Ukrotivši džet-pek letač se spustio na platformu. Bila je to zadnja zgrada u bloku i na njenom krovu je čučao majstor sa namerom da startuje bušilicu. Bio je u crvenoj uniformi saveznog sveugrađivača.
„O, rodac!“, doviknuo je.
„Agent dostave“, ispravio ga je letač, „koji je ovo broj?“
„ Ha! Ako tražiš četrdeset, taj ti, bratac, ne postoji.“
Letač je pokrenuo svoj oklop i sečivom na bridu desnog dlana zagrebao prljavštinu sa broja. Četrdeset i jedan. Majku mu. Otkačio je sa leđa transportnu kapsulu i nalegao na dugme interkoma.
„E, nema nikog,“ oglasio se majstor, „do sada bi već neko zakukao zbog bušilice.“
„Nemoj ti da zakukaš“, odbrusio je letač i pritisnuo bravu.
Nisu bila neka vrata, pukla su kao od šale. Vazduh je pokuljao iz stana i agent je bio primoran da uključi filtere koji su se sklopili poput maske. Krenuo je da se probija kroz lavirint od naslaganog đubreta. Čitav zadnji zid bio je prekriven monitorom, ispred njega trosed, a na trosedu masa masti i kože. To je nekada, dalo se naslutiti, bio čovek. Na sebi je imao ostatke uniforme sveštenika Crkve konačnog spasenja.
„Centrala! Imam leš, valjalo bi obavestiti krim-pol.“
Sa zvučnika se zaorio smeh.
„Al’ ti ga utera majstor. Majstorski. A, „rodac“?“
„Sa vama čovek nikada nije sam“, odgovorio je, „čekaj, mrda se!“
Masa se pomakla, kapci razmakli, a zatim i usne, nalik na dva puža golaća.
„Šta je?“, reče ono.
Letaču je ruka skliznula na dršku ošamućivača.
„Agent Saša Alibabić. Kaznena dostava zbog kršenja zabrane prirodnog začeća. Za gospođicu Neon T.“
Puževi su zaigrali u osmeh ulepšan prskanjem pljuvačke.
„Taj stan nikada nije postojao. Ona ti je bila nekada selebriti-rijaliti, pa da ljudi veruju kako je bogata. Nego, posluži se.“
Na stolu pored čekala je nafora.
„Da. Uzmi kolačić, Ali-Sa, sa vinom smešan, okrpi dušu. Poslednje pričešće, najposlednjije. Malko se premišljam, pa ako si ti voljan… Dozlogrdilo je i boljima od tebe.“
„Nećeš ga majci“, rekao je Saša i strpao naforu u džep. „Posle ja u izveštaj treba da te unosim.“
Bušilica se razularila, zidovi zatresli, a domaćin zadremao.
„Samo trideset i devet, moj Ali-Baba, ko još izgura preko četrdeset?“, promrmljao je iz sna.
„Ja ću valjda, sutra“, pomislio je agent.
Nije više imao šta tu da traži. Kada je uzleteo isključio je filtere i duboko udahnuo. I majstor je uzleteo za njim. Pratio ga je, ali to Sašu nije zabrinulo.
„Centrala!“, pozvao je ponovo.
Smeh. Nije bilo loše sedeti u kancelariji za duplo veću platu.
„Užinamo Ali-Baba! Javi se kasnije!“
„Nalog je pogrešan! Adresa ne postoji! Šta sad da radim sa ovim?“
„Pa, vrati ga nazad, ali požuri. Kloneri danas rade kraće. Slava im je. Esnafska.“
Zuj ga je obavestio da su se isključili i završili za taj dan. Kraj radnog vremena se primakao i malo šta bi sada moglo da ih trgne iz transa uobročenosti. Kada je dao gas saobraćaj se naglo zgusnuo. Letelice i letači su uporno naletali na njega i u više navrata je jedva živu glavu sačuvao.
U Centru za kreiranje potomstva nije bilo nikoga. Pljunuo bi da nije na vreme opazio eko-kameru. Bušača nije bilo na vidiku, pa ipak nikako nije moga da se oslobodi osećaja da ga neko prati. Skladište za neisporučene pošiljke se usled silnih rupa u zidovima urušilo prošle nedelje i morao je da kapsulu odnese kući.
Njegov stan je takođe bio kocka na vrhu zgrade. Prostrelio je pogledom „crvendaća“ na krovu, to nije mogao da bude onaj isti, čuvaju oni pažljivo svoju teritoriju. Otključao je, ušao, spustio kapsulu na sto i pogledao kroz prozor od pleksiglasa. Dete je plakalo.
„Net-majka“, zavapio je dok se izvlačio iz opreme. Čuo je za to negde, virtuelni savetnik za mlade mame, ili već, i kako je izustio na monitoru se pojavio lik žene. Kamera se okrenula prema paketu. Kada je videla šta je u pitanju gotovo da je vrisnula.
„Mehanizam za održavanje traje jedan dan!“
Polomio je pečat, otključao bravu i podigao poklopac. Pružilo je ruke ka njemu i nije mu bilo druge. Neki đavo mu je zatitrao u stomaku. „Majka“ nije štedela na savetima. Oprao ga je, namazao kremom za lice i previo papirnim ubrusima. Iz kapsule je izvadio dojku od gume i natankovao je razblaženim mlekom. Nije htelo da uhvati bradavicu dok ga ponovo nije uzeo u naručje. Sito i čisto, dete je zaspalo. Saša ga je ušuškao jastučnicama i odlučio da malo provršlja po netu. „Majka“ je i dalje bila tu, u svom prozoru na ekranu.
„Šta to radiš?“, pitala je.
„Moram da vidim gde ću ga sutra. Možda mogu da pronađem tu ženu. Ne bih da ga vraćam klonerima. Imaju, znaš, taj mali krematorijum“, rekao je i namrštio se.
Ime Neon T. je donelo masu linkova. Implantatumska plavuša koja je pokušala da ugrabi još koju porciju slave tako što je zatrudnela prirodnim putem. Uhapšena, očišćena. Osuđena je na kaznu da kao svoje podiže klonirano dete, bez prava na izbor osobina. Nije bilo nikakve adrese, pa je Saša u pretraživaču dodao „isporuka“. Jedan link. Ekran se zacrneo, izuzev suze u sredini. Kliknuo je.
„Mrtva je“, reče on. „Deset hiljada ljudi na sahrani!“
„To je virtuelna sahrana“, rekla je „Majka“. „Učestvuju kao avatari, ili samo preko kamera, pa „lajkuju“, ili ne. Vidiš taj „ank“ u uglu. Probaj na njega.“
Poslušao je. Ključ života je ponudio adresu i šifru. „Majka“ je zvučala zabrinuto.
„Proveri to mesto, ali pazi. Ova igranka kao da je na tebe čekala.“
Istražujući po mapama grada zaspao je za računarom. Probudio ga je dodir burgije između očiju. Majstor je stajao iznad njega.
„Probušićeš me?“, pitao je Saša.
Ustuknuo je.
„Nema tu više šta da se buši.“
„Sanjam“, pomislio je Saša i zatvorio oči.
Rano izjutra doleteo je sa detetom u kapsuli. Na adresi koju je otkrio nalazila se zgrada nalik na saće. Hiljade ulaza i među njima jedan pravi. Sa brojčanikom na vratima. Ukucao je šifru i otvorila su se. Kada je kročio video je u zidu sa leve strane niz izloga iza kojih su se krile sobe. U svakoj se nalazio po jedan mrtvak, na stolu, bez odeće i pažljivo osvetljen. Displej na zidu iza pokazivao je vreme proteklo od trenutka smrti. Iz raznih uglova leševe su snimale veb-kamere. Kako je zalazio dublje tela su bila u sve gorem stanju. Na svakom prozoru se nalazila ploča sa imenom preminulog što je Saši olakšalo potragu. Neon T je bila tu. Skelet presvučen kožom. Otvorila je oči, iste kao u deteta, ustala i pružila ruke prema kapsuli. Bledi prsti su zapalacali kroz uski prorez na staklu. Saši je zapelo u grlu, ali je onda ugledao cevi kroz koje su joj tečnosti ulazile u vene. Pred njime nije bio oživeli leš već direktan prenos umiranja. Odmakao je paket. Šištanje koje je iznedrila bilo je bes i vapaj. Saši je ruka sama skliznula u džep, izvadio je naforu i pružio joj. Okrenuo se i potrčao ka izlazu.
***
„Srećan rođendan!“, oglasila se „Majka“.
„Hvala.“
Sa devojčicom u rukama Saša je pazio da se mleko u šerpici ne pregreje.
„Lepo ti stoji“, našalila se ona.
„Tebi bi stajalo još lepše.“
Dragan Cvetanović
Odlična!
:’)
bas dobra!