PRIČA: Žežekalo, pakosni

Reč gasi neku pakosnu žeđ. U meni gori: kažem, pa mi lakše. Grlo steže, da prsne: reč–dve, da mogu dalje. Pa dalje, do sledeće muke.

Otkud to, mislite li, da priča ublaži muku? A otkud to da sad i ona sve manje pomaže? Kako grlo stari, i muka je starija.

Gorak je lek ova priča, što ste svi radi da je čujete. Šta li vas kopka? Zalud pitam, kad već govorim. Tu ste me čekali, prepredeni! Pa evo:

Žeđ grla ništa je kad usahnu sve vode na brdu. I pod brdom, kad vode nema, već sve prah i zemlja mrtva. Sunce žuto, vazduh žut, lice brda žuto. Što je raslo – usahlo; što je blejalo, meketalo – pocrkalo. Kad sunce zagrize, popali travu, popali šumu, popali krovove: ni piti, ni jesti, ni živeti. Sestra mi mala umrla, a zemlja tvrda da je ne možemo sahraniti. I šta ćemo, ni majka nam ne može da zaplače, suve joj oči.

„Čuješ“, stric će ocu, „čuješ: žežekalo se smeje. I ne mali ovaj za granom, nego deda njegov, za onim brdom. Onim preko, a ovde ga čujem. Krvnik, sve dok sunce žeže njemu je radost.“

„Čujem!“, kažem ja, mada me niko nije pitao. Dete sam još, skočim i strica za ruku. „Hoćemo ga hvatati, žežekala pakosnog?“

A šta će čovek, nego se namrgodi, pa ocu i meni pokaže – „U lov, nego šta! Dosta nam se na nesreću smejao.“

Mali, pa ga čuješ, od jutra do večeri, kikoće se. A veliki tamo, huči kao reka (da teče reka, eh!). I reče još stric: „Svi mi pod brdom i oni po brdu skapavamo, a kad ko, kao seja tvoja jadna, da strada, žežekalo matori snagu dobije. Kakav je to stvor? Kao šaka veliki, ružan, a zube da mu vidiš, žute kao suša, i te nožice tanke, ko dve grančice mrtve. A mali njegovi – isti kô on, ali sitni su tako da ih niko nikad ne vidi. Kažu neki – premetnu se lako, u bubu ili pticu; čak su lagali trgovci da se kô čovek stvori.“

I krenemo, četvorica nas, otac i ja, i stric i sin mu mali, od mene malo postariji, svaki po štap naoštren, meni najmanjem kamen pljosnat dadu. „Ništa nam to neće“, kaže otac, „na silu ga ne možemo, nego na mudro, zamku ćemo napraviti za starog zlotvora.“

Spustimo se u dolinu, veče već a suša i jara ko u podne. Tu još kaplje voda, s kamena na kamen, žute kapljice vlage. Umoči ugao košulje pa siši – tako žeđ gasimo. Onda skupimo kamenje, veće i manje: stric moj velikim jednim kamenom u zemlju, grebe levo i desno da iskopa rupu. Dok se vratimo, kaže, da bude vode. Kap po kap. Dečaci, smejemo se: kako će u suvoj zemlji biti vode!

Krenemo na drugu stranu, preko šume, i na brdo, i za njega, i opet niz klanac i kamen, na put, pa njime još koliko iza ponoći. Mesečina puna, oštar zrak, svaka se zvezda vidi, i svaki kamen na drumu. A mi ko ludi, idemo usred noći, kô aveti smo na putu. Do pred zoru, kad stric kaže – „Tamo!“ I pokaže na golo brdo dalje od puta. Preko polja, dok sviće; a tamo jedan kameni krug, malo uz brdo, i vidimo srušen krov – kao stara kula. Zavučemo se, udri štapom u kamen da zmije oteramo, i taman dan. U senku zida, zaspimo kratko, umorni, dok sunce surovo odskače i pali polje i stranu brda. Na brdu tri–četiri crna drveta, sažežena sasvim. Probudim se i setim se šta miriše – „Jeste“, kaže moj otac, „ gorelo je, izgorelo, i ne može više.“ Sad čekaj podne, jer u podne će žežekalo izaći.

Izdaleka, to je crna tačka koja posustaje na goloj zemlji. I neće se stalno da oglasi, već ponekad, drekne i krikne, i pomislim: mali isto kriči, ali ovog se plašim.

Silazi polako i dok dođe blizu našeg hlada bude tačno podne. Najteže vreme, kad koža i trava gore na suncu, i onda se oglasi. Da nam svima pretrnu ruke i noge – osim stricu mom. I njemu, ali za malo. Žežekalo je na tri koraka od njega. Crna glavica na dugim, kao ugarcima od nogica. Raskoračio, i kao da još dve noge ima, ali ih podvio pod sebe. Dva strašna zuba mu u glavi; tvrde uši, ili krila, ili šta su, iz glave mu i preko leđa, kô zloj bubi. I smeje se od vreline i suše.

U jednom skoku, i stric na njega, i probode ga oštrim prutom. Vrisnu oba. Kô plamen da suknu, i stric poleti u vazduh i pade ničice. Mi se ostali prenemo, priskočimo u pomoć. A žežekalo na sred polja, pišti bolno, a onaj mu prut štrči iz leđa – proboden je posred. Na tren, i opet suknu plamičak iz njega i spali prut, i zemlju oko njega opali u krug. I krikne opet i odskoči, da pobegne, sa one dve nogice što je podvio. Ali se zatetura i padne. Otac moj ga udari štapom, ja hitnem kamen i među zube ga udarim, bratić moj mu nogicu nagazi da se ne može maknuti.

„Brže“, vikne stric, „kožuh stari na njega!“ Pa baci, i sva četvorica na njega, držimo, najzad, a otac i stric stegnu kožuh i u njemu žežekala. Vidimo mrda se, ali ranjen je, i plamen iz sebe ne može da pusti, niti se podlo kikoće više.

„Sad još brže“, stenje stric, umoren i ranjen, „do onog ga potoka što smo sinoć ostavili.“ Dva štapa provučemo da lakše nosimo stvora: a ovaj malo–malo pa cikne i cimne i trgne, i zgrči se i opruži, i zev neki ispusti.

Sunce je sada još jače udarilo. Mi trkom – a ono još više peče. Stric će: „Za videla da smo tamo!“ „Kamo?“, zaplače se bratić moj, jer mu teško, nikad teže. Sunce se umnoži, ko da sto plamena žari sa neba. I na sred mi temena i na svakom stopalu i u lice kô da mi se unese, živ plamen, nemerljiva jara. Srušim se, i bratić moj, koliko puta; a otac i stric posustaju, noge izdaju, i svet se od vreline topi. Al’ bodri svako svakoga, povuci, podmetni ruku, samo jedno nam – da se žežekalo ne ispusti.

Ne znam ko povuče, s puta pa uz kamen, do šume što tanku senku nudi. Ne znam kako niz brdo onda, kroz poznati kraj, jer od svetla i vreline izgubio sam vid. Samo nazirem – eno je rupa gde je potok prolazio, i pod suvim kamenom žuta bara se skupila, kap po kap. Srušim se tu i na tren kao da me nema. Kad se trgnem stric sam vuče štap i o štapu kožuh, i vidim da žežekalo, što se primirio, sad je skupio snagu. Teži je, i kožuh ko da progoreva, i jednu nogicu je izbacio, zabio u zemlju i ne da se odvući. Skočim nekako i šutnem ga nogom, otac ga moj štapom dočeka, da se pokrene. I potopimo ga – kako, ne znam više – uz strašnu muku. Vrisnu, i zaklokota voda, i para se digne gusta. Bori se žežekalo, otima, ali ga svi držimo i ne damo.

Dotle svi priču znate. Ili, neko zna, neko je ostao nem; neko bi da čuje opet, neko ne bi ni ovo da je čuo. Ja bih sa vama, da mogu. Al’ za vas je priča, za mene je zbilja bila. Ove ruke su osetile, ove oči videle, ovo grlo je zanemelo. Tada, sreća me uhvatila, kad žežekalo jauknu pa umuknu. Voda se žuta smirila, a nas četvorica u njoj, kožuh pritisli.

Prvo je zagrmelo, to svi znaju. I opet, i bliže, da zamukne onda blizu, čas nad nama, čas na vrh brda. Da se zemlja potresla pod nogama. Znate, kad je trus ili oluja, pa se deca u majčin skut? A sad, mi deca, koliko nemamo snage, koliko sunce nas je umorilo, to više skačemo i smejemo se. U selo bi da trkom stignemo, i svima javimo i slavimo, da nas noge ne izdaju.

Kaplja jedna, pa sto, pa pljusak se sruši: još ni oblak videli, a već smo mokri bili. Dok smo ka selu krenuli potok nabujao, vir što smo ogradili da žežekala potopimo ispunio se, odnese voda i kožuh i žežekala, ako ga je još bilo, ako nije sasvim ispario.

Nije selo daleko; ali voda po suhoj zemlji odskače, nenapitoj, ispošćenoj da ne želi ni piti. Krenemo, i povuče nas, i odroni se kamen i iskliza zemlja, i namah nas sreća i strah ujedno uhvatiše; i koliko smo više radosni što smo žežekala umorili i što se nebo otvorilo, to nam više strašno jer bismo se utopili gde maločas ni kapi nije bilo.

Stric moj i otac, drži svaki svog sina – ja noktima za rame svog roditelja, ščepao ga da mu meso otkinem u strahu. Od vode, što nosi sve. Nekako gore, i s brda u našu dolinu, na selo smo naše pogledali, gde vrh od dve kuće još stoji, sve ostalo bujica odnela. Vidimo gde rod naš nam maše, ko nas ugleda; ko je mogao na najsnažnije se drvo uspenjao, i čekaju, u čudu. Neko plače od sreće, neko od udesa; posle smo čuli kako voda odnese ljude da ih više niko ne vidi.

Pola dana, i ceo naredni dan kao da je vola lila. Oblak doneo noć da ne znaš veče li je, zora li je. Pa dune vetar i za kratko kô što poče tako i presahnu. Po mrtvoj zemlji pređe voda i ne oživi je, samo pređe i odnese šta je mogla, i ostavi pukotine u kamenu, i uplakane. Ko je izdržao, svi se još pitaju gde i kako: od sela jedva šta da je ostalo. Neko reče: ako se voda zadržala, u koritu, u dolini, pa živećemo, izgradićemo. I ujaci moji i majka i sve sestre su bile tu, i prebrojasmo ko fali, i oplakasmo starce i nejač koje voda odnese: ni tela im nema, i nikad ih ne nađosmo.

Samo poslednja što se spusti, i hodi među nama – do kože mokra, uši i oči joj pune blata, i kosa u belo upletena, i koža plava. Sestra moja mala, što je spremili za ukop. Hodi među nama, gleda nas svakog, zaplače na kraju, kad je ni majka ne sme da uzme.

Šta bi od nje? Ne znam, jer ne videh. Ni kako je voda od mrtvog žežekala probudi, ako je već zaspala sasvim, ne znam. Neko se uplašio, neko zgadio, a svi se povukli. Devojčica, ni četvrtu godinu nije napunila. Za majkom bi krenula, al’ neko reče: uzeće je! I majku joj ne dasmo.

Što je od sela bilo živo, za brdo pređe. Gde je suvo, i gde nas ne pohode mrtvi.

Dragić Cvjetinović

Print Friendly, PDF & Email

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *