Festival filma fantastike u organizaciji Jugoslovenske kinoteke i Beokona zatvorio je dan posvećen domaćem filmu. Tog poslednjeg dana prikazan izbor domaćih kratkih (pretežno studentskih) filmova, ranije prikazanih u okviru Festivala srpskog filma fantastike. Junački smo izdržali svih 160 minuta i trinaest radova, i ovde prenosimo, ukratko, impresije sa projekcije.
PRIČE IZ GROBA (2011, scenario: Marijana Ćulić-Vićentić, Jelena Todorović; režija: Damir Romanov)
Devojčica koja priča sa grobovima preživljava sudar veselih devedesetih i tužnih dvehiljaditih uz pomoć duha ubijenog gangstera. Dijalozi načelno dobri, pomalo opterećeni anglicizmima, beskrupulozno romantizovani „vitez asfalta“, brate, dominira.
ZVEZDA TRI (2009, scenario i režija: Nebojša Nenadić)
Odlično pisana, ali malo drveno odglumljena parodija na „Zvezdane staze“. Posada svemirske kante „Stefan Dečanski“ otiskuje se u dubine svemira na posebnom zadatku: da uništi zvezdu iz naslova, koja svojim nepovoljnim uticajem sprečava Kraljevinu Srbiju da napreduje kako zaslužuje.
DEČAK KOJI JE BIO SUVIŠE NEVIN (2007, scenario: Danilo Bećković, Dimitrije Vojnov; režija: Danilo Bećković)
Film koji potpuno adekvatno izgleda, a inače na umereno duhovit način (prikazivanjem klinike za defloraciju u dalekoj i nedokučivoj godini dve hiljade šesnaestoj) obrađuje anksioznost proisteklu iz institucionalizacije.
NEKRO FILM (1992, scenario: Dejan Zečević, Vuk Pavlović; režija: Dejan Zečević)
Navodno prema istinitom događaju, u stvari prema urbanoj legendi: radnik u mrtvačnici uz pomoć fascinantnih brkova napastvuje leš mlade devojke-samoubice. Ispostavlja se da je devojčina poseta mrtvačnici bila unekoliko preuranjena, a priča ima srećan kraj.
ARS LONGA VITA BREVIS (1990, scenario: Zoran Stefanović; režija: Marko Stojanović, Nikol Majdak ml.)
Très umetnos’, vrlo art.
USKE STAZE (1994, scenario: Zoran Stefanović, Oleg Jeknić; režija: Oleg Jeknić)
Potpuno nerazumljivo ispresecana i na čudan način montirana priča o akademskom radniku, arheolog li je – antropolog li je, koji otkriva nekakav portal na Kalemegdanu. Taj portal vodi, pretpostavljamo, u daleku prošlost, tako da je gledaocu predstavljena vizija vinčanske kulture.
PACIJENT 0 (2011, scenario: Vladimir Ćosić, Vladimir Simić; režija: Miroslav Lakobrija)
U preterano modernom okruženju i sa apsolutno neodgovarajućom rekvizitom i dekorom, nacistički naučnik u okupiranom Beogradu izvodi nekakav eksperiment koji se uglavnom sastoji u desetogodišnjoj trudnoći. Bizaran humor. Više bizaran, manje humor.
KONCENTRAT (2007, scenario i režija: Marko Milović)
Još jedan pokušaj crnjaka: seljanka hrani prase čarobnim koncentratom u pokušaju da pobedi na takmičenju. Stvari pođu naopako. Babe su dražesno nesposobne kao glumice. Da nije snimano krompirom, možda bi zaličilo na nešto na momente.
DESTRUKTIVNA MITSKA SILA KOJA PROGANJA SRBE (2014, scenario i režija: Siniša Cvetić)
Totalno urbana porodica suočava se, i ne znajući, sa silom iz naslova. Predugo traje za jedan, u suštini, loš i bradat vic. Da obelodanim, kada je već auteur odlučio da potpuno potceni publiku ekspliciranjem: radi se o PROMAJI.
PRIČA O STANOVNICIMA ZIDA (2012, scenario i režija: Andrej Boka)
Lepo slikana ali ne naročito sadržajna magijskorealistična priča o ratu između vrata i prozora, koji, obuzeti istorijskim nesporazumom, ostaju večito zaključani u drvnoprerađivačkom ciklusu nasilja i mržnje. Odlični efekti.
LAST DROP (2011, scenario: Dušan Bulić, Dragan Jovićević; režija: Miroslav Lakobrija)
U bespoštednom dvestogodišnjem ratu protiv vampira, poslednja nada čovečanstva su seksi gotičari sa akcentima.
MOJ KRAJ (2011, scenario i režija: Luka Bursać)
Znači, još jedna urbana priča, ovaj put sa, znači, dobro pogođenim lokalnim idiomom Bliskog Vračara. Znači, tragična priča sa duhom, potpuno solidno, znači, ispoštovana.
GOODBYE TURTLES (2010, scenario i režija: Nikola Pavlović)
Iz potpuno nejasnih razloga, čovek se bavi „uradi sam“ hirurgijom, popije sve što ima, oprosti se od kornjača, i onda ga ubiju. Verovatno najviše mejnstrim film od sviju: ništa se ne dešava, a ljudi pate.
I tako se i to završi. Ponešto za kojekoga, za ponekog verovatno baš ništa. Veliki broj ovih filmova slobodno je dostupan na internetu, i gledaoci koji nisu želeli da ih vide na platnu mogu sami da donesu svoj sud. Celoj stvari nimalo ne pomaže da je poslednji prikazan film sjajni „Čudotvorni mač“, rani domaći film fantastike kojega sa „Dizni“ onoga vremena ne bi postideo ni na sekund. Nama ostaje da lamentiramo nad sveopštim nedostatkom veštine (što je još i okej, kada su studentski filmovi u pitanju) i posvećenosti (što nikad nije), i da se tek povremeno poradujemo nekom biseru.
Miloš Petrik
