„Kako navući televizijsku publiku da kupuje ploče/kasete/diskove/štagod“, verovatno su se pitali brojni producenti, pre nego što su se setili da pokušaju sa ekstremno kićenim spotovima koji imaju radnju, šminku, kostime i uopšte pretenduju da ispričaju neku priču, imala ona veze sa pesmom ili ne. U ovoj listi donosimo upravo to: muzičke spotove koji su u stvari filmovi fantastike, naučne fantastike, ili horora.
Mateja Vidaković, muzičar
Tesseract je umnogome SF-ična vrsta benda, kako po zvuku tako po tematici; zato ni ne čudi da im je prvi singl sa najskorijeg albuma takvo plodno tlo za obožavatelje SF-a. Spot sadrži sve što jedan SF geek poželeti može: Pipke, sluz i omaž Osmom Putniku, zgodnu devojku u seksi donjem vešu, scene sanjivo-tripoznog Filip K. Dik sadržaja. Ono što spotu ide u korist je što je seksualno sugestivan ali ne i pornografija, i što poštuje najefektnije pravilo fantastike i horora: nema potrebe pokazati celo čudovište, već samo dati do znanja o čemu je reč. Kao i sa seksi donjim vešom – mašta će odraditi ostalo.
Suočen sa izobiljem naučno-fantastičnih spotova rešio sam da izaberem i jedan koji, iako nije klasična fantastika, obiluje nečime što bih mogao nazvati Gejmenovštinom. Bez da vam prepričavam spot koji ste, nadam se, pogledali – u pitanju je seksi, skoro stripska personifikacija smrti, veoma nalik nečemu iz pera Nila Gejmena, i njen konflikt sa svetlom, “drugom polovinom“ koja pokušava da spasi svog dragog od, jelte, usuda. Čari spota su prevashodno u harizmi Ševon Fejhi u ulozi Smrti, ali takodje i u nostalgičarskom šarmu – devedesete bukvalno isijavaju iz svakog kadra.
https://www.youtube.com/watch?v=AX-MyKQlndo
Ivana Nešić, pisac i član redakcije
„Run Boy Run“ je deo tetralogije spotova sa albuma „Golden Age“ poljsko-francusko-američkog multimedijalnog umetnika koji kroz život ide pod imenom Woodkid.
Nikome nije baš sasvim jasno o čemu se tu tačno radi ili kojim bi redosledom trebalo gledati ove spotove koji prate odrastanje (ili smrt ili pobedu nad smrću, zavisi kojim redom gledate) jednog dečaka. Svi su crno-beli ali sa izraženim kontrastima pa su i vizuelno super ubedljivi i uzbudjivi.
Od svih je „Run Boy Run“ najnaglašenije fantastičan i najherojskiji pa sam izabrala njega.
Video prilično doslovno prati pesmu.
Obrnuto:
Pesma bodri dečaka koji na početku spota uplakan i jadan kroz mračnu noć beži od crnih ptica i uopšte, jezivih stvari. Kako vreme prolazi dečak više nije bespomoćan, dobija mač, štit i rogati šlem te njegovo trčanje prestaje da bude beg, a postaje juriš. Zveri i čudovišta koja iskaču iz zemlje ga više ne plaše nego mu pomažu da džinovskim skokovima uznapreduje do svog cilja – belog grada koji deluje neosvojivo, ali dečak – junak se sprema da ga osvoji drvenim mačem.
To sve može da se posmatra kao nekakva životna metafora, u smislu da nas stvari od kojih najviše strahujemo zapravo jačaju i to sve, ali meni se stvarno više dopada da celu stvar vidim kao mračnu noć punu čudovišta, neosvojivih kula i letećih brodova. Uzbudljivije je, a i sam Woodkid je jednom prilikom istakao da on svojom muzikom želi da postigne da se ljudi osećaju kao heroji. Valjda mu to i uspeva s obzirom na to da u poslednjih par godina gotovo i da nema proizvoda namenjenog omladini, bilo da se radi o filmu, igri ili reklami, koji nije upotrebio „Run Boy Run“ kao podlogu.
Žarko Milićević, član redakcije
Godina 2094. Zemlja je mrtva… Malobrojni preživeli nastavljaju da žive pod zemljom. Ipak san o povratku na zelena polja i dalje živi…
Ne, to nije sinopsis novog Fallouta, to je „Povedi me u noć“, singl Generacije 5 iz 1994.
Tekst je pisao Goran Milošević, vokale je tad sveže preuzeo Đorđe (David) Nikolić, a spot je režirao Branko Bogićević. Ko je tačno napravio odmak u postapokalisu, ostaje da se sazna…
Miloš Cvetković, urednik papirnog Emitora i član redakcije
Come to Daddy se može ukratko sumirati kao kratki horor film, režiran od strane čoveka koji sa hororom ima dosta iskustva (radio na efektima za treći i četvrti deo Osmog putnika, kao i za film Hardver Ričarda Stenlija, režirao kratki film Rubber Johny itd.), mada još nije režirao i celovečernji horor film. Come to Daddy u tom smislu funkcioniše kao šestominutni audio-vizuelni napad na čula, praktično bez ikakvog priče, više nalik na scenu istrgnutu iz kakvog košmara…
https://www.youtube.com/watch?v=s4ghznC4GU4
Spot je sniman na istim lokacijama kao i Kjubrikova Paklena pomorandža, ali umesto demonskog Aleksa i njegovih droogova, tu je ništa manje demonsko, distorzirano lice Ričarda D. Džejmsa (a.k.a. Aphex Twin) na TV ekranu, odnosno njegova ništa manje zastrašujuća, nedistorzirana i nasmejana varijanta koju umesto sopstvenih lica nosi banda devojčica, dok teroriše nedužnu bakicu koja je samo htela da prošeta svog psa… Naravno da to nije sve i da se u nekom trenutku pojavljuje i pravo pravcato gigerovsko čudovište koje u Videodrom stilu izlazi iz TV prijemnika, kako bi se naposletku transformisalo u još jednu monstruoznu inkarnaciju Ričarda D. Džejmsa (ujedno anticipirajući Kaningemov film Rubber Johny). Ovaj spot je debitovao u oktobru 1997. i od tada se često nalazi na listama najboljih muzičkih spotova devedesetih, a na jednoj takvoj listi magazina Pičfork zauzeo je prvo mesto.
Sofija Vuković, filmski kritičar i prevodilac
Pre planetarnog hita Get Lucky, francuski elektro bend Daft Punk je široj javnosti uglavnom bio poznat po albumu Discovery. Ne samo zbog popularnih melodija poput One More Time i Harder, Better, Faster, Stronger, u kojima su stvorili sebi karakterističnu kombinaciju živih instrumenata, semplovanja i izrazito obrađenih vokala, već i zbog serije spotova koja je pratila sve pesme sa albuma, i od koje je kasnije izmontiran i ceo anime film Interstella 5555: The 5tory of the 5ecret 5tar 5ystem. Animaciju je nadgledao Leiđi Matsumoto, a priča prati vanzemaljski rok bend i njihove avanture na Zemlji, gde su se obreli jer ih je kidnapovao tajanstveni zlikovac Erl de Darkvud.
Film je protkan gorepomenutim spotovima za sve pesme sa albuma, od kojih je posebno upečatljiv Harder, Better, Faster, Stronger u kojem plavoputi članovi benda doživljavaju transformaciju u Zemljane, a koji neodoljivo podseća na uvodnu sekvencu anime filma Ghost in the Shell, mada je crtež, doduše, primetno infantilniji. Upečatljivo je i to koliko se dobro muzika Daft Punka, sa već pomenutim metalik vokalima uklapa u atmosferu svemirske opere, baš kao da su je autori pravili sa namerom da od tog albuma naprave SF mjuzikl, a ne obrnuto.
redakcija i saradnici
