Ursula K. Legvin: Priča koja se sama priča

Tekst Darka Tuševljakovića i intervju sa Ursulom Legvin koji slede objavljeni su u Emitoru #452 (jun 2005) a ponavljamo ga povodom smrti autorke.

“Otkriće je vremenski proces. Za to su potrebne godine i godine”, kaže u jednom intervjuu Ursula K. Legvin, jedna od malobrojnih žena koja se našla među dvadeset Velikih majstora naučne fantastike i jedna od najznačajnijih spisateljica u novijoj američkoj književnosti. “Potrebno je otkrivati, a ne kontrolisati, slušati, a ne nametati… Evo kako ja to vidim: u meni postoji priča koju treba da ispričam. Ona je moj cilj, ja njeno sredstvo. Ako uspem da sklonim sa puta sebe, svoj ego, svoja mišljenja, svoj mentalni otpad, i pronađem fokus priče, pratim njene pokrete, ona će se sama ispričati.”

Na početku ove moje priče o Ursuli K. Legvin, odmah mogu da kažem da nisam uspeo da sklonim sebe, uklonim svoj mentalni otpad, niti da pronađem fokus koji bi me nosio dalje. Ali ono čemu sam se od početka nadao, od trenutka kada je skromna bela koverta sa dva Emitora i pismom u kome objašnjavam sebe i svoje razloge iz mojih drhtavih ruku prešla u nezainteresovane ruke poštanskog službenika, bilo je da će se priča na kraju ispričati sama.

To ona sada i čini, na svoj konfuzan i nevešt način. Jer, ovo je priča o piscu, i priča o njenim knjigama, i priča o intervjuu, i intervju. Više o njoj ne umem da kažem, jer kako je pišem, tako je i otkrivam. Tako ćete je, čitajući, nadam se otkrivati i vi.

Idemo.

Otkrivanje vatre

Ursula K. Legvin je, kako sama kaže, počela da piše negde oko pete godine, kada je naučila prva slova. Većina ljudi negde u tom periodu svog života ima priliku da se suoči sa teškim zadatkom rukovanja pisaćim priborom, ali ipak ne postaju svi pisci. Očigledno da je za taj poziv potrebno još nešto, nekakav magični kremen koji je u stanju da gomilu nakupljenih suvaraka pretvori u plamen koji greje. Taj kremen može biti mali, tek dovoljan da baci iskru i osvetli tamu oko vas, tako da isključivo od vaše snage i upornosti zavisi hoće li se vatra održati ili ne. Može biti i velik poput planine, tako moćan da njegova svetlost potre sve susedne buktinje. Oba dara nose sa sobom i mane i prednosti, jer vas skromno ognjište neprestano tera da ga održavate i pazite, dok čari moćne lomače lako mogu da vas prevare i dohvate plamenim jezičcima, gutajući vas i pretvarajući u pepeo pre nego što vam je vreme da sagorite.

Prednost koju spisateljica o kojoj će ovde biti reč ima, a koja bi mogla biti i razlog za postojani kvalitet i dugovečnost njenog dela, jeste veština upravljanja kako vatrom, tako i vatrogasnim crevom.

Potekavši iz porodice u kojoj se negovala pisana reč (otac antropolog, majka spisateljica), Ursula K. Legvin je rano razvila poseban odnos prema jeziku, njegovoj lepoti, njegovoj ulozi i značaju kao sredstvu komunikacije ali i jedinom pravom načinu da se dođe do istine, pri čemu taj termin u ovom kontekstu nipošto ne pripada jeziku istoričara, političara ili policijskih islednika. Vezanost za jezik bila je možda presudna za odabir poziva koji onome ko svoj posao radi kako valja pruža mogućnost da secira kako sebe samog, tako i onog drugog, odnosno sve nas – svet u celini. Može se reći da upravo njen zreli uvid u kvalitet i težinu koju medij sam po sebi nosi predstavlja onaj veliki i moćni kremen koji je u stanju da naloži jasnu, toplu, veličanstvenu vatru. Ali, svest o snazi i dometu oružja donela je sa sobom i odgovornost koju Ursula K. Legvin oseća prema korišćenju istog. To je uočljivo u gotovo svakom njenom delu. U eseju “Nekoliko reči mladome autoru”, ona kaže: “Pisac je osoba kojoj je stalo do toga šta reči znače, šta nam govore, na koji način to čine. Pisci znaju da su reči njihov put ka istini i slobodi, tako da ih koriste pažljivo, promišljeno, sa strahom i uživanjem. Pravilnom upotrebom reči, oni jačaju svoju dušu. A njihove reči duše čitaoca čine snažnijim, svetlijim, dubljim.”

Mislim da bi bilo ispravno reći da je svaki pisac postao, ili će postati pisac, tek kada bude prihvatio istinitost ovih reči.

Otkrivanje svetova

Skoro sva važnija dela Ursule K. Legvin daju se podeliti na dve osnovne celine: svet Ekumena i svet Zemljomorja. Takva podela mogla bi se nazvati i podelom na naučnofantastične romane i fantazije, jer romani iz labavog ciklusa o Ekumenu, Ligi Svetova, odnosno dela iz Hainskog ciklusa (najvažniji: Rokanonov svet, Leva ruka tame, Čovek praznih šaka, Svet se kaže šuma, Čapljino oko, i veliki broj priča) sadrže svemirske brodove i međuzvezdana putovanja, naučnike, kapetane i vanzemaljce, zgodne stvarčice kao što je ansibl i čurtenski pogon, dok svet Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala, Tales from Earthsea, The Other Wind), sa druge strane, sadrži magiju, preindustrijsko društvo, veštice, čarobnjake i zmajeve, tako da je, u pogledu scenografije i kostima, sve veoma jasno razgraničeno. Međutim, pojednostavljivanje stvari na ovaj način nanelo bi štetu samim delima. Preokupacije Legvinove ipak se ne mogu tako prosto raščlaniti, jer oba njena sveta su na sebi osoben način osetljiva na pitanja upotrebe i zloupotrebe jezika, oba imaju likove koji su upleteni u društvena dešavanja i suprotstavljena stranim i nepoznatim običajima, oba sveta se bave odnosom čoveka prema neminovnoj smrti i nestanku, ali i mnogim drugim stvarima.

Kada je u pitanju sam proces nastajanja sveta, Ursula K. Legvin insistira na tome da ona svoje likove ili svetove ne “izmišlja”, niti se služi “onim što je proživela” kako bi njena dela bila prijemčivija širokoj publici. Reč koju ona koristi jeste “istraživati”, jer su ti ljudi i svetovi sve vreme tu, pred njom, i ono što ona treba da uradi je da se potrudi da nekako stigne do njih. Nikada nema potpuno jasnu ideju o tome kako će knjiga izgledati, niti su njeni svetovi konstante, ušuškani u postelje sopstvenih ograničenja, umrtvljeni sopstvenim međama.

Svetovi i ljudi Ekumena i Zemljomorja vremenom su se menjali, otkrivali kako nama tako i svome autoru nova lica i osobine, uživali u svojim sitnim nedoslednostima i razlikama. “To mora da bude neobična zemlja, jer ako sam tamo već bila, ne želim da se vraćam.”

Zato nakon Najdalje obale, kada su svi mislili da je serija o Zemljomorju gotova, ona piše Tehanu, stavljajući svima jasno do znanja da nije sve rečeno i da ima aspekata priče koji su do tada bili zanemareni, previđeni. Zato godinama nakon Leve ruke tame dobijamo priču “Odrastanje u Karhidi”, gde nas autor ponovo vraća na hladni Geten, samo sada posmatran iz perspektive jednog domoroca, baveći se isključivo problemima koje on na svom svetu može da ima. Po prvi put, bili smo u stanju zajedno sa tvorcem sveta da zakoračimo u kuću kemera.

Poređenje čina stvaranja umetničkog dela sa istraživanjem (što ona doslovce i čini u predgovoru za Stalno se vraćajući kući), dovodi do neizbežne asocijacije sa naučnim metodama, pri čemu dolazimo do zaključka da neke naučne discipline zaista jesu uticale na način na koji Ursula K. Legvin prilazi poslu.

Zahvaljujući arheologiji i antropologiji, evropski čovek je u poslednjih nekoliko stotina godina počeo da menja stavove o drevnim civilizacijama i počeo da se pita na koji način su ti narodi bili slični nama. Po čemu su se razlikovali? Da li smo uopšte u stanju da razumemo njihov način života? Kakvi su bili njihovi osnovni mitovi, njihova verovanja, njihov zagrobni život? Čime su se hranili? Kako su se oblačili i kako su upražnjavali seks? Iz te vizure, antropolozi su veoma slični Mobilima: oni odlaze na udaljena mesta, posmatraju nepoznata društva i pokušavaju da ih shvate, šaljući svoje izveštaje natrag, na mesto odakle su došli.

Legvinova poznaje teškoće i zamke takvog posla: njenim Mobilima malo ko veruje i oni često bivaju navedeni na pogrešan trag. Postaju politički pioni, prezreni su kao autsajderi, ljudi ih se plaše jer poseduju nepoznate moći. Ali, radi se o posvećenim profesionalcima i obučenim posmatračima, koji, sa druge strane, imaju sopstvene privatne živote, i upravo zbog toga se njima i pričama koje pripovedaju uvek može verovati.

Razotkrivanje

Pored velike brige o jeziku i pažljivog i metodičnog proučavanja svetova koji izniču iz njene mašte, prisutno je još nekoliko pojmova koji se vezuju za stvaralaštvo Ursule K. Legvin kojima se vredi pozabaviti.

Može se reći da je u svetu žanrovske literature Legvinova postala sinonim za propovedanje feminističkih ideja. I zaista, ne može se reći da na njenim reverima te epolete sjaje bez razloga (mada bih naglasio da etiketa prevashodno prijanja na njene izjave u intervjuima i eseje). Ali, koliko god mogli da raspravljamo o potrebi da se beletristična literatura angažuje na bilo koji način, ono što stoji kao najjači argument odbrane u slučaju ovog pisca jeste to što sve ideje koje bilo kakve veze imaju sa “ženskim pokretom” i borbom za jednakost polova u njenim romanima i pričama nikada nisu svedene na didaktično posipanje čitaočeve glave sitnim kristalima natrijum-hlorida. Uzmimo dva različita primera.

Kao prvo, posegnimo za Levom rukom tame, romanom koji je pokrenuo čitavu priču. Pri čitanju, onog trenutka kada ste uspeli da pohvatate konce koji šiju ruho u koje je odenuta planeta Geten i svi njeni žitelji, postaje vam jasno da knjiga u stvari govori o nama, sada i ovde, i o pitanju polova. O referentnim sistemima i predubeđenjima. O nerazumevanju drugoga i tegobama koje iz toga proističu. O zbunjenosti pri suočavanju sa nepoznatim i novim. O konačnom prevladavanju razlika koje su, u krajnjoj liniji, ipak nebitne. O bla, bla, bla… jer o tome je sve već napisano. U svojim tekstovima na istu temu, autorka je veoma eksplicitna i otvoreno govori o namerama koje je imala kada je krenula u osvajanje tog surovog, nepoznatog sveta. I, da je sâm roman napisala na taj način, sve bi se zaista svelo na nivo pamfleta. Ali, Legvinova je imala toliko takta, talenta i spisateljske svesti da sirovu materiju koju je držala u glavi na jedan majstorski način uobliči u sjajan roman. Leva ruka tame je, stoga, prvenstveno književost, i to dobra, a tek onda (ako uopšte) nešto drugo.

Drugi primer mogao bi da bude Tehanu, četvrta knjiga Zemljomorja, u koju su se neki do tada zagriženi fanovi serijala duboko razočarali, tvrdeći da je pisac od svog glavnog junaka načinio slabića, dok su neki kritičari, upravo zbog drugačijeg tona u kom je priča ispripovedana, čitav ciklus podelili na dve trilogije, pri čemu bi Tehanu bila prva knjiga drugog dela serije. Kroz priču o Tenar, bivšoj visokosveštenici hrama u Atuanu, i njenoj usvojenog ćerci, napuštenoj i vatrom unakaženoj Teru, njihovom jednostavnom, ali nimalo lakom životu na ostrvu Gont, zatim ostarelom magu Ogionu koji uživa u malim stvarima i čeka svoj kraj, i konačno Gedu koji više nema magične moći i sada je običan čovek, Legvinova je želela da svet o kome je već pisala sagleda na drugačiji način, kroz prizmu žene, junakinje, lika koji je u prethodnim delima vapio za više prostora. Naravno da stvari nisu iste kao što su nekada bile, naravno da se svet menja, ali promene nisu nagle ni nasilne, svaka ima svoje uzroke i posledice, a veličina i vrlina likova ne leži samo u njihovoj moći i fizičkoj snazi.

U Tehanu, nakon tri knjige avantura i nevolja, svi su staloženiji i mudriji. Ursula kao da želi da poruči da uspešno održavanje domaćinstva može da bude herojski čin isto koliko i borba sa onostranim senkama i zlim silama. Da li bi bilo logičnije da Tenar dograbi mač, sedne u barku i krene u sumanutu poteru za arhineprijateljem? Ne bi. To je bio Gedov posao. I on je gotov. A oni koji misle da je Ged prikazan kao slabić uspeli su, izgleda, da propuste jednu od osnovnih stvari. Prava mudrost ne leži u načinu na koji se magija koristi, već u načinu na koji se čovek suzdržava od toga da je upotrebi. Ged, uvidevši da svojim moćima može da poremeti ravnotežu sveta, sa sve većim oprezom upreže sile kojima raspolaže, svestan da je kontrola ono što ga čini sposobnijim. Stoga on, što serijal dalje odmiče, sve manje koristi magiju, da bi na kraju, upotrebivši je poslednji put kako bi sačuvao svet, ostao bez nje. Svaki potez ima svoju logiku, priča ne gubi nit. Naprotiv, zaključci deluju kao jedini mogući. Onaj ko bi još malo bezumnog jurcanja i čarolija, nek slobodno pročita sve Harije Potere ovog sveta.

 

Još jedna stvar koja se onako, na prvu loptu, pripisuje Ursuli K. Legvin jeste taoistička ideologija. Na većini stranih izdanja koja sam imao prilike da preturim preko ruku komentari već na koricama obaveštavaju čitaoce da spisateljica svoje ideje vuče iz tog mističnog istočnjačkog pogleda na svet. Što je, zapravo, tačno. Legvinova je i autor jednog od nekolicine prevoda ključne taoističke knjige, Tao Te Đing, na engleski jezik, i po svom skromnom mišljenju, uverena je da je njen prevod najbolji. Pored toga, simbol jina i janga zaista se nalazi u osnovi velikog broja njenih radova. I sve te priče o ravnoteži, o balansiranju, o potrebi da se apsolutne kategorije prošaraju svojim suprotnostima kako bi bilo koja akcija, misao i osećanje dobili smisao i svoj potpuni oblik, o tome kako je putovanje sâmo sebi cilj, a dolazak na cilj samo najava sledećeg starta, o tome kako je neprestano previranje i menjanje neophodno za održanje bića i sveta, i da svaki odlazak znači samo novi povratak, sve te ideje izvučene su iz istog šešira. Čovek praznih šaka, sa svojim Anaresom i Urasom, Stalno se vraćajući kući, počev od naslova, pa do Kamengatalicine priče, celokupno Zemljomorje sa svojom magijom i mudrim suzdržavanjem od činjenja zarad opšteg dobra, pa i novi roman, The Gifts, sa monstruoznim darovima i voljom glavnih likova da ih se odreknu, sve to govori o jednom jedinstvenom pogledu na svet koji je dobrim delom proistekao iz taoističke tradicije.

 

Sledeći motiv, koji na prvi pogled kao da stoji u opreci sa pacifističkim postulatima pomenute filozofije, zapravo se savršeno uklapa u autorkinu viziju poretka stvari. To je motiv revolucije. Ursula K. Legvin pomalo idealizuje način na koji se odvijaju revolucije, praveći od njih romantične tvorevine, što one svakako nisu, ali im pridaje sasvim ispravan značaj, videći ih kao potpuno legitimno sredstvo da se ugnjeteni oslobodi ugnjetavača. Ti događaji su često krvavi i mučni, ali uvek opravdani nepodnošljivim okolnostima i istorijskim momentom.

Senka jina i janga izvire i ispod ovih slika, jer društveni događaji nikada nemaju samo jedno lice i nijedan od junaka koji su na neki način učestvovali u masovnim previranjima nije izašao iz boja neozleđen, bez ožiljka koji će ga zauvek pratiti. Takvi su likovi iz Četiri puta do oproštaja, takvi su likovi iz “Malafrene” i priče “Otključavanje vazduha”, a posebno valja istaći Leva iz Čapljinog oka (glavni junak koji gine pre završetka knjige, a njegova družbenica nastavlja sa borbom za slobodu), Ševeka iz Čoveka praznih šaka (sam naslov – i u originalu i u odličnoj srpskoj varijanti – objašnjava mnogo toga) i Odo (velika revolucionarka koja je, baveći se svojom pobunom, propustila da uživa u čarima sveta oko sebe) iz priče “Dan uoči revolucije”.

Kao što je i za očekivati, Ursula K. Legvin je privatno prilično politički aktivna i zalaže se svesrdno za građansku neposlušnost, smatrajući to najbezbolnijim, a ujedno i najefikasnijim načinom za postizanje ciljeva. Ono čega je svesna jeste da rezultati na površinu izviru veoma sporo i teško, jer se, kako sama kaže: “Osećate kao budala dok stojite tamo sa transparentom na kojem piše Buš je lagao, dok pored vas prolaze ljudi u kolima i dobacuju stvari kao: ‘Zašto mrzite Ameriku?'”, ali ona tvrdi da je ranije uspevalo, tako da je uverena da će uspeti i sada.

 

Revolucijama u kojima je Ursula K. Legvin učestvovala, bilo kao njihov kreator, u delima koja plene svojom lepotom i snagom vizije, bilo kao aktivista koji svoju upornost i odlučan stav šilji na ulicama Amerike, treba svakako dodati i revoluciju u okvirima žanra koju je krajem šezdesetih godina dvadesetog veka doneo “Novi talas” pisaca. Granice su se postepeno širile i težište se pomerilo sa tehnologije koja je, kako se čini, od strane velikog dela pisaca sredine veka shvaćena kao jedini vid čovekove evolucije, a predviđanje budućnosti i bavljenje kosmosom i letovima u svemir kao da su prestali da zaokupljaju pažnju ljudi koji su u žanru imali nešto da kažu. Ursula K. Legvin se po svim kriterijumima uklapa u novonastalu sliku naučne fantastike, u čiju je već razgorelu, moćnu vatru s vremena na vreme znala da doda kap, dve ulja.

Pored toga što, kao i dobar deo autora poteklih iz te tradicije, naučnu fantastiku vidi prevashodno kao metaforu, odnosno kao sredstvo pomoću kojeg stvari o nama i našem svetu mogu da se kažu na efikasniji, snažniji način, i što je svaki “misaoni eksperiment”, kako ona to definiše, u osnovi ništa drugo nego povratak kući nakon dugog putovanja, njeno shvatanje priče razlikuje se od mnogih koje sam čuo, i mnogih koje sam imao prilike da pročitam.

U eri brze literature, instant ideja i ukalupljene realizacije, ona ne ceni mnogo priče u kojima se svaki zaplet, kulminacija i rasplet svode na sukob, kritrikujući istovremeno Zapadno društvo koje podržava i neguje agresiju i suparništvo, kao da su to jedini načini čovekovog ponašanja. Nijedna priča ne bi, po njenim rečima, trebalo da bude sastavljena samo od jednog elementa, baš kao što ni sukob nije jedini vid ljudskog opštenja. Bitno je da priča ima fokus, putanju kojom se kreće, pokret koji ćemo slediti od početka do kraja i koji će nas donekle dovesti. Da li se u njenoj žiži nalazi neki događaj, neki trenutak, neka osoba, ili nešto što ne umemo da definišemo, nije važno, sve dok postoji ta stalna kretnja koju priča sledi. I sve što se nalazi u priči mora da bude u skladu sa tom putanjom, da ima veze sa fokusom, da bude u funkciji. To je ono što čini pripovedanje bogatim, višeznačnim, oplemenjujućim. Sam sukob je odlika siromašnog duha. A siromašan duh nije nešto što bilo kakva književnost, pa ni ova koju neki vole da nazovu trivijalnom, ne treba da neguje.

Novotkrivanje

U cilju oplemenjivanja ovog teksta, a i kao uvod u završni deo prikaza Ursule K. Legvin domaćoj, prevashodno mlađoj publici, želeo bih nekoliko reči da kažem o njenim novijim izdanjima, koje, kako je glasila rubrika u jednom našem žanrovskom časopisu, ne možete čitati na srpskom. To, sa jedne strane, nije velika tragedija, jer su dosadašnji prevodi njenih dela mahom potekli od ljudi koji nisu umeli, ili nisu želeli da nam prenesu stilsku snagu originala, tako da većina objavljenih dela deluje nakaradno, odnosno prepričano. Sa druge strane, takve prilike u izdavaštvu dovode nas u situaciju da besomučno tragamo za onih nekoliko retkih originalnih primeraka dela autora koji, ipak, zavređuju veću pažnju. Među tim knjigama su i naslovi o kojima će biti reč.

Kao što je ranije pomenuto, Tehanu, četvrta knjiga Zemljomorja, nije označila i kraj tog serijala. Još neke stvari su morale da se zaokruže, još neke priče da se ispričaju. Ono što se pri čitanju pete knjige, The Other Wind (2001), veoma brzo primeti jeste da svet Zemljomorja i dalje balansira na samom rubu promena. Iako je mladi kralj Lebanen krunisan u Havnoru, zmajevi se opet pojavljuju na obodu arhipelaga, a škola na Rouku ostala je bez arhimaga. Ged, poslednji arhimag, izgubio je svoje čarobnjačke moći i živi na ostrvu Gont sa svojom ženom Tenar i njihovom usvojenom ćerkom Tehanu (koju je i zmaj Kalesin prihvatio kao ćerku).

Kada Lebanen pošalje po Tehanu kako bi ga posavetovala o zmajevima, Tenar je odvodi u Havnor, a Ged ostaje da čuva kuću. Njegovu samoću razbija Alder, čarobnjak koji ume da popravlja stvari. Njegova žena je umrla na porođaju, a njega pohode noćne more u kojima stoji pokraj zida koji deli žive i mrtve. Mrtvi zovu da ih oslobodi, i on se plaši da će ih pustiti u svet živih i tako prekršiti zakone prirode.

Od ove početne situacije, radnja romana se širi, prvo na dvor u Havnoru, a onda na palubu broda koji plovi za Rouk, da bi kulminaciju doživela upravo tamo, na Rouku, i pored kamenog zida koji deli svet živih i suvu zemlju mrtvih. U priču su upleteni i zmajevi, čarobnjaci dveju različitih tradicija, princeza kargadskih zemalja, priprosti kapetan broda i učitelji škole na Rouku. Zajedno sa Lebanenom, Tenar, Tehanu i Alderom, oni moraju da objedine snage kako bi se suprotstavili velikoj promeni. Nakon što su uvideli šta ta promena donosi Zemljomorju i njegovim stanovnicima i pronikli u značenje Alderovih košmara, Lebanen i ostali dovode u pitanje svoja najdublja uverenja o životu i smrti. Tek nakon toga moguće je pomiriti se sa zmajevima. Tehanu naposletku otkriva svoje pravo biće, zaista postaje Teru, nakon čega Tenar i Ged mirno nastavljaju svoj zajednički život.

Priča sadrži dosta zbivanja i akcije, ali se dobar deo radnje usredsređuje na razrešenje ljudskih pogrešnih percepcija, a sâm klimaks ne spada toliko u avanturističke poduhvate, koliko u mistička oslobađanja. Likovi u ovom romanu na neki način plešu oko centralne ideje – duboke greške koju su ljudi načinili zbog tako primamljive prirode individualne besmrtnosti. Ali besmrtnost te vrste je neplodna. To je zamka u koju su ljudi upali i koja u romanu The Other Wind mora da se ispravi.

Da li je to sada ipak konačni kraj ovog izuzetnog serijala? Mislim da to niko, pa ni sama Legvinova, ne zna. Ono što ja mogu da kažem, a što ćete videti iz poslednjeg razgovora kojeg Tenar i Ged vode na samom kraju knjige, jeste da postoji jedna mala iskra koja preti novim plamenom:

“Reci mi”, kazala je, “reci mi šta si radio dok me nije bilo?”

“Održavao sam kuću.”

“Jesi li šetao po šumi?”

“Ne još.”

 

Vezano za seriju o Zemljomorju, trebalo bi pomenuti i zbirku Tales from Earthsea (2001), koja je prethodila romanu The other Wind, i u kojoj se svih pet priča na različit način bavi svetom Arhipelaga. “The Finder”, prva novela, dešava se nekih trista godina pre Gedovog vremena i kroz život Medre, prvog čuvara kapije, govori o osnivanju škole na Rouku. “Darkrose and the Diamond” je nešto kraća ljubavna priča, bez velikog značaja za serijal, a “The Bones of the Earth” je odlična priča o Ogionu i njegovom učitelju, koji uspevaju, naravno, uz adekvatnu cenu, da se izbore sa čudovišnom silom prirode – zemljotresom. “On the High Marsh” više pleni svojom neobičnom lokacijom nego samom radnjom, dok poslednja priča, “The Dragonfly”, govori o Irijan, mladoj ženi koja, protivno pravilima, traži da uđe u školu na Rouku. Gledano iz perspektive čitavog serijala, ovo je verovatno najvažnija priča, koja na neki način premošćuje jaz između Tehanu i The Other Wind, ali to ne znači da ostale pripovesti nemaju dovoljnu snagu. Zbirka je veoma dobra, prilično ujednačena i predstavlja pravu bombonu za čitanje.

Sledeća knjiga koju treba pomenuti takođe je zbirka priča, ali, osim toga, sa prethodnom knjigom nema dodirnih tačaka. The Birthday of the World (2002) pripada onome što se naziva Hainski ciklus, što sa sobom nosi neke svoje specifičnosti, ali nas u potpunosti udaljava od sveta ostrva, magije i mističnih senki.

U ovoj zbirci našlo se sedam priča, i jedna duža novela, koja jedina ne bi mogla da se smesti u svet Ekumena, već, po rečima autorke, spada u onu “generičku, zajedničku, naučnofantastičnu budućnost”. Ali, to što ostale priče nominalno pripadaju jednom serijalu (koji to, zapravo, nije), ne znači da se odvijaju na jednom svetu, niti da su vremenski na bilo koji način povezane. Ono što ih pre karakteriše jeste da se dešavaju, većim delom, na svetovima sa kojima smo ranije već imali prilike da se sretnemo, ali ih obrađuju na nov način, osvetljavajući nam do tada zamračene i neistražene ćoškove tih dobro zagrejanih i udobnih prostorija. Idemo redom: “Odrastanje u Karhidi”, priča koju sam već pominjao, vraća nas na Geten iz Leve ruke tame kako bi nam iz perspektive nekoga ko je rođen na tom svetu prikazao probleme, pa… odrastanja. Uspela priča iz čijeg se svakog reda vidi koliko je sâm pisac uživao dok je pronicao u lik tog mladog stvorenja.

Sledeća priča, “The Matter of Seggri”, uvodi nas, preko izveštaja nekoliko Mobila, u jedan novi svet sa veoma neugodnim, represivnim društvom u kom ima previše žena, a premalo muškaraca. Žene upravljaju svime. Retka muška deca su razmažena, ali ona, nakon što sazru, moraju da žive izolovano, u tvrđavama u kojima se kitnjasto oblače i međusobno dokazuju, organizuju bitke i čekaju da budu izabrani od strane žena. Može se reći da im tamo nije mnogo lepo, jer je okruženje u kom borave mešavina vojnog logora i zatvora. U pitanju je jedna prilično mračna vizija koja se, verujem, neće dopasti svima.

“Unchosen Love” i “Mountain Ways” su dve srodne priče, jer se obe dešavaju na svetu po imenu O, kojeg je Ursula K. Legvin stvorila u zbirci Ribar unutrašnjeg mora. Na tom svetu morate da se venčate sa troje ljudi, ali možete da vodite ljubav samo sa dvoje od njih. Kvartet se sastoji od jutarnjeg čoveka i jutarnje žene (koji međusobno ne upražnjavaju seks) i večernjeg čoveka i večernje žene (za koje važi isto). Sklapanje ovih komplikovanih brakova i njihovo održavanje jedan je od najvećih problema sa kojima se ljudi na ovom svetu susreću. Legvinova kaže da uživa u tome da crta mape i razmišlja o složenim društvenim odnosima koji proizvode snažne emocionalne veze, ali ponekad pronicanje u dubinu ovih pravila čitaocu, čini mi se, zadaje prevelike muke.

Sledeća priča, “Solitude”, jeste remek-delo i ubedljivo najsnažnija priča zbirke. To je meditativna pripovest o svetu koji ne veruje u srdačnost. Na njemu žene žive same u selima, gde se bave povrtlarstvom i praktikuju neverbalnu veštinu “prisustva”, a samo deca cirkulišu slobodno, šetajući se od kuće do kuće. Kada devojčice stasaju, one postaju deo domaćinstva, ali dečaci moraju da napuste naselja i priključe se grupama odraslih ljudi koji se bore za život u divljini. Oni koji prežive obitavaju u usamljeničkim kolibama na obodima naselja, gde se susreću sa ženama zbog parenja. Likovi koji su dovedeni u tu prilično tužnu situaciju i načini na koje se oni bore sa sudbinom veoma su uverljivo realizovani i priča po svom emotivnom naboju spada u vrh onoga što je Legvinova napisala.

“Stara Muzika i robinje” je priča koja se i kod nas pojavila, i smeštena je na Verel, jedan od dva sestrinska sveta iz knjige Četiri puta do oproštaja. Na tom svetu, robovlasnici ratuju protiv robova i usred tog sukoba našao se Stara Muzika, oficir bezbednosti pri ambasadi Ekumena. On je u Četiri puta do oproštaja bio jedan od sporednih likova, deo tkiva koje je povezivalo četiri novele u celinu, dok ovde dobija centralno mesto, upavši, nakon rasprave o svojim pravima, u veliku nevolju. Od svih priča iz zbirke, ova je možda najbliža stavu Legvinove da naučna fantastika govori o ovom, našem svetu.

Naslovna priča može a i ne mora biti smeštena u svet Ekumena. Direktno je inspirisana Inkama, u šta je ubačeno malo začina iz drevnog Egipta. Muškarac i žena zajedno čine boga. Obe pozicije su nasledne i sačinjava ih incestni brak. Dužnosti boga uključuju sveti ples, zahvaljujući kojem se svet svake godine iznova rađa. Zemljom vladaju božji izaslanici – odnosno “anđeli”. Međutim, šta se dešava kada strano ali moćno prisustvo upadne u ovaj komplikovano struktuisan svet i sistem verovanja? Sve počinje da se ruši, eto šta. Iskreno, iako je solidno napisana i sadrži mnoge opsesije kojima se autorka već godinama bavi, priča se čini najslabijom u zbirci.

Poslednja priča, odnosno novela, “Paradises Lost”, najviše odudara od ostatka zbirke, kako po formi, tako i po sadržini. Ona zaista predstavlja klasičnu naučnu fantastiku, nešto što Ursula K. Legvin odavno nije pisala. Evo o čemu se, ukratko, radi.

Mnoge generacije rodile su se i umrle na palubi velikog svemirskog broda koji prevaljuje ogromne razdaljine. Tokom putovanja, nastala je nova religija, čiji sledbenici veruju da se već nalaze u raju i da je njihovo samo prisustvo u svemiru cilj puta. Kada brod konačno stigne do svog odredišta, određenog pre nekoliko stoleća, žitelji moraju da odluče hoće li ostati u raju, ili će se spustili na “klupko prašine” čiju floru, faunu i mikroorganizme uopšte ne poznaju.

Deo priče koji zavređuje najviše pažnje upravo je to oslobađanje od klaustrofobije: nakon mnogo stranica koje se dešavaju u skučenom, zatvorenom prostoru, jedva sam dočekao da ugledam svetlost pravog sunca.

Legvinova je isto tako na strani “klupka prašine”, ali ona misli na ovu našu prašinu, jer kuda god da je njena znatiželja i mašta odvedu, kakve god čudnovate zaplete i svetove izmislila, ona nikada ne gubi dodir sa onim što jeste.

Poslednja knjiga o kojoj će ovde biti reči takođe je zbirka priča, ali zbirka sa kakvom se ja, a verujem i bilo ko drugi kome je pala šaka, nikada do sada nisam susreo. U njenoj osnovi je igra reči (zbirka se zove Changing Planes (2003), prevedite sami) i upravo to je njeno polazište i metod. Uvodna priča vam kazuje kako da presedate iz aviona u avion: taj savet dobijate od Site Dulip, iz Sinsinatija, sa kojom nešto čudno počinje da se dešava, dok uspavana iritantnim zlonamernim dezinformacijama koje saopštava avio-kompanija sedi zaglavljena na provincijskom aerodromu. Iznenada, samim shvatanjem da je priča počela, Sita uviđa da može da ode bilo kuda, samo zbog toga što se već našla između ravni (čekala svoj sledeći let).

Nije to neka velika šala, ali je veoma precizna destilacija prirode slobode koju pisac danas poseduje. Prevashodno, to je sloboda od okova žanra, pomoću koje možete da širite granice dokle god vam smelost i mašta dozvoljavaju, a onda je i sloboda od bilo kakvog očekivanja: jer planete koje je Sita Dulip (i drugi putnici) posetila nisu stvarne, ali nisu ni nestvarne, po bilo kojim pravilima žanra koja mogu da primenim. One, drugim rečima, nisu ni SF, niti fentezi, nisu ni sanjarija, ni utopija, a ni distopija. Ili sve to jesu. One vešto izbegavaju da vam pruže pouku, ili bilo kakvu prostu korisnu vrednost, ostavljajući vas da se lagano krčkate na plamenovima njihove naracije.

Na Islaku, previše eksperimentisanja sa genomom dovelo je do prisustva brojnih bića, od kojih su neki travestije onoga što se događa kada genetski inženjering shvatite bukvalno. Ljudi na planeti Asenu nakon dosezanja punoletnosti gotovo u potpunosti prestaju da govore, a posetioci sa drugih ravni su na osnovu njihovih škrtih izjava načinili čitave religiozne sisteme. Stanovnici Frina dele svoje snove. Istorija Mahigula, iako je ispričana u nekoliko dirljivih pasaža, ipak odiše hladnom prazninom, i tako dalje. U zbirci ima petnaest priča, ali je možda najbolja priča o Ostrvu besmrtnih na ravni Jendi.

Besmrtnici ne mogu da umru, bez obzira na to koliko ih je život istrošio. Na kraju ih njihovi čuvari zakopavaju u pesak, gde se oni postepeno, nakon milenijuma i milenijuma, gladni i jezivo žedni, pretvaraju u tihe dijamante koji i dalje žive. Možda je, pita se narator, beskrajna patnja jedini način da se čovek pretvori u nešto večno. Možda je taj “dijamant” samo ime koje Jendijanci daju gomilama otpadaka – neka vrsta eufemizma. Ali, to je možda ono što Jendijanci rade. To nije ono što radi Ursula K. Legvin. Ona nam nudi jednu neobičnu zbirku koja se ne može prijatno smestiti ni na jednu policu biblioteke. Utoliko je, ako mene pitate, njena vrednost veća.

Samootkrivanje

Na kraju ovog neplanirano dugačkog druženja, došli smo i do onoga što svaki obrok čini prijatnijim za varenje. Do dezerta. Ono što je Emitor u stanju ovoga puta da ponudi zaista se ne može svakog dana videti u okvirima domaćeg fandoma, a to je ekskluzivni intervju sa svetski poznatim piscem.

Nije, međutim, želja za intervjuom pokrenula moju korespodenciju sa Ursulom K. Legvin. Jedan jedini razlog iz kojeg sam joj se pre dve godine obratio bila je želja da joj se zahvalim na svim onim knjigama koje su bile (i nastavljaju da bivaju) uz mene više od pola mog života. To znači nešto, naročito na geografiji na kojoj mi živimo, gde su konstante apstraktna imenica. E pa, meni je drago da u moru varijabli imam barem jedan čvrst oslonac, pa makar morao da ga tražim toliko daleko od sebe.

Ali, u trenutku kada nešto što liči na čvrstu poziciju počinje da se javlja prvo u umovima ljudi iz naše neposredne okoline, a onda i na delu, kroz rad koji oni ulažu, pojavljivanje ovog intervjua dobija poseban smisao, za mene sigurno, a nadam se i za ostale.

Uživajte.


U nedavnom intervjuu časopisu “The Third Alternative” rekli ste da volite da govorite o samom pisanju. Pa, želeo bih da znam da li zahtevate neke posebne uslove dok pišete. Muziku, tišinu, svetlost, tamu?

UKL: Spokoj. Tišina nije neophodna. Sigurno ne muzika (nikad nisam mogla da shvatim kako pisci mogu da slušaju melodiju sopstvenih reči dok svira muzika, meni je to gore nego da pokušavam da plešem valcer dok marširam sa vojnim orkestrom). Tiha soba, vrata koja mogu da se zatvore, to je dovoljno. Mačka je prihvatljiva.

Kao i svaka druga literatura, naučna fantastika je o ljudima. Ljudi je pišu, ljudi su u njoj, ljudi je čitaju. Stoga je gotovo nemoguće u procesu pisanja ne preneti neku poruku drugima. Ponekad mi se čini da vi imate poruku oko koje stvarate priču, a ponekad deluje kao da poruka izniče iz finog tkanja naracije. Da li ste uvek svesni te poruke?

UKL: Ne. Ponekad zapravo prilično grešim oko nje. Više volim da ne postoji “poruka” per se – roman nije propoved… ali, naravno, politička angažovanost i strasno moralno osećanje utiču na sve u priči; potpuno je nemoguće to potisnuti, a prikrivati te stvari iz bilo kojih razloga osim estetskih je sramotno.

Dao sam svojoj majci dve vaše knjige da pročita. Prvo je pročitala Čoveka praznih šaka, a onda i Levu ruku tame. Kada sam je pitao kako su joj se svidele knjige, rekla mi je: “Lepe su, ali su previše romantične i idealistične za moj ukus.” Da li sebe smatrate romantičnom i idealističnom osobom?

UKL: To mi deluje kao sasvim legitiman stav, iako se ja, naravno, ne slažem sa njim. De gustibus non est disputandum. Ja zapravo ne mislim da sam idealistična, ali svakako jesam romantična, ili još bolje Romantična, ako se pogledaju moji literarni uzori. Igo, Dikens, Šeli, Leopardi, ti pisci su me izgradili, zajedno sa Tolstojem i Čehovom, i naravno, Markom Tvenom… Da li je tvoja majka ikada čitala Marka Tvena?

Uvek pokušavate da istaknete da ne postoje apsolutne kategorije i da je upravo mešavina svetlosti i tame koja nas okružuje uzrok svekolikom bolu i sreći koje doživljavamo. Da li biste rekli da je jedan od vaših centralnih motiva polu-senka (ili polu-svetlost)?

UKL: Da. Sumrak je najbolje vreme da se pođe u lov. A, naravno, tu je i jin-jang figura, čiju polovinu čini tama, a drugu polovinu svetlost, obe u večitom procesu prerastanja u onu drugu.

Često mogu da čujem stav, ponekad iskazan veoma čvrsto, da svako književno delo mora, pre svega, da bude zabavno, jer u protivnom za savremenog čitaoca nema veliku vrednost. Uz to se provlači i stav da je količina zabave koju ono ponudi mera njegovog kvaliteta. Voleo bih da čujem vas stav o ovome.

UKL: Kako da se ne odazovem ovakvoj molbi? Ali, šta da kažem? Opšta mesta, truizmi!

“Dopadljivost” i “zabava” ne opisuju ono što ja tražim od umetničkog dela, književnosti, muzike, čega god – to su lepe ali nevažne reči. One trivijalizuju i umanjuju mogućnost intenzivnog, čistog zadovoljstva, prave radosti i prosvetljenja koje možemo da unesemo u stvaranje umetničkog dela, ili koje neko umetničko delo može da nam ponudi ako smo spremni da ih prihvatimo.

Šta je drevna bista Apolona rekla pesniku Rilkeu? “Moraš da promeniš svoj život.”

I ja od umetnosti očekujem da mi promeni život.

Naravno da tragam i za zabavom, odnosno za zadovoljstvom koje pruža umešno izvedeno delo, za utehom, za begom – begom od svakodnevnih pritisaka i bola u svetu. Begom i od banalnog i trivijalnog. Begom u svet u kome je lepota pročišćena.

Priča koja ne uspe da nas “zabavi”, odnosno da uvuče čitaoca u svoj svet i svoje likove, ili naprosto svoje avanure, koja ne uspe da održi čitaočevu pažnju, priča koja je dosadna za čitanje, nije uspela priča.

Ali ljudi koji od umetnosti zahtevaju da bude jednostavna, otvorena, pristupačna, “zabavna”, u većini slučajeva ne uspeju da vide da je potrebna vežba kako biste poštovali veći deo umetnosti, odnosno da se radi o jeziku koji čovek prvo mora da nauči kako bi mogao da ga razume. Meni bi bilo veoma dosadno da slušam Dance kako pričaju, zbog toga što ne znam danski. Ako se niste potrudili da naučite “jezik” Šekspira, ili Betovena, Rembranta, Tolkina, ili Filipa Dika, i oni će vam biti dosadni; ali čija je to greška?

Zabava – žongler, hodač po žici, vic – može da bude savršeno artistična, ali ona ne izlazi iz svojih okvira. Umetničko delo počinje u zabavi, ali može da se proteže van tih granica u beskraj.

Šta mislite o nekim mlađim autorima, kao što su Čajna Mjevil, Džef Vandermer, Pol di Filipo?

UKL: Čitala sam Čajnu Mjevila, ali ne i ostale autore koje pominješ. U skorije vreme sam pročitala Džef Rajmanov Vazduh, po mnogo čemu zapanjujući roman.

Nikada nisam imala mnogo strpljenja sa horor romanima, groteskom, bespotrebnim nasiljem, beskrajnom akcijom, ili sa onim piscima koji su namereni da epater le bourgeois… Ovaj stari buržuj kaže, oh, u redu je, klinac, ne trudi se da zapanjiš svoju baku.

Jedno pitanje u vezi sa Changing Planes. Tokom čitanja, nisam mogao da se otrgnem utisku da u rukama držim jednu od najneobičnijih knjiga koje ste napisali. Sve vreme sam se pitao zašto je to tako. Na kraju sam zaključio da je u pitanju veoma otvorena ironija koja čini osnovni ton čitavog dela. Da li grešim?

UKL: Ne, tako je. Changing Planes verovatno jeste moja najironičnija knjiga. Ironija je način da liberalni Amerikanac u današnje vreme preživi.

I za kraj, hteo bih da vas pitam još nešto. Kažu da bi Kventin Tarantino, da nije postao filmski reditelj, sigurno postao serijski ubica. Stoga, da vi niste pisac, šta biste bili?

UKL: Mrtva.

Želim sve najbolje svima u klubu “Lazar Komarčić” i svim čitaocima imaginativne literature u Srbiji!

 

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *