Зоран Јакшић корачао је, тихо и истрајно, кроз мноштво паралелних Универзума. Био је научник, што је значило сталожен, усредсређен на сваки корак а дубоко посвећен ширим визијама. Истовремено, био је писац и то писац научне фантастике; у себи је дакле преплео два света, тачније два лица истог света: оно које истражује, открива и сазнаје и оно друго које, на темељима првог лица, сањари о чудесним световима којима идемо у сусрет. Јер, како рече један други научник и писац научне фантастике, Артур Кларк: „Било која технологија која је изузетно напредна не разликује се од магије“. Јакша је познавао и то технолошко и оно магијско лице стварности, познавао је „лик ствари које ће доћи“. Ипак, мада се бавио тврдом, егзактном науком, никада му није недостајало маште, осећаја за изванредно и зачудно, осећаја за људскост у свој њеној слабости и несавршености. То је Јакшиној прози даровало и прецизност науке и тананост бајке. На својим најбољим страницама он је, блиставим и вишесмисленим сликама, искакао из жанровских оквира те, као у роману „Крадљивци универзума“ (1987, проширено 1997), у фуриозном слалому, стилску вежбу у жанру надоградио сасвим неочекиваним поентама. Јединствен по оригиналном варирању историје и будућности која се из ње грана је и роман „Северњак“ (1996, проширено 2008). Јакшићеве приче сабране у збирке „Никадорски ходочасник“ (1992), „Министарство сенки“ (2008), „Краљеви“ (2009), својеврсна су литерарна чуда, ватромети идеја и празници писане речи: одбијајуће да се јасно и једнозначно сврстава у научну или епску односно мрачну фантастику, оне прескачу сва ограничења и стварају светове апсурдних устројстава, допуњене иронијом и цинизмом као константама приповедања и мишљења. Ове су збирке веселе али и неугодно озбиљне књиге које знатижељницима приказају, као у вашарским кућама са искривљеним огледалима, необичне образине страшног – а нашег – лика. За оне којима је до разбибриге ове криве слике биће повод за грохот; за остале ће бити довољно материјала и за многе суморне закључке. Јер суштински заплет сваке од прича је судар човечности са непојмљивим опасностима и изазовима постапокалиптичких друштава, сталних ратова зарад којих се и мртви подижу из гробова, планета које носе заразе за тело и дух… Свака од ситуација, својом отвореном и недвосмисленом суровошћу, пред јунаке поставља „једноставне“ опције: пропаст или опстанак по сваку цену, што подразумева и одрицање од елемената сопственог идентитета (породичног, групног). Одговор на изазов је индивидуалан, у складу са вредносним пирамидама по којима се свако руководи у свом живљењу. Чинови саможртвовања или издаје јесу ултимативне потврде сопствене (и свеопште) крхке Човечности. Јакша је умео да уверљиво а префињено апострофира круцијалне етичке дилеме својих антихероја.
Додајмо да је Јакшић био вредан преводилац који је посебно веселио многе читаоце својим преводом Адамсовог серијала „Аутостоперски водич кроз галаксију“; волео је и познавао стрипове које је помало и сам цртао.
Јакшине прозне књиге биле су важни догађаји у малој заједници фантастичара јер су отварале нове хоризонте и нудиле другачије визије. Својим делом сврстао се међу најзапаженије домаће писце жанровске фантастике. Припадао је првој генерацији аутора који су, пре 40-так година, изашли у јавност и представили се као жанровски писци што је, тада, било равно сопственој дисквалификацију у очима академистичке публике и критике. Раме уз раме са неколицином колега он је, веран дечачкој фасцинацији научном фантатиком, страсно кретао у списатељску авантуру каквој једва да је било претходника. На том је тешком путу стасао у сериозног Уметника а њих је одувек и свуда било мало па су зато били, јесу и биће драгоцени. Нама који смо га лично познавали остаће у сећању као драги, виспрени саговорник и саборац који је нераскидиви део нашег живљењима. Осталима, сем доброг гласа о њему, остају његове књиге чију ће ваљаност и заводљивост време, сасвим извесно, изнова и изнова потврђивати јер, како је то написао велики Шилер, „Само фантастика има вечну младост. Оно што се није догодило нигде и никада не може да остари“. Зато је Јакша био и остаје са нама.
У Вршцу, 31.01.2025.
Илија Бакић
