Eshatološke drame i tajne istine: „Sedam kula Satane“ Borisa Nada

Prvi naslov u opusu esejiste i pripovedača Borisa Nada (1966.) jeste izbor (geo)političkih ogleda pod naslovom „Vreme imperija“, objavljen 2002. godine. Nakon njega usledili su, između ostalog, i kratki fantastični roman Gozba pobednika (Žagor, 2005.), zbirka kratkih proza „Nemi bogovi“ (Žagor, 2008.), esejističke knjige „Povratak mita“ (Niški kulturni centar, 2010.) i „Ka postistoriji sveta“ (MIR Publishing, 2013.), a ove godine, u samostalnom izdanju, ispod štamparske prese izašla je i druga njegova zbirka priča, pod naslovom „Sedam kula Satane“, koja nesumnjivo potvrđuje da je reč o autoru vrednom pažnje i čitalačkog vremena, možda čak i nepravedno zapostavljenom.

Uvid u njegove ranije radove otkriva mislioca koji se napaja na izvorima tradicionalističkog pogleda na svet – ne u nekom prizemnom i banalizovanom, desničarsko obojenom ideološkom vidu, već u daleko širem, dalekosežnijem osećaju sveta, i čovekove uloge i sudbine u njemu. Oslanjajući se, u osnovi, na radove teoretičara i ezoteričara kao što su Julius Evola, Rene Genon i Dragoš Kalajić, Nad prihvata i razvija uverenje da čovečanstvo nije na putu progresa i evolucije, već na silaznom putu, putu regresa i involucije, da se udaljava od svog izvornog i iskonskog, idealnog oblika, i od svog „duhovnog centra“, i da je, najzad, moderno doba, čiji smo žitelji, upravo neminovni vrhunac degradacije, „doba potpunog gubitka centra“, koji će čovekov pad dovesti do neminovnog kraja, i tako omogućiti otpočinjanje novog vremenskog i istorijskog ciklusa…

Ovakvo, ukratko i uprošćeno izloženo misaono usmerenje, provejava i fantastičnim pričama u „Sedam kula Satane“. Mada nevelika po obimu (svega 134 stranice krupnog fonta), ova knjiga nas vodi od saznanja o najdrevnijim oblicima čoveka i civilizacije, ili bolje: proto-čoveka i proto-civilizacije, do savremenog doba – a poprišta događaja opisanih u njoj rasejana su maltene po celoj planeti – od Afrike, preko Himalaja, do Indije i Evrope. Posredi je, naime, fantastika u borhesovskom ključu – pripovedanje koje teži sažetosti, i u kojem se autor pri obradi fantastičnih motiva prvenstveno oslanja na erudiciju, na mitološke, istorijske i ezoterijske izvore i metafizičke koncepcije i traganja – pre nego na konvencije žanr(ov)a, lirski naboj, literarni eksperiment, ili nešto četvrto. Uz to je bitno istaći i da se Borisove priče ne iscrpljuju na intelektualnom nivou, već da su dileme kojima se bave duboko internalizovane, postavši piščevim opsesivnim temama, što, uz lepotu svedenog, preciznog i efektnog jezika, i uglavnom veštog pripovedanja, ovu zbirku i čini najvećim delom uspešnom.

 

„Sedam kula Satane", korice prvog izdanja

„Sedam kula Satane”, korice prvog izdanja

Nakon kratkog prologa „The questing beast“, zbirku otvara „Gog i Magog“ – upečatljiva priča o besmrtniku, koja u svojim najnadahnutijim pasusima neodoljivo priziva čarobne momente iz radova Borhesa. Sleduje onirična minijatura „Bagdad“, a za njom i najobimnija priča u zbirci – „Agarta, podzemno kraljevstvo“:

Zasnovana na budističkoj legendi o podzemnom gradu, Agarti, koji predstavlja skriveni centar duhovne moći na zemlji, i u kojem obitava Kralj Sveta, ona nas vodi u utrobu Himalaja, gde pripovedač treba da dođe do saznanja koja će mu zauvek izmeniti pogled na svet. U uvodnom delu priče, upoznajemo ga kao pojedinca lišenog dublje privržanosti bilo kojoj politici, ideologiji ili religiji, što ga i čini prijemčivim da dosegne šire i dalekosežnije istine. Gonjen skrivenim namerama, i željom da proveri autentičnost legendi koje je slušao, on se 1938. priključuje ekspediciji Himlerove organizaije Anenebre, čije su odredište Himalaji. Stigavši tamo, međutim, on ekspediciju napušta i na svoju ruku kreće u potragu za podzemnim kraljevstvom. Slede zaista upečatljivi opisi Agarte, a zatim, nažalost, i najslabiji, središnji deo priče, koji kvari celokupni utisak:

Naime, pisac u veoma dugačkom pasažu prepričava tajnu, ljudima nepoznatu i kompleksnu istoriju, koju mu je preneo stanovnik Agarte, o sukobima moćnih drevnih rasa proto-ljudi i degradaciji od Zlatnog, iskonskog doba, ka Srebrnom, Bronzanom i Gvozdenom – pripovest o ratovima koji traju vekovima, preseljeni u podzemlje, i koje čovek modernog doba ne može ni da pojmi, premda je, istovremeno, nesvesno, instrument i pijun u toj borbi. Ipak, ovaj načelno zanimljiv „istorijat“, u kojem je primetan i neskriven uticaj Lavkraftove mitologije o Drevnima, napisan je nedovoljno sugestivno, preopširno i suvoparno. Zahvaljujući tome, priča donekle gubi draž, što je velika šteta, budući da su atmosfera u uvodu, kao i pripovedačeva melanholija, rezignacija i duboka strepnja koja se u njega usadila, pošto je došao do užasavajućih skrivenih saznanja, postavljeni veoma dobro.

Od iste boljke pati i sledeća priča – „Zmajeve kosti“. Na izložbi posvećenoj dinosaurusima, pripovedač sreće simpatičnog čudaka, te odlazi sa njim na ručak, tokom kojeg ga ovaj gorljivo obasipa neobičnim teorijama o daleko prošlosti, u kojoj su postojali zmajevi, i u kojoj su ljudi posedovali veće duhovne moći, za razliku od svojih današnjih potomaka, koji su se sasvim srozali u inferiorni racionalizam i materijalizam, i postali sasvim slepi za bilo kakav širi i dublji uvid o sebi i svetu oko sebe. Jedan od osnovnih motiva njegovog govora jeste da je nafta nastala upravo – od tela zmajeva; i, uopšte, njegovi su uvidi, načelno, veoma zanimljivi, ali ih pisac ne iznosi na pripovedački dovoljno ubedljiv i živ način. Kao što se u „Agarti…“ preterano osećala potreba pisca da prepriča istorijat koji je osmislio na osnovu svojih omiljenih mitoloških i ezoterijskih izvora, tako i ovde nad pripovedanjem odnosi prevagu decidno nabrajanje teza iz tajnih učenja, sa nedovoljno upečatljivim umetničkim efektom.

Na svu sreću, slede daleko uspešnije priče, a prva među njima, „Ukleti brod“, predstavlja omaž Poovoj priči „Rukopis pronađen u boci“, i to vrlo očigledan, budući da je i otvara citat iz navedenog Poovog teksta. Među vrednosti ove priče spadaju upečatljivo opisana oluja na morskoj pučini, i brodolom, kao i vešto dočarana jezovita atmosfera na brodu na koji pripovedač potom dospeva, zatičući na njemu samo aveti mornara, koje se ponašaju kao da ga uopšte ne primećuju.

„Onostrana Indija“ govori o tajnom kraljevstvu Prezvitera Jovana u Indiji. Jedan od osnovnih motiva – ogledalo u kojem se odjednom vidi sve što se na svetu dešava i postoji, i sve što je bilo, i sve što će biti – ponovo priziva u sećanje Borhesa, i njegove priče iz zbirke „Alef“. U celini, priča ima sličnu osnovu kao i „Agarta…“, ali je zamisao, čini se, daleko veštije izvedena. Pomoću inter-tekstualnog poigravanja, pisac kroz primedbe fiktivnog priređivača na rukopis koji sačinjava glavni deo priče, vrlo efektno i katarzično iznosi viđenje da isti nije falsifikat, ukazujući da je kraljevstvo Prezvitera Jovana, zapravo, onostrano, i da je opisano kao fizički postojeće samo zato što se istine koje ono sa sobom nosi samo tako i mogu iskazati – putem jedne fantastične pripovesti.

Najzad, naslovna priča sastavljena je, najvećim delom, od pisama nepoznatog pošaljioca, u kojima se opisuje pronalazak kula Satane, koje se nalaze u Africi. Osnovna premisa zasnovana je na spisima francuskog metafizičara i ezoteričara Renea Genona koji je opisivao sedam kula palih anđela, iz kojih se vrši uticaj na svet, u cilju razaranja i degradacije svega postojećeg. Protagonista na kraju zaista i ulazi u jednu od kula, u Maroku, i katarzični opis njegovog iskustva, u kojem pokušava da iskaže neizrecivo, natopljen je dobro dočaranim dozama misticizma. „Ono što mi zovemo Zlom ima svoj neumitni hod, svoje vreme i svoj smisao:“, piše on u završnim redovima, „ljudsko srce ne može ga razumeti. Njegovo mesto i smisao utkani su u sam plan Stvaranja, Božanska Promisao bdi nad svim. Ja sam imao tu nesreću da vidim njegovo lice.“

Zbirku zatvara tekst „Antihrist“ – mešavina eseja i kratke priče (ili, možda, čak, pre dnevničkog zapisa nego priče), čija je tema, kako se iz naslova može i naslutiti, dolazak Antihrista na zemlju. Posredi je piščeva meditacija o mogućim oblicima oličenja zla, njegov doživljaj te figure hrišćanskog mita, i pokušaj da se ista prepozna i locira u savremenoj, neposrednoj stvarnosti. Sasvim prigodno za knjigu ovako širokog opsega, kroz koju od početka do kraja provejavaju eshatološka pitanja i traganja, završni pasusi posvećeni su viziji, bar trenutnog, trijumfa Antihrista – opisu njegove veličanstvene moći kojoj se klanja čitavo čovečanstvo, bez obzira na naciju i religiju, i koja obećava besmrtnost i raj na zemlji, zapravo najavljujući sve bliži i bliži Armagedon…

Filip Rogović

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *