O Robertu Makamonu smo u Klubu pričali pre mila majko 16 godina – tačnije 19. oktobra 1998. – u jednom od razgovora iz niza „Pisci koje ne možete čitati na srpskom“, koji se preplitao sa istoimenim serijalom tekstova u Emitoru i Znaku Sagite. Poenta je bila da vas neko, u vremenima kad je informacija i knjiga bila teško dostupna, upozna sa likom i delom nepoznatog vam pisca.
http://instagram.com/p/w6zq_ykDvz/
I, pre šesnaest godina taj neko je valjda bio Oto Oltvanji. Pisac je bio Robert „MekKemon“, koga ste, za inat, već tad mogli čitati na srpskom — naime u Emitoru #133 (decembar 1992?) je objavljena priča „Eat me“, i posle odličnog prijema publike reprizirana u Znaku Sagite #3 (septembar 1993?). Nije ni čudno, slabo šta kaže „romantika“ kao zaljubljeni zombiji koji se jedu u večnost.
Makamon (1952) je jedan od zapaženih pisaca horora osamdesetih i ranih devedesetih, kada je horor na velika vrata grunuo u knjižare i izborio se za svoju bestseler-policu. Uspeo da za desetak godina napiše čak tri NY Times bestselera – Wolf’s Hour, Stinger i Swan Song, osnuje HWA (Horror Writers Association) zajedno sa kolegama Džoom Lensdejlom i Dinom Kuncom, osvoji više puta „Brema Stokera“ (nagrada za najbolji horor roman koju dodeljuje pomenuti HWA ) i sa romanom „Boy’s Life“ (1991) da ćapi i „Svetsku nagradu za fanatstiku“. Pošto je pokorio svet, usporio je tempo, ali sad je ponovo prisutan i objavi nešto svake godine.
Povod da ponovo pričamo o Makamonu (slušajte, nećemo opet o Martinu bar dok ne završi ASOIAF, čitajte nešto drugo) je pojavljivanje dva njegova romana na srpskom – u pitanju su „Labudova pesma„ i „Vučji sat„. Ugostili smo Gorana Skrobonju, pisca i prevodioca, ovde u svojstvu vlasnika i urednika izdavačke kuće Paladin, i Jovana Ristića, novinara i pisca, koji je preveo „Labudovu pesmu„ i prepustili Milošu Petriku da ih surovo propituje.
Kolega Petrik, naizgled mlad i neukusan, priznao je da mu ime R. Makamon isprva nije zvučalo poznato, ali je ustanovio da je, hej!, u nekom trenutku već pročitao „Vučji sat„ (1989) na engleskom i da mu je ostao u dobrom sećanju. Da vam dočaramo: godina je 1944, Majkl Galatin je ruski emigrant, agent Alijanse, kadar stići i uteći, i u strašnoga se vuka pretvoriti. Ukratko – špijunski triler sa vukodlakom protiv nacista. To nikad ne zastareva. Kako da čovek odoli?
Pošto se jednoglasno utvrdila odličnost „Vučjeg sata“, banku je preuzeo Jovan Ristić i pokušao da nam opiše svet „Labudove pesme“ (1987). Saznali smo da je Makamon pisac koga voli Stiven King, i da postoje određene podudarnosti i paralele između njihovih knjiga. U tom ključu, „Labudova pesma“ je Mekemonovo „Uporište“, ali u pitanju je znatno mračniji i brutalniji svet. Roman prati i objedinjuje priče sedam glavih likova u Americi opustošenoj nuklearnom zimom. Svon ima čudesnu moć da budi obamrlu prirodu, a nasuprot njoj je Čovek sa skerletnim okom, inkarnacija haosa i đavola. Roman je ostao aktuelan, naročito zbog trenutnog zaoštravanja globalne politike, vraćanja na sukobe SAD i Rusije i ponovna hladnoratovska trvenja. Pričao je Joca još, al ne bismo da spojlujemo. Proičitajte.
Ako vam se posle ovoga čita o vukodlacima, uzmite „Vučji sat“, uzmite trilogiju „Poslednji vukodlak“ Glena Dankana, ili ako ste stvarno toliko navučeni, uzmite Martinovu novelu „Skin trade“ („Trgovina kožom“ u MONOLIT #7 ili „Razmena kože“, treći tom „Pesme snova“) i javite se u neku kliniku za odvikavanje.
Žarko Milićević
