Zubati (Tusk) – nekom legne kao moržu riba, a nekom – ne

https://www.youtube.com/watch?v=60EUG-CDC_k

režija & scenario: Kevin Smit

uloge: Majkl Parks, Džastin Long, Dženezis Rodrigez, Hejli Džoel Osment, Džoni Dep

„Task“ je drugi u seriji filmova kojima Kevin Smit pokušava da dokaže sebi i svetu da ume da režira i nešto drugo osim komedija. Njegov prethodni film „Crvena država“ je tako bio društveno angažovani, standardno raspričani i solidno krvavi situacioni horor, koji je ipak mogao biti bolji i žanrovski ujednačeniji. Ali ipak je bio dovoljno zanimljiv da se Smitu da nova šansa da nas počasti nečim drugačijim. I mada „Task“, šta god o njemu još mislili, definitivno jeste drugačiji, čini se da je Smit ipak napravio jedan korak nazad. Možda ipak nije bilo pametno dopustiti lakšim narkoticima da budu nepotpisani ko-scenaristi Smitovog novog filma eksperimenta, iako će nekima ovakva vrsta autorskog (a vala i gledalačkog) postupka leći kao moržu riba. Ali da se ne rasplinjavam sad previše, „Task“ je u najgorem slučaju zanimljiv promašaj, što znači da sam svakako zainteresovan za njegove naredne pokušaje horor-komedija, pogotovo što je jednoj od njih radni naziv „Moose Jaws.“

Zubati/Tusk, poster

„Task“ počinje kao manje-više standardna Smitova komedija. Džastin Long (serija „Ed“ i neki manje bitni filmovi) igra Volasa (čije ime zvuči slično kao walrus-morž), voditelja popularnog Internet podkasta koji se uglavnom svodi na podsmevanje glupostima koje ljudi izvode na tom istom Internetu; dakle, uloga koja Smitu kao scenaristi pristaje kao par udobnih, razgaženih cipela. Doduše, glavni junak je znatno nesimpatičniji od samog Smita (znam da se neki tu neće složiti), a tim pre je rediteljski izazov veći, da nam jednog takvog arogantnog „pametnjakovića“ bude žao i da strepimo za njegov podkasterski život. Srećom, pa je situacija u koju upada do te mere groteskna da tako nešto ne bi poželeli ni najgorem neprijatelju.

Ako ima onih koji još ne znaju ništa o premisi ovog filma (a u tom slučaju ne znam zašto i dalje čitate ovaj prikaz bogat spojlerima?), „Task“ je topla ljudska priča o mladiću koji nasukan na komad stene usred okeana uspeva da pronađe svoj spas u zagrljaju morža koji ga izvuče iz vode, a mladić ga nakon nekoliko dana u znak zahvalnosti pojede. Odnosno to je priča koja služi kao okidač za (ništa manje bizarna) aktuelna dešavanja. Ako je vaš odgovor na pitanje: „Šta se sa tim mladićem desi nekoliko decenija kasnije?“ bilo koji drugi osim: „Pretvori se u serijskog ubicu s opsesijom da napravi¹ sebi prijatelja koji će ga podsećati na gospodina Taska, morža.“ znači da ste neizlečivo naivni, kao i da niste gledali prethodni Smitov film, koji se može opisati kao: „Onaj film u kome odlični Majkl Parks glumi ludog i jezivog propovednika.“ Samo što ovde propovednika treba zameniti serijskim ubicom. Ostalo su nijanse.

Zanimljivo je, pa pomalo i iznenađujuće, moram da priznam, da „Task“ i pored ovako sumanute premise uspeva da funkcioniše kao horor film neko vreme. Odnosno da budem precizniji kao mešavina crne komedije i horora na putu da sklizne u čistu grotesku. Trenutak u kome se Volas sreće sa Hauardom Hjuom (Parks) nalik je susretu Džonatana Harkera i Drakule. Inscenacija, scenografija, osvetljenje, Parksov pompezno elokventni², pa opet i nekako hinotičko-zavodnički nastup, stvaraju unikatni ugođaj kanadskog gotika, tako da i ideja o ludaku koji želi da pretvori nekoga u morža u tom svetlu deluje kao legitimna premisa za horor u kojoj nema ničeg smešnog, dođavola! Ali onda se nedugo posle toga pojavi Džoni Dep i film stvarno ode dođavola.

„Task“ je očito od početka zamišljen kao eksperiment koji ne bi ni trebalo da se shvati kao ozbiljan horor, ali to ne znači da sad ne možemo zameriti Smitu što nam (tj. bar nekima od nas) nije pružio film kakav u jednom trenutku nesmotreno nagovesti. Istina, moguće da bi taj i takav „Task“ bio potpuni promašaj i da je ostao više u horor žanru, kao groteska, ali sudeći po Parksovom nastupu, naročito u prvoj polovini filma, takav pokušaj bi vredelo videti. Umesto groteske dobili smo farsu, odnosno Džonija Depa. Doduše, ne bi bilo fer sad sve svaliti na Depa pošto je Smit dobro znao šta radi i šta želi, a Dep mu je samo poslužio da stvari gurne dalje u pravcu apsurda. Depova uloga ekscentričnog (naravno!) kanadskog detektiva će nekome da zaliči na (lošu) parodiju Mekonahija iz serije „Pravi detektiv“, ali slučajnost je vrlo verovatno samo slučajna. Ono što nije nimalo slučajno je da film počinje da posrće upravo u tom trenutku, da bi za vreme beskonačno duge i potpuno nebitne scene flešbeka i definitivno doživeo kliničku smrt. Smit se nakon toga ni ne trudi da pokuša reanimaciju, a čak i Parksov lik od realne pretnje ispada samo smešan starac koga na kraju (bukvalno) ubije sopstvena opsesija. I u tome nema ničeg previše pametnog, niti poetičnog. Završnica je poput ispumpane lopte za plažu. Ista ta lopta (više ne kao metafora) se pojavljuje u završnoj sceni, emotivnom iako besmilenom epilogu, koji je tu samo da ilustruje Smitovu poentu o tome šta nas čini ljudskim ili tako već nešto. Zamislite da puška na kraju Kronenbergove „Muve“ ne opali, a Set Brendl završi kao nečiji kućni ljubimac. Uh, upravo sam opisao opisao kraj „Muve 2“, koji je opet daleko smisleniji od ove Smitove dosetke.

Horor-komedija je jedan od najtežih žanrova, i malo je filmova u kojima je postignut taj teško uhvatljivi balans. Smit je sam sebi dodatno otežao posao isprva kokoetirajući sa idejom groteske, da bi nakon toga naglo skrenuo u pravcu farse. „Task“ zbog svega toga deluje kao neujednačen skup zanimljivih elemenata, frankenštajnski skrpljenih. Na nekom meta-nivou to možda i jeste prigodno za ovakvu vrstu priče, ali je u osnovi cop-out (doduše, ne gori od istoimenog Smitovog filma!), čak iako je unapred smišljen, u dimu marihuane. Biće da je ipak Džon Lenon kriv za sve…