TRIBINA: Niski hobit u visokoj rezoluciji

Tanović, Milivojević, Tanić, Vidaković, Nikolić

U kraćem uvodnom izlaganju, Stevan Tanović se deklarisao načelno kao ljubitelj vernih adaptacija knjiga na film, iz kog razloga nije bio oduševljen hobitskom trilogijom. Dodati su brojni elementi kojih u knjizi nema, i ton tih dodataka nije dobro uklopljen. U ovome se naročito ističe romantični zaplet, koji bolno iskače iz detinjastosti filma, ali to nije jedini dubiozan momenat. Druga trilogija snimana je sa idejom da bude prequel prvoj, što književni predložak nije, pa pokušaj da se od knjige za decu napravi „ozbiljnija, mračnija“ fantastika nije uspeo. Miloš Milivojević, naprotiv, ne zamera slobodu adaptacijama književnih dela, pod uslovom da je ono što se time dobija filmsko delo koje funkcioniše. Hobitska trilogija, po njegovom mišljenju, to jednostavno nije. Oscilacije u tonu (malo dečija avantura, malo seriozna fantastika) sprečavaju gledaoca da se odredi prema filmu, i da u njemu uživa.

Diskusija je brzo skrenula na mračne puteljke produkcijskih zakonitosti današnjeg Holivuda, pa je Vuk Nikolić istakao da trilogija ostavlja utisak da se radi o otaljanoj tezgi. Ako je u behind the scenes materijalu vezanom za prvu trilogiju bio kod ekipe vidljiv entuzijazam i želja da se nešto stvori stvaranja radi, sličan entuzijazam je u drugoj trilogiji izostao. Po njegovom mišljenju, Tolkin je tek svršetkom ove trilogije postao brend, i volšepstvom marketinških magova koji koriste proverene formule, postalo je moguće zaraditi na „bilo čemu u vezi sa Tolkinom“. Mateja Vidaković se na to nadovezao mišljenjem da Holivud sa Tolkinom nije završio, i da, posle proširene, director’s cut, box set i drugih verzija „Hobita“ možemo da očekujemo jednako ozbiljne adaptacije drugih Tolkinovih dela. Odgovarajući na implicitno pitanje da li ovakav pristup šteti Tolkinovom delu, Miljan D. Tanić je izneo stav da može samo da mu koristi: više ljudi će doći do izvornog materijala, za koji je brzo uspostavljen konsenzus da predstavlja umetnički veću vrednost.

Nešto reči bilo je posvećeno i tehnici snimanja, i praktično jednodušnoj osudi HFR tehnologije, uz predviđanje da se neće zadržati kao standard na način na koji je to uspelo 3D filmovima.

Kada je reč o samim filmovma, pomenute su bile izmene u toku organizacije i proizvodnje, što je dovelo do razuđenosti i rasplinutosti druge trilogije. Pored toga što je „Hobitu“ posvećeno više novca i više vremena po strani knjige, u planu su bila samo dva filma dok je vođa projekta bio Giljermo Del Toro. Pošto je studio uspeo da se dogovori sa Piterom Džeksonom, projekat je ponovo otišao u trilogijski format. Od tri filma, prvi je ocenjen kao najbolji, dok je u trećem prepoznato najviše nedostataka (loša upotreba dobre glumačke podele, slab i nepotreban comic relief…).

Diskusija je zatim otišla na razne druge strane, i rasplinula se u besmislu dostojnom teme. Sa Tolkinom i njegovim filmovima nismo završili, ali to je za jednu drugu priču.

Miloš Petrik i Žarko Milićević