Poslednja čitaonica za 2014. je počela u nervozi, zubarima, nimulidu, išlerima, i divljenju koricama:
Pipali smo.
„The Southern Reach“ se sastoji od romana „Annihilation“, „Authority“ i „Acceptance“, objavljenih tokom 2014, nedavno sabranih u jedan tom pod imenom „Area X“. Serijal pripada opreznom (novom?) modelu izdavaštva, gde se pisanje serijala privede kraju pre nego što se krene u objavljivanje, tako da dizajn za knjige krene od zajedničke kutije. Možemo reći da to umnogome odobravamo: pisci početnici imaju šansu da ujednače kvalitet teksta i vide mogu li da iznesu stvar do kraja, a prekaljeni vuci omoguće nama, nedužnim čitaocima, da ne skapamo do sledeće knjige, već nam se uživanje dozira u odmerenom tempu.
Neverovatna je Vandermirova mađioničarska sposobnost da spoji lemovski tvrdi SF i new weird, somnabulne događaje i brojne nepouzdane posmatrače, dekonstrukciju više žanrova, i neosporno konstrukcijsko i jezičko umeće…
Brojne su asocijacije na „Piknik kraj puta“ braće Strugacki, jer serijal varira temu interakcije sa nesaznajnim. Po prirodi stvari, takvo štivo više pitanja otvara nego što rešava. Na kraju, iako nam je ‘objašnjeno’, nemamo klasično razrešenje, konkretne odgovore, jasne korene. U tome i jeste lepota Vandermerove proze, iako će ljubitelji klasične žanrovske formule sasvim sigurno biti frustrirani. Ok, piščeva je namera da se zlurado poigrava tropima žanra i našim iščekivanjima, nije ni prvi ni poslednji (kahm Bakić kahm), ali ovo je, kome legne, veličanstveno, i do sada najbitnije Vandermirovo ostvarenje.
Velika inspiracija, pored zečeva i podzemnih Kula vavilonskih bili su prostorno bliski ali potpuno disjunktni ekosistemi, tzv „plimni bazeni“, u kojima niču frapantno različite biološke niše. Problemi nastanu kad se biosfera jednog prelije u drugi, i to je metaforičan i zapravo vrlo precizan način da se opiše osnova serijala i priroda Zone X, a da vam se apsolutno ništa ne kaže.
Posebno su zanimljivi odjeci evropske fantastike, makar bi trebali biti našoj publici, kad se već zna da Vandremir to čita i istražuje. Ne znamo koliko amerikanska publika to uspeva da pohvata, reklo bi se da je prilično van onoga što im je standardno nuđeno i dostupno (a nemojte da počinjemo o kvalitetu prevoda na engleski, ko da nam prevod na srpski nije bolna tačka).
Vandermir je napisao roman svestan žanra, koji ga uveliko nadograđuje i nadilazi (čemu svedoči i nežanrovski izdavač). Nevelik obim romana u ova vremena računamo kao plus – sve tri knjige sabrane u jedan tom nemaju koliko neka od knjiga poznatih mamutskih serijala – što će ohrabriti i snebivljive čitaoce da posegnu za knjigom.
Van redovnog plana, potrudili smo se i da kontaktiramo Vandermira, koji se ponudio da odgovori na nekoliko naših pitanja. Darko Tuševljaković je u svom osvrtu na zapažene naslove iz 2014 već pisao o ovim romanima [hopla, evo ih u međuvremenu i Oto Oltvanji i Sebastian Adanko], pa nam je poslao nekoliko pitanja i pre nego što se pridružio diskusiji i Čitaonici. Mi smo odabrali dva, na koja je Vandermir i odgovorio:
DT: Kako (i da li) se vidite u ovakvom sledu: A. i B. Strugacki, Stanislav Lem, Dž.G. Balard, M. Džon Harison, Džef Vandermir. Mi bismo vas lako mogli povezati, ali kako se vi vidite? Da li biste nekog uklonili, ili dodali?
DžV: Braću Strugacki sam čitao nedavno, i to tek nakon pisanja ove trilogije, a još nisam čitao ni „Solaris“. Balard ne strahuje za prirodnu okolinu kao ja, i drugačije pristupa disfunkcionalnim ljudskim sistemima. Harisonov pogled na međuljudske odnose je vrlo drugačiji od mojeg. Tako da, svi, ali i nijedan? Na mene je mnogo uticao Džon Le Kare, sa kojim delim stavove po mnogim pitanjima, i čiji se stil pisanja menja od romana do romana. Vrlo mi je bitan i roman „Druga strana planine“ francuskog pisca Mišela Bernanosa.
DT: Kad sam pokušao da objasnim šta sam čitao, svestan da nešto sa TV može biti bliže nego književnost, najlakše mi je bilo da kažem: „Zona X je nešto kao LOST, ali sa mnogo boljim krajem“, što se može prilično dobro braniti. Ako ništa drugo, i ta serija i ovi romani su pomerili granice svojih žanrova, i zakoračili na novo tlo. I ove knjige čitamo u „epizodama“. Da li vam se ova paralela ukazala tokom pisanja serijala? Šta biste vi rekli na poređenje sa ovom (ili ijednom) TV serijom, na bilo kom nivou?
Koristim filmove za poređenje. Na primer, „Osmi putnik“: volim logiku kojom Ripli prilazi situaciji, i način na koji je film snimljen. Koristio sam i „Isijavanje“ kad sam pisao „Authority“ (film, ne roman), i druge filmove. Prenosim neke filmske tehnike u književnost, ne ono standarno o akcionim scenama i kako završiti scenu, već dublje osnove. Plašim se da će filmska verzija „Annihilationa“ biti konvencionalnija nego što bih želeo. Videćemo…
Za kraj, pored srdačne preporuke za Vandermira, najava knjige za sledeću Čitaonicu: „The Peripheral“ Vilijema Gibsona nas okuplja 26. januara 2015.
Žarko Milićević, koji ovo nije pročitao, ali sad želi
