Jedno je nesporno: Emitor stoji na braniku civilizacije i prefinjenog ukusa. Postoje, međutim, one stvari (hehehe, napisao sam „one stvari“) koje nam se provuku kroz filter sofisticiranosti i očaraju nas uprkos svojoj lošosti, ili možda upravo zbog nje. Redakcija i saradnici Emitora predstavljaju listu grešnih zadovoljstava.
Pacific Rim – Miloš Petrik, urednik
Poput mnogih drugih članova redakcije i saradnika na ovoj listi, imao sam sličan problem prilikom koncipiranja odgovora: „Grešna zadovoljstva? Ali, sve što ja volim je tako kul!“ Zaronivši kroz slojeve pažljivo smišljanih odbrana kojekakvih gluposti u kojima nesporno uživam, izbunarih ovaj dragulj čistog detinjstva.
Ako postoji jedna dobra strana ovog umetničkog dela, to je njegov izgled u 3D projekciji: ovo je jedan od retkih filmova koji nove tehnologije dobro koristi. Ostalo… Ne ulazeći u analizu (totalno logične) priče, dajem samo jedan citat sjajnog dijaloga (tim sjajnijeg što je van ubibože smislenog konteksta): „Mislim da smo ti i ja kompatibilni za mlaz.“
Uza sve ono što Jasmina ističe u svom prilogu (vidi niže), ovde imamo i koncentrovani destilat onoga što se mota deci po glavama kada se igraju u pesku. Mislim, džinovski roboti se makljaju protiv džinovskih sauroida? Ovo je nešto o čemu su pioniri kaiju žanra sanjali, makar i ne znali da su sanjali. Samo mu još Mothra fali za potpuni ugođaj.
Elem, dosta od mene. Priključujem svoj tužni primer konsenzusu da muškarci nikad nemaju mnogo više od dvanaest godina.
Angel – Mateja Vidaković, izvrsni bloger i saradnik redakcije
Davno pre ludila izazvanog Twilight franšizom, u doba kada vampiri nisu u potpunosti prešli u pop tinejdž vode, postojala je serija zvana Buffy the Vampire Slayer. Delo nerdovskog miljenika Džosa Vidona, sada uveliko cenjenog zbog serije Firefly i Avengers filmova, Buffy je kič-treš-satirična srednjoškolska avantura koja vremenom, pod Vidonovom veštom rukom, postaje ozbiljnija i sve bolja. Bafina nesuđena, tragična ljubav je vampir zvan Ejndžel – lepotan, da, ali ipak grublji od Twilight picopevaca. On kasnije dobija svoju spin off seriju zvanu po njemu – Angel; serija je mračnija i bliža okultno-detektivskom žanru ali i dalje obilata Vidonovim trademark visprenim humorom. Da li sada razumete zašto je ovo moj guilty pleasure?
Ukratko: Prijatno kemp, vešto napisano, dovoljno teško da nije blam gledati, dovoljno lagano da se može konzumirati bez puno mozga. Uz kokice, ili krv.
Za: Ljude koji su uspeli da odole užasnim nakotima nečastivog kao što je Twilight pa i dalje vole vampirski „žanr”, fanove Džosa Vidona.
Izbegavajti: Ako ne volite Buffy, nećete voleti ni Angel zato što je humor sličan. Ako ste uštogljeni elitistički folirant.
Super Mario Bros – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije
Godina je 1993., video igra „Super Mario Bros“ je opšti hit u Srbiji (sa samo osam godina zakašnjenja u odnosu na ostatak sveta!), a ja, tada nevino detence, trčkaram kući noseću u rancu piratsku VHS kasetu iznajmljenu u lokalnom video klubu. Ubacujem kasetu u video, pritiskam plej i skandiram „Su-per Mario! Su-per Mario! Su-per… aaaa?“
Tada me je film samo zbunio, a kada sam ga mnogo godina kasnije pogledao ponovo, shvatio sam da ne samo da nije toliko loš koliko ga bije glas, već je, na neki način, odličan.
Film počinje pitomo, braća-vodoinstalateri iz Bruklina, Mario i Luiđi Mario (da, prezivaju se Mario) koje igraju Bob Hoskins i Džon Leguizamo, do guša u sopstvenim vodoinstalaterskim mukama, putuju u magični svet da bi spasili otetu princezu. Samo što taj svet nije vesela zemlja pastelnih boja i džinovskih pečuraka, već nešto na šta bi i Pobesneli Maks rekao: „This is too mad for me!“. Mrak, rđa, vatra, dinosaurusi-pankeri, apokaliptična vozila i izumi, samo su neki od motiva koji dominiraju ovim svetom. Svi likovi iz igre su tu, Gumba-vojnici, Velika Berta, kralj Kupa (Denis Hoper), s tim da manje podsećaju na originale koliko na noćnu moru Dejvida Kronenberga.
Očigledno, kao ekranizacija popularne video igre, „Super Mario Bros“ je potpuni promašaj, ali to ne znači da je promašaj kao film. Ovo je luda SF akcija, u kvalitetno i kreativno osmišljenom okruženju, protkana upečatljivim scenama i uvrnutim humorom, koja bez kočnica vozi do samog kraja.
„Super Mario Bros“ je izneverio fanove video igre, iako, ruku na srce, od scenarija igre koji može da se opiše prosto-proširenom rečenicom, ni ne može da se napravi ništa složenije od crtaća za decu. Film potpisuju autori „Max Headroom“-a, tako da nije ni čudo što je ispao ovako otkačeno. „Super Mario Bros“ ima i gomilu objektivnih mana, pretežno u kategorijama tempa i režije, ali svako ko voli boleštije iz osamdesetih-devedesetih uživaće u njemu i oprostiti mu sve nedostatke.
Knights of Xentar – Aleksandar Janjić, saradnik redakcije
Malo stariji ljubitelji kompjuterskih igara izvjesno se sjećaju ovog remek-djela japanskog RPG-a, a vama mlađima ko je kriv što se rodili u naopako vrijeme. Knights of Xentar je jedini dio serijala Dragon Knight koji je preveden na engleski i time učinjen igrivim za vanjapanski dio zemaljske kugle. Šta je to što ovu igru čini vrijednom igranja? Grafika sigurno nije – zastarjela je čak i za vrijeme kad se igra pojavila, sa sitnim figurama i ružnjikavim pozadinama.
Priča je simpatična, ali standardna (heroj koji spašava svijet i usput otkriva istinu o svom porijeklu), dok su RPG elementi i borbe potpuno rudimentarni – kako sređujete nevaljale džukele koje vam nasumice iskaču na ekranu tokom putovanja na mapi svijeta, tako dobijate sve veću količinu zdravlja, a imaćete priliku i da zaradite novac, koji ćete uglavnom da trošite na napitke kojima se to zdravlje dopunjava. Borbe su automatske, jedino što treba da radite je da pravovremeno upotrijebite napitak i dopunite energiju.
S druge strane, igra je vrlo zarazna, pošto vam jednostavno upravljanje pruža priliku da odmah zaronite u, mora se priznati, vrlo maštovit i simpatičan fantazijski svijet, bez gnjavaže sa komplikovanim upravljanjem kao u nekim poznatijim zapadnjačkim RPG igrama. Da se stvari malo začine, tu je prilično bezobrazan humor neprimjeren mlađim uzrastima, kao i vrlo lijepe statične slike u anime stilu, do kojih dolazite kada kakvu ljepoticu spasite od sigurne smrti, pa ona poželi da vam „pokaže zahvalnost“. A vi ste ipak slavni heroj, a ljepotica u nevolji ima svuda okolo, tako da… Moram još samo da napomenem da ćete u ovoj igri sresti i neke likove iz poznatih bajki. Imaćete, recimo, priliku da spasite Crvenkapicu od zlog vuka, s tim da u ovoj verziji priče nije baš namjeravao da je pojede, nego nešto drugo.
Jason X – Miloš Cvetković, član redakcije
Lansiranje omiljenih nam monstruma u svemir obično je znak pomanjkanja ideja koje vodi u krajnju dekadenciju serijala, nakon čega se producenti logično zapitaju: A šta ćemo kog đavola sad da radimo? Tako su se Pinhed i Leprikon već u četvrtim nastavcima svojih saga otisnuli, hrabro, tamo gde niti jedan čovek (odnosno demon iz pakla) pre njih nije bio (a kad je reč o Leprikonu producenti su uspeli da odgovore i na gore postavljeno pitanje, kuda posle svemira: u geto!).
https://www.youtube.com/watch?v=9Sv8eWDEFsM
S druge strane, Džejsonu Vorhisu trebalo je prilično filmova da najzad napusti voljeni kamp „Kristalno jezero“. Prvo je pokušao da osvoji Menhetn, a onda je u jubilarnom desetom filmu otišao korak dalje… Čekanje je vredelo! Ne slušajte „prefinjene“ kritičare (19% na Rotten Tomaotes) niti razmaženu IMDb publiku (4.4 od 10), jer Jason X je uživancija za sladokusce, sumanuto zabavni slešer u svemiru, koji se ne stidi toga što jeste, i na svakih par minuta isporučuje po jedno zabavno ubistvo (Džejson eliminiše jednu od (potrošnih) devojaka tako što joj prvo kriogeno zamrzne glavu a onda je razbije u komadiće!).
Uostalom ovo je film gde u uvodu Džejson ubije Dejvida Kronenberga, kasnije bude bukvalno raznesen od strane seksi androidice (androidškinje?) samo da bi ga nanoboti greškom vaskrsli kao novog, unapređenog uber Džejsona, a na kraju stigne i da poseti kamp „Kristalno jezero“ uz pomoć holograma… Ukratko, Jason X je sve što bi mogli da očekujete od ovakvog filma, kao i vrhunac filmskog maratona, sastavljenog isključivo od svemirskih nastavaka horora, u kome će svaki pravi filmofil koji nema život sigurno uživati!
Vampire Diaries – Ljubica Đurić, saradnik redakcije
Ovo nije dobra serija. Ili, barem nije „ozbiljna“, „umetnička“ i tome slično. Nije serija za večnost. Nije serija čije biste snimke crkli da sačuvate ako dođe kraj sveta, a vi mislite na nova pokolenja ljudske rase koja će odrastati na kolonizovanoj planeti, pa treba da se upoznaju s kuluturom „starog sveta“. Ali, majko moja, kako je zabavna!
Slutim, više za žene nego za muškarce. Sve je izmešano. Imamo vampire, imamo vukodlake, imamo veštice, imamo lovce (hm, ovo sve više počinje da zvuči kao crossover World of Darkness) a onda i doplgengere, te hibride vampira i vukodlaka – i svi se druže, svi se ne druže, svi se muvaju, svi raskidaju, svi imaju izmešana osećanja… da ne pominjem izgubljene-nađene rođake, od deteta, preko braće i sestara do roditelja. Svi su dobri, a zli… pa, zli likovi će se zaljubiti u dobre likove i onda će ti dobri likovi koji su nekada bili zli da pomažu dobrim likovima koji postanu zli zato što su izgubili voljenog –normalno, od toga svako postaje zao, a zloba i ne postoji, to je samo povređenost na vrlo dubokom nivou.
Mada, kao pohvalu mogu da istaknem da zaista ne prezaju od ubijanja likova. Što sve daje divan povod za dramljenje, suze, tešenje, i tako… ili za, pak, krvoločno divljanje (ne preterano krvoločno, naravno, ipak nije HBO producirao). Ovo nije dobra serija, u smislu bilo kakve trajne vrednosti. Ali, kao vampirski Beverli Hils, ovo je sjajno. Svaka epizoda ima cliffhanger kraj. Svaka sezona ima veliki obrt. I… Ma, da se ne lažemo. Ovo je pravi razlog:
Razlog.
Majkl Bej (SVE) – Jasmina Marković Karović, urednica u Urban Reads
Prošle godine naiđoh na sjajan naslov: Michael Bay Movies, Or Why Your Eyes Love What Your Brain Hates. U samom tekstu nije bilo nekih mudrosti, ali naslov je prodro u srž problema. Da nema Majkl Beja verovatno nikada ne bih otišla sama u bioskop, jer nema te žive duše u mojoj okolini koja bi otišla da gleda bilo šta što on snimi. Kažu uništio im je dečačka/devojačka sećanja na Transformerse, napravio smejuriju od Nindža kornjača, itd. Kažu prodao dušu đavolu, to je jedino objašnjenje što njegovi filmovi uzimaju toliku lovu.
Analiza uspeha njegovih filmova ide dotle da kritičari tvrde da njegove filmove, uprkos tome što znamo da su đubre, gledamo zato što uživamo u osuđivanju i zato što nam pružaju priliku da budemo uključeni u neizrecivo veliku zajednicu koja uživa u onlajn opanjkavanju njegovog rada. Uživamo u pronalaženju rupa, nelogičnosti, smišljanju zajedljivih komentara i jadikovanju nad originalnim predloškom koji je unazadio – sve što je potrebno da se o filmu priča i da se stvori buzz.
Sve u svemu, zajednički zaključak je da se Majkl Bej ne može nazvati ni trešom, da je i to kompliment za reditelja kao što je on. Da uništava sve čega se dotakne. Što se mene tiče, verni sam obožavalac. Dokle god budem sebi mogla da priuštim bioskopsku kartu i velike kokice, eto me na premijeri. Same. Jeste, svi njegovi filmovi nose istu poruku, jeste, svi redom su bučni, pretenciozni, površni i predvidivi, ali… film na kome se potpisao Majkl Bej garantuje mi tri sata zabave bez uključivanja mozga, vrhunske produkcije, maestralan CGI, zgodne frajere, nestvarno lepe glumice i apsolutnu dominaciju dobra nad zlom na kraju. Nama površnima dosta.
Slash fanfikcija – Jelena Jokanović, osnivač Udruženja Sakurabana
Moj problem sa konceptom grešnog zadovoljstva jeste što nikad nisam imala problem da priznam da ponekad konzumiram svakakvo đubre. Zaboga, drzim predavanja o fanfikcijama i to slash fanfikcijama, na šta se ljudi mršte kao na derivativno, bezvredno smeće za praznoglave tinejdžerke. Doduše, tada uvek insistiram na sociološkom i meta aspektu ovih kreacija i fanfikcijama kao ehou narodnog stvaralaštva i načinu da se alternativne seksualnosti uvedu u mejnstrim medije koji ih ignorišu (u šta i čvrsto verujem). Ali, postoje i neki drugi motivi koje baš ne potenciram jer su, iskreno, blamažni.
Tako da ću ih sad naravno podeliti sa pola interneta (ili bar čitalaštvom Emitora). Naime, moj Id očigledno ima 15 godina i naprosto ne može da odoli tropama iz petparačkih ljubavnih romana u slash fanfikcijama. Dajte mi lažne veze/brakove gde njih dvojica moraju da se pretvaraju da su zajedno iz nekog suludog razloga pa obojica pate jer su ustvari zaljubljeni jedan u drugog, ali i uvereni da je ta ljubav neuzvraćena. Dajte mi nemoguću strast između pripadnika različitih klasa. Dajte mi situaciju gde se mrze na početku pa to preraste u strast. Dajte mi iznenadne snežne oluje gde moraju da se pribiju jedan uz drugog da bi se zgrejali iili iznenadne bure koje ih bace na pusto ostrvo. Dajte mi sulude situacije, besmislene peripetije i sto strana nesporazuma. Ukratko, zatrpajte me svim postojećim izlizanim nerealnim klišeima.
I znam da treba da se stidim što sam kao jedna emancipovana žena koja u životu nije pogledala ljubavni film u stanju da se valjam u 60 000 reči preteranih emocionalnih vratolomija kao prase u blatu. I stidim se. A sad me izvinite, odoh da pogledam da li je izasao nastavak one fanfikcije o ugovorenom braku između moralnog i stidljivog viteza i prevejanog, ali u suštini nesigurnog zavodnika. Mljac!
redakcija i saradnici
