Miloš Petrik započeo je tribinu kratkom najavom ovog romana iz 2000. godine; kako se ispostavilo, čak dve trećine prisutnih je pročitalo knjigu, iako su seneki ustručavali da pričaju o njoj. Na samom početku, ispostavilo se da je teško reći o čemu se u knjizi tačno radi: Petrik ju je opisao kao „nekoliko istinitih događaja slabašno povezanih izmišljenim“, dok je Mića M. pomenuo da su možda nekima čitanje otežavale kroskulturne reference. Navedeni istiniti događaji su pad Niša 1737. i sudbina Nikole Doksata, koji se povezuju sa predanjem o Savi Savanoviću i likom đavola koji dolazi u Beograd, tragajući za vampirima i zazirući od njih, jer ih smatra znakom da smak sveta neposredno predstoji.
Varljivo neostrašćeni učesnici rasprave
Naglašeno je i da je značajna uloga rimsko-austrijskog vodovoda takođe uglavnom zasnovana na istorijski proverljivim podacima. Od intertekstualnih veza treba pomenuti one sa Pinčonom (naročito Objavom broja 49), sa slikarkom Remedios Varo i Vladimirom Nabokovim, ali i citiranje Rolingstonsa, što je referenca koja dosta iskače iz konteksta i koja je brojnim čitaocima pokvarila uživanje u tekstu. Lik vampira povezuje se sa različitim likovima Andrića i Selimovića, a pojavljuje se i Vuk Isakovič.
Ivana M. romanu je pre svega zamerila nedorečenost, pošto čitaoci na kraju ne saznaju šta su tačno vampiri i ima li ih uopšte: Miloš Petrik se složio, dodajući „zakukuljenost“. Tijana je smatrala da je ipak na prvom mestu činjenica da je ovo roman sa dvoje nepouzdanih pripovedača, koji se u krajnjoj liniji bavi pre svega prirodom umetnosti i njenim odnosom prema laži. Petrik se složio da se roman može predstaviti kao legitimitacija umetnosti, dok se pričanje prikazuje kao stvaranje sveta.
Vlada T. upitao se zašto je u naslovu Strah a ne Đavo, na šta niko nije imao ubedljiv odgovor.
Naglašeno je i da postoje bar dva sporedna lika u romanu koja se mogu povezati sa samom autorkom – ne samo baba Mirjana, već i sluga Novak, koji po tragičnoj prošlosti, alkoholizmu i romantičnom karakteru ima izvesnih sličnosti sa kasnijim junakinjama Mirjane Novaković iz romana „Johann’s 501″ i „Tito je umro“.
Mirjana Novaković, autorka
Mića M. i Ivana M. složili su se da je najveća mana romana „rasturen“ kraj; Mića ga je uporedio sa krajem Objave broja 49 koja čitaocu ipak pruža jači osećaj zaokruženosti.
Vrativši se na upoređivanje paralelnih tokova radnje, čitaoci su istakli značaj flešbekova na Isusovo doba, i pogotovu na poslednju priču o pravom razlogu za otpadništvo Lucifera od Boga – gordost zbog sopstvenog umetničkog dela, slike sveta sa kojom smo se susreli još na početku romana, na lepezi junakinje Marije Auguste. Pomenuto je i da je za roman „Strah i njegov sluga“ karakteristično da, kao i mnogi drugi prvenci, pokazuje autorkinu težnju da u njega smesti sve što zna, ume i voli, tako da na kraju delo počne „da se preliva“.
Konačno, rasprava je završena Mićinim zaključkom da se radi o verovatno najboljem domaćem romanu u poslednjih petnaest godina, koji ni sama autorka, nažalost, nije uspela da nadmaši u docnijim delima.
Tijana Tropin
fotografije: Ivana Nešić i Tora Tkalec
