Car goblin (The Goblin Emperor) je prvi roman Sare Monet objavljen posle duže pauze, i to pod novim imenom – Ketrin Edison. Istovremeno, to je i prvi roman ove darovite spisateljice koji ne pripada njenom ciklusu Doktrina lavirinata; smešten je u sasvim drugačije koncipiran sekundarni svet i zamišljen kao samostalno delo, a ne deo veće celine, što predstavlja osvežavajuću pojavu na trenutnoj književnoj fentezi sceni.
Na prvi pogled, odabran je klasičan zaplet iz fentezi romana: Maja, najmlađi sin vilenjačkog cara, neočekivano nasleđuje carstvo nakon što u nesreći poginu njegov otac i starija braća. Budući da je bio najmlađi sin, i to iz političkog braka sa ćerkom cara goblina, Maja je odrastao u nezvaničnom izgnanstvu, bez ikakvog kontakta sa dvorom ili sa članovima porodice. Može se predvideti da će preuzimanje vlasti i učvršćivanje pozicije na prestolu biti teški.
The Goblin Emperor, korice
Prva naznaka da će se roman razvijati u neočekivanim pravcima jeste činjenica da je kobna nesreća bila pad cepelina. I zaista, Sara Monet će svoje ukrštanje fentezija i stimpanka iskoristiti na smislen i plodotvoran način: ispitujući kako bi se, u fiktivnom carstvu naseljenom klasičnim fentezi rasama, industrijska i buržoaska revolucija mogle sprovesti bez krvi i nasilja – ili makar bez mnogo krvi i nasilja.
Odgovor na to pitanje istovremeno predstavlja i glavni iskorak autorke u odnosu na njene ranije romane i zbirke priča (The Bone Key): izbor glavnog junaka. Do sada su to bez izuzetka bili antiheroji mračne prošlosti – od bajronovski koncipiranog čarobnjaka Feliksa, preko bivšeg ubice i provalnika Majldmeja, do patološki stidljivog arhiviste Buta koga progone aveti i demoni. Za razliku od svih njih, Maja je mlad, nevin i potpuno neiskusan, ali obdaren izuzetno razvijenom saosećajnošću i istančanim moralnim čulom. Paradoksalno, upravo njegova naivnost i potpuna ispravnost biće mu od velike pomoći na dvoru: nesvestan mnogih nepisanih pravila, mladi car neće se ustezati da ih prekrši, a usput će time steći naklonost mnogih plemića i dvorana. Zarobljen u luksuznim odajama carske palate, Maja – i mi s njim – biće primoran da se posveti dvorskim spletkama, dok će se ozbiljnija akcija uglavnom (ne i u potpunosti) odvijati van njegovog vidokruga. Ključno je što će Maja svojom pristojnošću zadobiti odanost slugu i pomoćnika: sekretara, kao i telohranitelja koji su mu dodeljeni – što će mu, kako radnja odmiče, sve više biti od koristi. Neočekivanim potezima – kao što je odbijanje da sestru uda iz političkih razloga – steći će, doduše, neprijatelje, ali i podršku te iste sestre i njenog kruga prijateljica-sifražetkinja. Ali ovde se može i stati sa prepričavanjem zapleta.
Glavna vrlina ovog romana, kao i obično kod Sare Monet, jeste tzv. worldbuilding, odnosno gustina i uverljivost prikazanog sveta: ona pruža bogatu i višeslojnu sliku vilovnjačke kulture, društvenog ustrojstva, običaja i političkih pokreta koji se bude u do sada feudalnom društvu. Spisateljica ne zapada u čestu grešku, zagušivanje čitaoca podacima: oni su raspoređeni strateški, često u vidu naznaka i detalja iz kojih se može iščitati mnogo više, poput priče o tradicionalnim vezovima Majine majke. Istovremeno, Sara Monet pažljivo promišlja kretanje i razvoj društvenih slojeva u svome imaginarnom svetu, kao i prepletenost politike, ekonomije i istorije – što sve zajedno svedoči o tome koliko je njen fentezi ne samo post-tolkinovski nego, na vrlo jasan i politički određen način, kontra-tolkinovski u svojoj opredeljenosti za revolucionarne promene. Sličan kontra-tolkinovski stav može se iščitati iz upadljivog prisustva i značaja ženskih likova u ovom naglašeno patrijarhalnom društvu. Sa druge strane, brižljivo konstruisana imena i toponimi, kao i neuobičajeno izražena svest o tome da njeni likovi govore imaginarnim jezikom sa vlastitim pravilima a ne engleskim – mogu se povezati upravo sa često zanemarenim lingvističkim poreklom Tolkinovih imaginarnih svetova. To, doduše, može i odbiti ponekog čitaoca: za razliku od prethodnih romana Doktrine lavirinata, novi glas „Ketrin Edison“ u Caru goblinu nedvosmisleno je vezan za tradiciju visokog fentezija, formalan, često arhaičan, opterećen „teškim“, višesložnim i aliterativnim imenima, i tek povremeno isklizne u opuštenost svakodnevnog jezika.
Ipak, ono što najviše izdvaja ovaj roman iz sve obimnije ponude fentezi literature jesu neočekivani vedrina i optimizam koji iz njega zrače. Car goblin je gotovo u potpunosti lišen mraka, prljavštine, nasilja i zla koji su od Martina naovamo postali gotovo obavezni za fentezi autore koji drže do sebe. U danas sasvim neočekivanom pripovednom obratu, Majina dobrota i jednostavna ljubaznost prema potčinjenima ne dovode do zloupotreba i propasti mladog cara: plemići, dvorani i sluge mu uzvraćaju iskrenošću, odanošću i prijateljstvom. Ma koliko se takav poredak stvari na momente činio neuverljivim čitaocima prekaljenim na tamnijim knjigama, Sara Monet uspeva da i najciničnijem ljubitelju fantastike nadohvat ruke primakne svoju viziju boljeg i lepšeg sveta. U trenutku kad je u ovom žanru postalo maltene neučtivo stvarati sasvim pozitivne i moralne junake, lepo je podsetiti se nekih njihovih (literarnih) prednosti.
Tijana Tropin
Komentari