara. Proverite da li u zamrzivaču imate dovoljno sladoleda, pa da počnemo:
Za popodne
Doctor Horrible’s Sing-Along Blog – Vladimir Todorović, novinar Radija Beograd 202
Ovo su 42 minuta koja bi mogla da vam dokažu da „pevanje i pucanje“ ne idu samo zajedno na srpskim svadbama! „Dr. Horrible’s Sing-Along Blog“ nemaju baš mnogo pucanja, ali pevanja ima – to je muzička komedija/drama, rađena kao miniserija u tri čina ekskluzivno za internet. Zasluga za njeno postajanje ide na račun štrajka američkih scenarista 2007. godine, pa su Džos Vidon i ekipa (njegov brat Zak i još jedan brat – Džed, koji je kompozitor) odlučili da urade nešto za svoju dušu, da bude jeftino ali i profesionalno urađeno. Džos je strajbao 200.000 svojih dolara na priču o Dr. Horribleu koji želi da bude supernegativac, njegovom protivniku Kapetanu Hameru i devojci koja će obojici da zapadne za oko.
Dakle – komedija, pevanje… a zašto drama? Sačekajte kraj.
Elem, teško mi je bilo da zamislim SF i pevanje, toga baš nešto nema često, a i ako ga ima bude njanjavo do bola. No, ovde to, bar za mene, funkcioniše. Doduše, funkcioniše prvo jer kažete: A-ha! Komedija, super. Baš je smešan. No, kako se stvari budu razvijale priča će da vas kupi, komedije je sve manje i eto… drame očas posla. A peva se i dalje.
Glumci su odlični, ali ono što je mene kupilo je napisani tekst za pesmu „I Cannot Believe My Eyes“.
https://www.youtube.com/watch?v=EQyNN2SfPwQ
Date su dve vizure ove „teme“ ali vrhunac je zajedničko pevanje dvoje junaka gde se, s vremena na vreme, ključne reči ili sentence poklapaju! To postići, a da u oba slučaja imate smisleni tekst, nije ni malo lako. Ko ne veruje, neka proba!
Miniserija „Dr. Horrible’s Sing-Along Blog“ se nadobijala nagrada, fanovi odavno ištu nastavak… Izgleda da se čeka neki novi scenaristički štrajk za tako nešto. Možete je besplatno pogledati na netu, što vam najtoplije preporučujem.
Ascension – Miloš Petrik, urednik
Kao i svaki dobar krimić, i ovaj počinje ubistvom. U ovom slučaju, međutim, ubistvo se događa na svemirskom brodu. Iako ne baš originalan, samo ovaj pomeraj bi mogao da obogati svaki tipičan zaplet novim i zanimljivim detaljima (svi znaju svakoga, nema prostora za skrivanje). Međutim, da stvar bude zanimljivija, svemirski brod o kojem se radi je generacijski brod, poslat da kolonizuje sistem Proksime Kentauri, sa svešću da prvobitna posada neće doživeti da vidi nebo nove planete, već će to učiniti njihovi potomci. Brod koji je bio lansiran još 1963.
Sad, ako malo suspendujemo nevericu i prihvatimo da bi tako nešto uopšte bilo moguće u vreme kada su letovi na Mesec bili tek daleki san, dobijamo Mad Men vremensku kapsulu u svemiru. I dok se taj izolat čovečanstva bori sa nepredviđenim pritiscima, kontrola misije na Zemlji ima svoje probleme: kojekakvi radoznalci ubeđeni su da je za Kenedijeva vakta u svemir lansiran nekakav džinovski brod…
Ne lezi, međutim, vraže: naravno da ovakav svemirski brod predstavlja jedinstvenu priliku za sprovođenje eksperimenata nad ljudima. Šta, ljudima – celim stanovništvima. I naravno da prvobitni planeri misije nisu takvu priliku propustili.
Šta sad još dodati, a ne spojlovati? Ako kažem da serija očigledno crpi inspiraciju iz romana Destination: Void Frenka Herberta i priče Thirteen to Centaurus Džejmsa Grejema Balarda, praktično sam vam sve rekao.
Za dan
Black Mirror – Mateja Vidaković, muzičar i saradnik redakcije
Tehnologija je crno ogledalo društva – to je teorija Čarlija Brukera, satiričara, medijske ličnosti i autora trenutno najbolje TV serije na svetu: Black Mirror. Da, Black Mirror je najbolja serija na svetu. Šta, ne Game of Thrones? Ne ni True Detective? Ne – i reći ću vam i zašto.
a) Black Mirror je kratka antologijska serija – jedna epizoda traje sat vremena, tri epizode po sezoni, svaka epizoda se gleda zasebno. To je to; sve dobre strane formata Twilight Zonea, a bez loših. Nema zakukuljenih, grandioznih zapleta koji se na kraju toliko isprepliću da pisci moraju da „vade“ seriju nekim neodređenim deus ex machina rešenjima (Lost, Battlestar Galactica) – samo dobar SF, u slatkim paketima od po sat vremena.
b) Black Mirror je konkretna serija – pesmistična kritika modernog društva kroz prizmu tehnologije i SF-a. Jednostavno. Svaka epizoda veoma jasno i precizno obrađuje određenu (negativnu) sferu našeg društva (društvene mreže, reality televizija…) ali je pak dovoljno suptilna da gledaocima ne nabija neku ideologiju ili moralnu pouku na nos.
c) Black Mirror je dobar SF – kada ste poslednji put gledali dobru SF seriju? Ali odista dobru, a ne „jebiga, daj-šta-daš-bar-je-sf seriju, ekvivalent džank hrane za SF fana? Ako je vaš odgovor „ne sećam se“ – Black Mirror je za vas.
The Lost Room – Nenad Pavlović, član redakcije
U jednoj sobi običnog američkog motela kraj Autoputa 66, desilo se… nešto. Mistični događaj kosmičkih razmera je podario sobi i svim predmetima u njoj osobenosti koje mogu da se okarakterišu kao magične. Zbog svojih karakteristika, predmeti iz sobe postaju veoma traženi a sama soba postaje moderni Sveti Gral za kojim tragaju mnogi moćni igrači. Protagonista serije Džo Miler biva uvučen u celu priču kada njegova ćerka nestaje u Sobi. Spreman na sve da bi spasao svoje dete, on prati predmete i ljude koji ih poseduju i usput pokušava da razotkrije misteriju nestale sobe.
Serije „SyFy“ kanala su uvek velika kocka, najčešće sa negativnim ishodom. „Lost Room“ je ispao jedan od njihovih (naj)boljih serijala prvenstveno jer nije imao neostvarive ambicije i ograničio se na broj epizoda (šest ukupno) u skladu sa količinom zaista zanimljivog sadržaja. Svaka epizoda se vrti oko jednog od predmeta (autobuska karta koja teleportuje ljude, češalj koji zaustavlja vreme, penkalo koja ispaljuje mikrotalasne zrake…) i ide jedan korak bliže ka otkrivanju misterije, stvarajući opipljivu neizvesnost i simptom „još samo jednu epizodu…“. Nema prežvakanih klišea, fanservicea ili bilo kakvog drugog fillera, ali zato ima humora, akcije, emocije, i radnje koja ima smisla u sopstvenom sistemu i vodi ka kraju koji uspeva da istovremeno bude logičan i misteriozan. Ukratko, „Lost Room“ je „Lost“ Lite, više ukusa sa manje kalorija, i manje štetan po zdravlje.
Za vikend
Svitac (Firefly) – Sofija Vuković, prevodilac i filmski kritičar
Prvi razlog zbog koga se ova serija nameće kao logičan izbor za gledanje u jednom cugu (dovoljno je 2-3 dana) je činjenica da ima samo 14 epizoda. Ukinuta je nakon prve sezone usled slabe gledanosti, ali je kasnije stekla kultni status među ljubiteljima naučne fantastike (uključujući i mene).
Radnja prati svemirski brod Spokoj (Serenity), koji operiše zvanično kao prevoznik legalne robe i putnika, a malo manje zvanično roba i putnici koji se prevoze i nisu baš uvek u okvirima zakona. Kapetan Malkolm Renolds (Nejtan Filion) se ovakvim poslom bavi malo iz nužde, a malo iz inata, jer je, zajedno sa svojom prvom oficirkom Zoi Vošbern (Džina Tores) u ne tako davnom galaktičkom građanskom ratu bio na gubitničkoj strani.
https://www.youtube.com/watch?v=NPRlHwwVIug
Na brodu se pored posade broda (koju pored kapetana i prve oficirke spadaju još i mehaničarka, pilot i vojnik plaćenik) nalaze i raznorazni drugi otpadnici – doktor i njegova sestra koji se iz ličnih razloga kriju od vlasti, kurtizana visoke klase, i putujući sveštenik misteriozne prošlosti. Veći deo prijemčivosti ove serije proističe iz interakcije ovih, veoma različitih, ličnosti, na prilično skučenom prostoru, što proizvodi i jako zabavne dijaloge. Takođe, činjenica da se likovi i fizički i socijalno nalaze na margini (radnja se odvija na zabačenim planetama i mesecima na obodu zvezdanog sistema, gde se zakoni vrlo paušalno poštuju), povlači veliku mogućnost identifikacije, barem za onaj deo publike koji se nekada u životu osećao neprilagođeno. Kada je u pitanju vizuelna i zvučna estetika, primetna su dva jaka uticaja – vestern i Daleki istok – u univerzumu Svica opstale su samo dve velike zemaljske kulture – američka i kineska, odnosno prilično originalna kombinacija njih dve.
https://www.youtube.com/watch?v=0CccTH0gXso
Dakle, Svitac ima sve što vam treba za uspešan vikend pred malim ekranom – dovoljno mali broj epizoda za gledanje u cugu, uzbudljiv zaplet, živopisne likove i konflikte među njima, tajne priče iz prošlosti, kao i neizbežan začin – brodske i vanbrodske romanse.
Spaced – Draško Roganović, književni i stripski prevodilac
Pre no što su stekli svetsku slavu sa Shaun of the Dead, Sajmon Peg, Džesika Hajns i rediteljski boy genius Edgar Rajt su na prelazu veka skupa u svom sitkomu stvorili remek-delo gikovskog magičnog realizma.
Ovaj britanski Community pre Communityja prati stripadžiju Tima (Peg) i novinarku-spisateljicu Dejzi (Hajns), dvoje polutalentovanih mladih besposličara koji se lažno predstavljaju kao „zaposleni par“ ne bi li uspeli da povoljno iznajme stan u Londonu. Ubrzo oko sebe okupljaju kliku čudaka i luzera: asocijalnog slikara Brajana (nezaboravni Mark Hip), ispraznu modnu kreatorku Tvist (Keti Karmajkl), dete-u-telu-grdosije Majka (naturščik Nik Frost, Pegov tadašnji cimer), sagorelu (i zagorelu) stanodavku Maršu (sjajna Džulija Dikin) i patuljastog šnaucera Kolina (ženka Ada, u maestralnoj džendr-bending ulozi).
Njihove low-stakes avanture prožimaju gejmerske, stripovske i gikovske reference i holivudski klišei filtrirani kroz sprdnju sa ortakinjama i ortacima iz paba, ali poduprti iznenađujućom emotivnom iskrenošću. Bitno-nebitni problemi ovih dvadesetogodišnjaka, kao što su preživljavanje raskida, odlazak u klabing, jurenje honorarnih tezgi, povratak iz paba, prijavljivanje na biro ili pravljenje sedeljke urnebesno otkrivaju tajnu moć muške telepatije, opasnosti pretencioznih artsy-fartsy zombija, ratni pakao pejntbola i najveću tragediju proleća 1999. (Ne, nije u pitanju NATO bombardovanje, već izlazak Star Wars: The Phantom Menace.)
Osim izvrsne glume, Džesika Hajns i Sajmon Peg su pokazali silno scenarističko umeće, dok je Edgar Rajt i sa mikroskopskim TV budžetom i opremom uspevao da snima i montira scene na kojim bi mu mnogi blokbasteri pozavideli. Ako vam bindžovanje dve postojeće sedmoepizodne sezone ne bude dovoljno da se oprostite od ovih likova, ili vam možda serija bude delovala nedorečeno, svakako pogledajte i dokumentarac o snimanju Spaceda, Skip to the End (ili makar poslušajte uputstvo iz njegovog naslova) i saznajte kako se sve završilo.
Utopija – Miloš Cvetković, urednik papirnatog Emitora
Ukoliko ste se ikada, makar iz čiste dokolice, zapitali šta bi bilo da je neka od planetarnih teorija zavere zapravo istinita, i zamislili sebe usred čitave zbrke, onda je Utopija ostvarenje svih vaših košmara! Utopija je druga najbolja serija koja se u poslednjih pet godina pojavila na britanskoj TV stanici Kanal 4 (nakon, srećom, još uvek živog i aktuelnog Crnog ogledala). Sastoji od svega dve kratke sezone od po šest epizoda.
Praktično istog trenutka (po emitovanju prve sezone) serija je postala kultna, da bi nakon preranog završetka (ukinuta je nakon druge sezone) nastavila da živi na Internetu kroz peticije fanova koji ne žele da tek tako zaborave ovaj uvrnuti, šareni, dijabolični, i neverovatno zabavni univerzum koji je kreirao Denis Keli; svet u kome se ne postavlja pitanje da li ste paranoični, već da li ste dovoljno paranoični.
Serija je vizuelno pažljivo stilizovana (nije slučajno da počinje u prodavnici stripova), uz naglašenu upotrebu nekih boja (žuta vrišti već sa postera, a boju svako malo prolivene krvi da i ne pominjemo), i ozvučena odličnim eksperimentalnim saundtrekom. Među glumcima koji su svi redom ostvarili upečatljive uloge posebno se izdvajaju: Fiona O Šonesi kao misteriozna Džesika Hajd i Nil Maskel kao ubica Arbi koji deluje zastrašujuće i simpatično u isti mah, nalik na plišanog medu koji svakog momenta može da izbaci skrivene kandže!
Obilje crnog humora, paranoje, akcije, i inteligentnog poigravanja istorijskim događajima (prva epizoda druge sezone je u tom smislu malo remek-delo) ispresecano je scenama u kojima se likovi suočavaju sa ozbiljnim životnim dilemama i lomovima, čak i oni koji isprva deluju kao jednodimenzionalni zlikovci. Prava je šteta što kao i svaka druga Utopija ni ova televizijska nije uspela da zaživi, ali moguće je da je se u svemu tome krije kakva zavera televizijskih producenata (naročito u svetlu činjenice da se sprema američki rimejk). Ako ništa drugo to bi bilo apsolutno u duhu serije.
Toliko od nas. Pratite nas, kao i uvek, za još sličnog.
redakcija i saradnici
