U sinoćnoj čitaonici pričalo se o romanu Ketrin Edison (pseudonim Sare Monet), „Car goblin“ (The Goblin Emperor), objavljenom 2014. godine, uspešnom delu koje se našlo i među nominovanima za ovogodišnju nagradu Nebula.
Po prirodi stvari, u raspravi iskrsavaju brojni spojleri.
Veče je započelo prvom od brojnih pritužbi Miloša Petrika – na neintuitivne onomastičke konvencije postavljene u romanu, tj. na preduga i često međusobno preterano slična imena (kako je pomenula Ivana N. previše ih počinje na isto slovo). Ostali učesnici koji su pročitali knjigu razmimoilazili su se u mišljenjima povodom tog pitanja.
Sledeća tačka rasprave bavila se žanrovskom pripadnošću „Cara“: počev od toga da bi se moglo raspravljati o tome da li je uopšte u pitanju stimpank (Ivana N. je istakla da su „u stimpanku najvažnija odelca“ koja su ovde ne-stimpankovska, što je izazvalo skretanje na temu preterano podrobnih opisa garderobe [Bojan B.]), do toga da li je u pitanju omladinska (young adult) književnost ili ne, o čemu se takođe žustro raspravljalo. Ivana D. pomenula je da u Doktrini lavirinata, serijalu iste autorke, ima više akcije, dok je „Car goblin“ koncipiran kao priča o odrastanju. Miloš P. primetio je da zaplet podseća na ublaženu prvu knjigu „Dine“, i da je svakako blisko YA , čemu se Bojan usprotivio, tvrdeći da aktuelni YA naslovi slede određeni obrazac omladinskog romana u koji se „Car“ ne uklapa, a i znatno je bolje napisan od tipičnih popularnih predstavnika YA. Bilo je i izjava o tome da je roman podesan za ciljnu grupu „žena od četrnaest do pedeset godina“.
The Goblin Emperor, korice
Tijana je istakla osobenost romana – činjenicu da su junaci uglavnom pozitivni i „fini“, što je Bojan prekvalifikovao u „formalni“. Diskusija se potom prebacila na pitanje – da li je glavni junak previše dobar, tj. nerealno prikazan za nekog ko je odrastao uz staratelja koji ga zlostavlja? Povučene su paralele sa Harijem Poterom, koji je prikazan kao dete koje odrasta pod mnogo gorim uslovima u savršeno socijalizovanog pojedinca, dok Maja ima makar iskustvo srećnog ranog detinjstva sa voljenom i toplom majkom. Slične sumnje u pogledu preterane savršenosti i prikladnosti nekog junaka probudio je i lik Majinog sekretara, beskrajno sposobnog i odanog.
Bojan je potom primetio kako ova knjiga zaslužuje medijsku pažnju koju je privukla – i kako je mnogo bolja nego što može delovati na prvi pogled: nema jednostavan, pravolinijski zaplet, ali otvara mnoštvo problema kojima se bavi. Ostali učesnici pomenuli su temu rasizma koja je zanimljivo i delikatno obrađena. Petrik je zamerio i to što nisu ispunjena njegova očekivanja u pogledu izdaje („očekivao sam više!“), što je naišlo na burno neodobravanje zadovoljnijih čitalaca (Tijanino).
Među kvalitetima romana istaknuto je to što deluje na čitaoce pozitivno i može se iskoristiti za dizanje raspoloženja; od objektivnijih kvaliteta, vrlo pažljiv „worldbuilding“, sa možda previše pažnje poklonjene jeziku (opet Petrik); osvežavajući pristup fenteziju, sa opisivanjem radničkih pokreta u društvu nadomak industrijske revolucije.
Ivana D. i Bojan povukli su poređenja sa drugim autorima, odn. video igrama – dok je Bojan naglasio paralele sa igrom Arcanum, Ivana se usredsredila na različite verzije revolucije u romanima Čajne Mijevila. Ona je istakla i da ova knjiga pokazuje neke trendove prisutne u savremenom YA koji bi se mogli podvesti pod „kontra-Narnija“, recimo odrastanje prikazano u pozitivnom svetlu, bavljenje tabu-temama poput zlostavljanja ili seksualnosti, čemu je Ivana N. kontrirala pomenuvši da autorka vrlo negativno opisuje efekte alkohola na glavnog junaka, sa poučnim tonom.
Konačno, kao najzabavniji deo sa najviše potencijala za razvoj u nekom drugom delu pomenuti su likovi goblina – Velikog Avara i njegovih ćerki, posebno one koja je postala gusarski kapetan. Onima kojima se knjiga dopala preporučen je serijal Doktrina lavirinata, uz upozorenje da se radi o znatno „težem“ štivu.
Tijana Tropin
