Imajući na umu da nam je od zombija bila muka još pre najmanje pola decenije, prosto je fascinantno da se industrija zabave ove teme uspešno drži kao pijan plota i da nove, visokobudžetne zombi-tematizirane uratke dobijamo u pravilnim razmacima u gotovo svakom zamislivom mediju. „World War Z“ u bioskopu, „The Walking Dead“ na televiziji, „Dead Rising“ na igračkim konzolama i kompjuterima – zombiji su delovali potrošeno još u vreme kada su satirizovani na filmu i na silu uguravani u reality show parodije na televiziji i njihova izdržljivost i kontinuirana marketibilnost je iznenađujuća, pa makar bila u skladu sa njihovom nemrtvom prirodom.
U stripu stvari stoje slično: činjenica da zombi serijala koji umorno preživaju odavno napravljene poente konzistentno ne manjka i prkosno visoka popularnost „The Walking Dead“ – kome uspešna televizijska adaptacija nikako nije naškodila – pokazuju da interesovanja čitalaca ne nedostaje. Opet, pored „The Walking Dead“ koji se izdvaja upravo po tome što svet kojim hodaju živi mrtvaci koristi kao zgodnu pozadinu da se bavi međuljudskim odnosima, malo se koji serijal izdvaja originalnim pristupom ili makar ambicijom da prikaže nekakav karakter.
U takvoj situaciji, pojavljivanje a zatim višegodišnje opstajanje prvo serijala a sada metaserijala „Crossed“ je vrlo prijatno iznenađenje, pogotovo jer, kako to iznenađenja već znaju da urade, ovaj strip dolazi iz potpuno neočekivanog pravca.
Avatar Press je jedan od nekoliko agilnih američkih nezavisnih izdavača stripova koji uspevaju da opstanu uprkos tome što igraju manje-više na istom terenu kao veliki korporacijski igrači, koristeći identičan format, slične teme, neretko i iste autore, ali sve to bez bezbednosne mreže korporativnog kapitala. No, za razliku od Dark Horse, IDW ili Dynamite koji se svi u velikoj meri oslanjaju na licenciranje tuđih uspešnih franšiza kako bi plaćali račune, Avatar iznenađujuće podseća na neprikosnoveni Image (izdavača „The Walking Dead„) po tome kako iz godine u godinu smanjuje udeo licenciranja i posluje sve više na osnovu potpuno originalnih stripova koji, da stvari budu još uzbudljivije, obično imaju samo formu miniserijala, dakle bez oslanjanja na tekuće, višegodišnje serijale koji su generalno differentia specifica američkog stripa.
Takođe, Avatar nije od onih kompanija koje su pronašle tržišnu nišu i objavljuju stripove koje se niko drugi nije setio da pravi (Oni Press i „Scott Pilgrim“, Pantheon sa radovima Krega Tompsona ili Džef Smit koji je sam publikovao megauspešni „Bone“) već punokrvni mejnstrim izdavač koji samo nema taj luksuz da sedi na gomili deoničarskog kapitala.
Nastao polovinom devedesetih kao izdavač specijalizovan za tzv. Bad Girl (u osnovi soft-porn) stripove, Avatar se sa protokom vremena, neobjašnjivo okretao sve više ka autorskom izrazu, postajući neka vrsta utočišta za cenjene mejnstrim scenariste koji su u predasima rada za korporacije mogli da ovde ispituju granice svoje kreativnosti. Od ikona osamdesetih godina, Frenka Milera i Alana Mura, pa preko autora stasalih u devedesetima i procvetalih u novom stoleću (Voren Elis, Mark Milar, Gart Enis), Avatar je i starima i mladima dao šansu da rade stvari koje „kod kuće“ nisu mogli objavljujući neke od najekscentričnijih stripova nabrojanih autora ali i drugih kao što su Džejmi Delano, Džo R. Lensdejl, Dejvid Lejfam, Kristos Gejdž, Kiron Gilen, Džonatan Hikman i dr. Čak i zamisao da firma bude oslonjena prevashodno na horor, ezoteriju, tvrdu, prljavu akciju i eksploataciju i da neće ići lakim putem publikovanja superherojskih stripova mutirala je onda kada su autori poput Ellisa, Gillena ili Gagea doneli ponude za dekonstruktivne superherojske stripove („Black Summer“, „No Hero“, „Uber“, „Absolution“…) koji su se dobro uklopili u tu estetiku.
Tako je nekako nastao i „Crossed“. Avatar nikada nije baš oskudevao u zombi-stripovima – firma je publikovala „Night of the Living Dead“, Voren Elis je uradio dva miniserijala svog „Blackgas“, a Maks Bruks, autor romana „World War Z“ je za Avatar uradio scenario za „Extinction Parade“ – i „Crossed“ je mogao biti tek još jedan miniserijal u nizu, samo da se nije pogodilo da scenarista i crtač ovom prilikom pruže partiju života.
Korice prvog broja
Gart Enis i Džejsen Berouz nisu bili nikakve novajlije za Avatar kada su 2008. godine došli sa predlogom za „Crossed“. Obojica su već radili za izdavača na dva uspešna miniserijala pod nazivom „303“, sa temom aktuelnog rata u Avganistanu, a pogotovo je Ennis bio ovenčan slavom jednog od najboljih scenarista u savremenom američkom stripu na ime svojih ikonoklastičkih radova za DC („Preacher“, „Hitman“), Marvel („Punisher“) i Dynamite („The Boys“). Poznat kao vrstan profesionalac koji uspeva da u svojim stripovima spoji bavljenje ozbiljnim političkim ili spiritualnim temama, neprevaziđenu karakterizaciju, humor i visceralno nasilje, Irac je za Avatar sa Berouzom u ulozi crtača radio i dosta uspešan serijal „Chronicles of Wormwood“ koji se bavio životom antihrista u modernoj Americi. Ideja o kreiranju miniserijala smeštenog u zombi apokalipsu mora da mu je pala na pamet u nekom veoma lošem ličnom momentu jer je „Crossed“ u svojih originalnih deset epizoda već na prvih nekoliko strana dostigao nivo nasilja karakterističan za Avatar u svojim najbrutalnijim trenucima, a zatim nastavio da eskalira.
„Crossed“ se od prosečnog zombi-stripa izdvaja po nekoliko stvari. Jedna je svakako Enisova nadarenost za vajanje likova koji deluju životno i ubedljivo, za pisanje dijaloga koji su dinamični i sočni, a da ne opterećuju tempo radnje niti zaklanjaju preveliki deo slike. Tu je i snažan osećaj bezizlaznosti koji uspešno balansira činjenicu da, kao i u svakom zombi-narativu, dobar deo radnje mora da čini akcija.
No osnovna karakteristika po kojoj je publika zapamtila ovaj izvorni serijal je svakako bilo to što niko u Avataru, a moguće je i niko nikada, nije kreirao ovako svirepu viziju sveta ophrvanog misterioznom infekcijom koja ljude pretvara u krvožedne zveri.
Zombiji su u stripovima i filmovima najčešće intelektualno ispražnjeni, svedeni na nivo životinja, pretvoreni u usta na nogama i neretko metafora za drugog koji (takođe neretko iz trećeg sveta a preko urbanih geta modernih gradova) nadire nezadrživim imigrantskim plimnim talasom da pojede sve što imamo i uništi ono što ne može da pojede. Od originalne Romerove vizije sačuvana je ova crta bezumnog konzumerizma koja se često uparuje sa niskim intelektualnim kapacitetima i odsustvom osećaja za finija dostignuća civilizacije.
„Crossed“ ne govori o ovome i njegovi „zombiji“ (koji se u stripu zovu samo crossed – „kršteni“, po crvenom osipu u formi krsta koji im se pojavljuje na koži nakon infekcije, ali i „prešli“, jer su nakon infekcije duhovno negde na drugoj strani) nisu ni spori, bauljajući leševi podignuti na noge po uzoru na Romera i „The Walking Dead“, ni bezumni, vrišteći, trčeći gulovi iz „28 Days Later“ ili „World War Z“. „Crossed“ svoju posebnu vrstu horora kreira najpre na ideji da njegovi „zombiji“ nisu drugi već – mi, ljudi poput nas, sa očuvanom većinom intelektualnih kapaciteta, ali mi u našoj najgoroj verziji.
Da ne bude nikakve zabune, nije ovo strip o masama sofisticiranih sociopata, crossed nisu armija Hanibala Lektera u potrazi za suptilnom zabavom već masa ljudi koji su se potpuno oslobodili inhibicija i koji neskriveno uživaju u nanošenju svih vrsti bola i patnje svojim žrtvama.
Ovo deluje kao donekle nebitna razlika kada samo prelistavate strip jer ćete na njegovim stranicama i dalje većinski videti gomile ljudi u ritama kako bestijalno proždiru jedni druge – no, đavo je zna se gde, pa tako udubljivanje u „Crossed“ u čitaocu može da izazove čitav spektar emocija – od straha i gađenja, preko besa, pa sve do rezigniranog nihilizma. Enis je i sam potvrdio da je, dok su njegovi stripovi i inače prilično beskompromisni i znaju da se zapute u smeru ekstremnog nasilja, sa „Crossed“ možda i nesvesno zahvatio u neke od najmračnijih kutaka svoje duše kreirajući svet čiji negativci podjednako uživaju u komadanju ljudi, koliko i u njihovom silovanju, paralelno sa proždiranjem, koji će jednako rado sopstvenim rukama iskidati dete na komade, kao što će zapaliti zgradu u kojoj se ono krije. Putešestvije šačice preživelih u potrazi za bezbednošću, koje je već klasično za zombi podžanr je tim napetije jer je mnogo teže „drugog“ percipirati samo kao bezličnu zver koje se treba efikasno rešiti, kada taj drugi govori i u stanju je da već i samim rečima povredi i od straha parališe potencijalnu žrtvu.
Enis i Berouz nisu nameravali da posle deset originalnih epizoda strip nastavljaju, ali je Vilijem Kristensen, osnivač i glavni urednik Avatar Pressa, impresioniran ubedljivim svetom koji su kreirali, insistirao da se „Crossed“ ne može svesti samo na ovu jednu priču pa su autori dali izdavaču odobrenje da ponudi i drugima da se u tom svetu poigraju. Kristensen nije neko ko prilike propušta kada mu se ukažu i tokom poslednjih šest godina „Crossed“ je izrastao u jedan od najuspešnijih stripova koje je Avatar ikada izdavao.
Prvo je strip na staranje poveren iskusnom Dejvidu Lejfamu, čoveku koji bez problema istovremeno piše i „tvrdokuvane“, autorske kriminalističke stripove, ali i „X-Men“ i koji je kroz tri miniserijala u svetu „Crossed“ ispričao sveže priče, doduše bez zastrašujućeg intenziteta karakterističnog za Enisov original. Nakon toga, Avatar je pokrenuo tekući serijal „Crossed: Badlands“ koji uspešno gura već tri godine rotirajući kreativne timove i pristupe, pričajući nezavisne priče sve smeštene u isti svet i održavajući pogled na najstrašniju do sada zamišljenu zombi apokalipsu stalno novim i zanimljivim.
Badlands #20, korice
„Badlands“ je pokrenut privremenim povratkom Enisa i Berouza u svet „Crossed“ da bi ih kasnije nasledili (pored armije južnoameričkih crtača koje Avatar rado upošljava) scenaristi kao što su Džejmi Delano, Dejvid Lejfam, Kristos Gejdž, Sajmon Sparijer, Džastin Džordan i Dejvid Hajn. Zdravo kombinovanje američkih i britanskih profesionalaca garantuje i stalno promenljivu perspektivu u odnosu na Ameriku – gde su priče najvećim delom smeštene – i njene vrednosti koje se raspadaju tokom krvavog kraja sveta, ali i pogled u druge krajeve planete.
Za ovo poslednje zaslužan je pre svega Gart Enis čiji su ponovljeni dolasci u serijal smeštani u Britaniju, a zatim i Saj Sparijer koji je pored odrađenih smena u „Badlands“ 2012. godine dobio i mogućnost da radi nedeljni webcomic „Crossed: Wish You Were Here“ koji se pokazao kao jedna od najinteresantnijih inicijativa vezanih za ovaj strip.
„Wish You Were Here“ nije prvi Avatarov izlet u svet ekskluzivnog internet-stripa – izdavač je već iza sebe u tom trenutku imao uspeli serijal Vorena Elisa i Pola Dafilda, „FreakAngels“ – ali se pokazalo da je kombinovanje posebne priče koja izlazi na nedeljnom nivou, besplatno, na internetu, sa uobičajenim mesečnim sveskama pravi potez. „WYWH“, u crtežu Havijera Barenoa i Fernanda Meleka je uspeo da očuva uznemirujuću srž originalnog Enisovog predloška, a da priču smesti u gotovo pastoralno okruženje malog škotskog ostrva na kome šačica preživelih pokušava da izgradi funkcionalnu zajednicu. Ne bežeći od visceralnog horora, Sparijer ovde pažnju prevashodno posvećuje likovima, gradeći njihove duhovne portrete i složene međusobne odnose sve dok preovlađujući nihilizam iz osnovnog serijala ne ustupi pred nešto humanijim tonom i toplinom kakva nedostaje čak i konkurentskom „The Walking Dead“. Nedavno kompletiran, posle devedeset šest epizoda, čitav „Crossed: Wish You Were Here“ je sada dostupan u štampanoj formi, ali i dalje i na starom mestu, za svakog ko bi rado da proba pre nego što se uhvati za novčanik.
Sam „Crossed: Badlands“ i dalje gazi punom parom, uz nedavno kompletiranu još jednu priču od strane originalnog dvojca Enis-Berouz. Serijal trenutno rade Džastin Džordan (koji je za DC radi ili je radio „Superboy“, „Green Lantern: New Guardians“ i druge stripove) i Džordž Duarte, a najave su da će i Kiron Gilen utrčati kod broja 75, te da se Enis vraća sa brojem 100. No, ovo skoro da je tek održavanje temperature za stvarno eksplozivne sadržaje. U prvom redu, sam Alan Mure će ovog decembra utrčati u „Crossed“ univerzum sa miniserijalom „Crossed+100“ koji se događa sto godina nakon inicijalnog izbijanja epidemije, a sve u crtežu Gabrijela Andradea. Još interesantnije, Gart Enis je i autor inicijative „Crossed: Dead or Alive“, a koja podrazumeva igranu seriju koja će biti emitovana putem weba, kao i webcomic koji će ići paralelno uz nju. Enis je autor scenarija ali i režira pomenutu seriju i biće vrlo interesantno videti kako se majstor stripa snalazi u novom formatu.
Crossed + 100, prvi broj
„Dead or Alive“ kreće – ako ne bude novih odlaganja – od šestog novembra i jedno je sigurno: ni Enis ni Avatar ne vole i ne žele da igraju na sigurno. Zombiji su možda izlizan motiv, ali u poslednjih šest godina „Crossed“ je pokazao da ima još kreativnih načina da se nadareni autori njime bave. Da se Avatar – bivši izdavač mekih strip pornića – trenutno baca u trošak produkcije igrane serije i da Gart Enis – čiji uradak „Preacher“ još ni jedan holivudski producent nije uspeo da prebaci na film – ima punu kreativnu kontrolu nad njom je nešto čemu se ni u najluđim snovima niko nije nadao.
Meho Krljić
