U ponedeljak, 25.01. na redovnoj čitaoničarskoj tribini, razgovaralo se o dobitniku nagrade Phillip K. Dick za 2014. godinu. PKD se, inače, dodeljuje najboljem romanu objavljenom u mekom povezu, a žiri, čini se, pati od neobuzdane naklonosti prema apokalipsi. Ovaj dobitnik, The Book of the Unnamed Midwife autorke Meg Elison (veze s Harlanom niđe) nije izuzetak.
korice izdanja
Babica (akušerska medicinska sestra) iz naslova budi se u svetu gde je dubiozno objašnjiva zaraza pokosila 98% muškaraca i 99,8% žena. Ovo dovodi do praktično trenutnog društvenog kolapsa, čime i inače prema ženama neblagonaklon svet postaje dodatno surov. Babica preživi niz (većini članova publike makar zanimljivih) avantura dok, na kraju, ne postane vrhovni poglavica surovog, ali pravednog i stabilnog društva.
Ono što ovu knjižicu kvari za većinu čitalaca je potpuno nepodnošljiva superiornost protagonistkinje, koja (razumljivo za autorku koja se na tviteru potpisuje kao @paganmeghan) s visine gleda bezmalo sve muškarce sa kojima se susreće, koji se javljaju u rasponu od pobesnelih silovatelja preko dobroćudnih nesposobnjakovića, pa sve do jednog koji je još malo pa pametan kao babica, ali i (manje logično) žene, koje opisuju spektar od istraumiranih žrtava, preko praznoglavih glupača, do praznoglavih glupača sa malo životnog iskustva. Prema oceni jedne od čitateljki, ovaj roman karakteriše epizodna struktura sa formulom „babica putuje – naiđe na nekog inferiornog – izdominira – putuje dalje“.
Daleko od toga da je praktično trenutno pretvaranje muškaraca u beslovesne, seksom opterećene zveri potpuno neuverljivo, međutim oholi i zlobni pristup autorke, uz odsustvo iole inteligentnog negativca, čini da poverujemo kako je zaraza nekako umanjila opšti IQ za bar 50%. Ipak, veliki broj pomenutih epizoda obiluje interesantnim i živopisnim detaljima makar onoliko koliko oskudeva zdravom logikom. Ne možemo čiste savesti da je preporučimo ikome osim zagriženim ljubiteljima apokaliptičke fikcije.
Miloš Petrik
