LISTA: Neanglofona fantastika

Trebalo bi biti slep (gluv?), pa ne primetiti apsolutnu dominaciju anglosaksonske kulture u žanru, kao i u mejnstrimu. Iz kojih god tačno razloga da smo došli u takvu situaciju, jasno je da se samim tim propušta sve ostalo. U ovoj listi, redakcija Emitora i saradnici predstavljaju šest neanglofonih filmova fantastike koje vredi pogledati. Protresite jastuke, ohladite pivo, pristavite kokice, i preduzmite druge pripremne radnje za gledanje filmova u okv. vlast. mogućnosti.

Panov lavirint – Sofija Vuković, prevodilac i filmski kritičar

Dobitnik tri Oskara i mnogobrojnih drugih nagrada, za ovo mračno fantastično ostvarenje Giljerma del Tora se već danas, deset godina nakon objavljivanja, može reći da je postao klasik. Del Toro u ovom filmu majstorski prikazuje sumornu realnost Frankove Španije neposredno nakon završetka građanskog rata kroz vizuru deteta, isprepletanu sa svetom mašte u koji devojčica povremeno beži. Ni taj svet nije baš posut laticama ruža, naprotiv, moraće tamo da se suoči sa izazovima koje joj postavlja misteriozni i poprilično zastrašujući Pan, a koji povremeno uključuju scene koje ovaj film guraju preko granice sa hororom.

Sam reditelj je rekao da film predstavlja parabolu koja se bavi etičkim i političkim temama, ali ja bih rekla da je ovo jedno od onih dela ljudske fikcije koje inspiriše mnogo različitih tumačenja, i čija vrednost daleko prevazilazi inicijalne namere sopstvenog tvorca. On funkcioniše na toliko nivoa da ćete pojedine otkrivati tek godinama nakon prvog gledanja, a pojedine scene su tako upečatljive da ih nikada nećete moći izbaciti iz sećanja. Vizuelni efekti su ne samo zadivljujući, već i izuzetno originalni, a kada je u pitanju jedno od čudovišta, ne samo što nikad tako nešto niste videli, nego ćete poželeti da nikad i ne vidite. Proganjaće vas u noćnim morama.

Epska fantastika je žanr koji često pati od klišea i patetike. Giljermo del Toro ovim filmom dokazuje da je moguće snimiti fantastičan film koji poštuje određene žanrovske trope i strukture (formu bajke), a da se to ipak učini na nesvakidašnji način i integriše sa ozbiljnim „stvarnim“ temama. Ako niste već gledali, učinite to pod hitno, a ako jeste, nikad nije zgoreg ponovo. Meni bar nikad neće dosaditi.

Testament doktora Mabuzea – Andrej Ćirić, saradnik redakcije

Testament doktora Mabuzea (1933) je nastavak kultnog ekspresionističkog krimića Doktor Mabuze (1922), koji prati dalje avanture genijalnog palp negativca naoružanog psihičkim moćima i vanrednom inteligencijom. U pitanju je jedan od retkih slučajeva da je nastavak podjednako bitan koliko i original. Režija je malo razvučena (ali langovski atmosferična!), gluma arhaično prenaglašena, zaplet je umerene složenosti, pa opet…Film je izvanredno značajan i na momente gotovo proročki. Eponimni doktor Mabuze koji je u prvom delu izazvao toliko nevolja je već desetak godina u katatoničnom stanju u ludnici, ali njegov uticaj je nesputan, njegova natčovečanska volja iznalazi način da se otrgne nametnutih stega i da uzrokuje novi talas iracionalnog terorizma sa ciljem da poredak uzdrma iz korena. U tu svrhu regrutuje probrane cvet nemačkog krimogenog polu-sveta i uobličuje ih u visokoefikasnu, brutalnu organizaciju koja je organ njegove volje, iako ni njima samima nije baš jasna logika koju prate i svrha kojoj služe. Neki su tu iz materijalne koristi, neki zbog instinktivnog potčinjavanja superiornoj volji, a neki pokušavaju da se iskobeljaju i spasu svoje duše pre nego što bude prekasno.

Sami motivi doktora Mabuzea su složeni i teško razumljivi- mnogi od zločina koje planira nemaju mnogo kriminalne logike, ali on i nije puki kriminalni mastermajnd, ne-on je anarhistički ideolog i prorok Novog poretka, suštinski humanističkih motiva, ali sa terorističkom metodologijom koje se ne bi postideli ni hendleri Operacije GLADIO. Taj ogoljeni voluntarizam je izazvao nelagodu kod friškog ministra za narodno prosvetljenje i propagande Jozefa Gebelsa koji je film predpremijerno gledao i na neko vreme odlučio da odloži premijeru, koliko zbog neugodnih asocijacija, toliko i zbog toga što je prikazivao šta je sve moguće postići sa malom, dobro organizovanom i vođenom grupom odlučnih ljudi, a kako je NSDAP tek par meseci ranije (uz pomoć sličnih metoda) preuzeo vlast i nije se još osećao dovoljno ušančenim, jasno je zašto Gebels nije želeo da političkim protivnicima daje ideje.

Ako se pitate šta je u filmu fanstastično-pa, iako je u eri palpa neskrivena upotreba natprirodnih moći bila sasvim prihvatljiva, a film se i ne trudi da pruži neko pseudo-racionalističko tumačenje, našem senziblitetu oblikovanom postmodernom i slipstrimom odlično leži ambivalencija između manifesne numinoznosti i simboličkog, možda i psihoanalitičkog razumevanja zapleta. Svakome je na volju da poput nesretnog komesara Lohmana tumači nit događaja kako mu je drago.

Inače, iako je doktor Mabuze doživeo još nekoliko ekranizacija nakon ove, uključujući i Langov nastavak iz 1960. njegov duh se slično kao na filmu inkarnirao na neočekivanim mestima i vremenima. Odjeci Mabuzea se mogu prepoznati u mnogim stripovskim negativcima, a njegov lik je Kristoferu Nolanu poslužio kao direktna inspiracija za anarhoidnog Džokera u „Povratku mračnog viteza“, a njegova filozofija donekle prožima i Bejna. Pogledajte i biće vam jasno.

…a sa Langom i o Langu nastavlja Relja Antonić, član redakcije, likovni i književni umetnik, dekadent i mračnjak

Veliki je problem pričati o liku i delu Frica Langa, a ne preterati sa hvalom. Najbolje bi bilo reći da je od strane Britanskog Filmskog Instituta proglašen za gospoda(ra) mračnog filma, da je prešišao sve nemačko-austrijske filmske ekspresioniste, da je rođendan slavio istog datuma kao Volt Dizni a da je svetsku, a ne samo evropsku filmsku industriju zadužio, ne samo lepotom izraza, već i tehničkim inovacijama onoliko koliko je Ub Iverks, partner (gorepomenutog) Volta Diznija, zadužio umetnost animacije.

No, čiča Odin… pardon, Fric, zaduži i fantastiku. I onu ABN-ovu, a i onu Tešićevu. I to je debelo zaduži, iako je malo fantastičnih filmova snimio… što je donekle protivrečno. A možda i nije.

1924. godine, pre no što je Tolkin otpustio paperje i uzgajio perje, Fric Lang je ekranizovao „Pesmu Nibelunga” u dva filma. A to vam je ono njemačko što je u zoru XIII veka nasledilo nešto nordijskiju (i nordičniju) „Volsunga sagu” – i u jeku popularnosti Vagnerovog amalgama oba navedenog (a malo i Stare iliti poetske, i Snorijeve Nove iliti prozne Ede), uprkos tome što bejaše Švaba, Fric nije mnogo vagnerizovao delo. Prvi deo Nibelunga slavi Zigfrida (i po njemu nosi ime), a drugi, „Osveta Krimhilde”, govori vam o tome kako se ne treba šaliti sa ljubomornim supruigama. Ako ste voleli „Hamleta” sa Lorensom Olivijeom, i ako volite krvožedne tragedije (sram Vas bilo ako ne volite), ovo, 24 godine starije delo od navedenog Vam toplo preporučujem.

https://www.youtube.com/watch?v=ZSExdX0tds4

A ako ste voleli Orvelovu Osamdezčetvrtu, evo nečega i za Vašem ukusu prijemčljivog. I ugledalo je svetlost dana tamu bioskopa već 1927. godine – tj. 21 godinu pre pisanja, 22 pre izdavanja i… izračunajte već koliko pre dešavanja Orvelovog (malo suvoparnog ali ipak) remek-dela. Langov „Metropolis“ je, ako smem da pohulim, mnogo veće i ubitačnije remek-delo od gor’navedenog. Distopijska jedna vizija sveta, kakvom su se sladili i Filipi K. Dici i Orveli i Muri i Voreni Elisi pre no što svoje zlosrećne futurističke svetove načiniše. Koga zanima, Mur je elemente ovoga filma direktno ukrao pozajmio i omažirao u jednoj od dopuna Lige, a koga ne zanima to – taj neka uživa u političkim implikacijama radničkih ustanaka i „zloj” robotskoj ženi koju akteri smatraju stvarnom, a mi, koji imamo moć da gledamo kroz četvrti zid, odmah vidimo problem.

Trči, Lola, trči – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije

Lola Rennt (1998), ili Trči Lola, trči, kako je preveden kod nas, je prvi hit nemačkog umetnika Toma Tikvara koji je široj publici poznatiji kao režiser blokbastera Atlas oblaka. Lola nije klasičan SF naslov, već mahnita akcija koja fantastične elemente koristi prvenstveno kao sredstvo pripovedanja.

https://www.youtube.com/watch?v=3ea0mG4ahRk

Kada momak mlađane Lole izgubi novac koji je trebalo da dostavi krimi-bosu, Lola ima dvadeset minuta fore da nađe sto hiljada nemačkih maraka pre nego što ovaj izgubi glavu ili učini nešto nepromišljeno. Lola ne uspeva u svom zadatku i umire, samo da bi se vratila na početak svog puta i pokušala ponovo. I ponovo, i ponovo… Ova premisa možda zvuči dosadno, ali zapravo funkcioniše sjajno: svaki Lolin pokušaj ispada sasvim drugačije, delimično zbog razlika u njenim odlukama (levo ili desno, da ili ne…), a delimično zbog toga što je svaki njen restart smešten u drugi, paralelni svet, gde ljudi izgledaju isto, ali imaju druge živote i karakteristike. Sem motiva beskonačnih svetova, film obrađuje i motiv ljubavi kao sile koja nadjačava prostor i vreme (nije tako bljutavo kao što zvuči), i suprotstavlja se modernom društvu ogrezlom u licemerje, učmalost i malograđanstvo. Ovaj poslednji element je, srećom, suptilno implementiran: režiser pokazuje da ima štošta da kaže na temu i da mu umetničkog afiniteta ne manjka, ali nas ne davi previše svojim idejama već ih lukavo potura kroz uzbudljive akcione sekvence.

Film je koncipiran tako da ostavlja upečatljiv utisak trke i panike. Posle kratkog uvoda, počinje jurnjava koja ne staje do samog kraja. Ceo film prati odlična elektronska muzika, dobrim delom u produkciji samog režisera, a mnoge scene su zamenjene animiranim sekvencama, rađenim u stilu koji najviše podseća na francuski strip. Sama Lola najviše podseća na junakinju filma Peti element, koji je izašao godinu dana ranije; nema zanosne obline manekenke Mile Jovović, ali zato ima sličnu frizuru i odeću, nevini, idealistički duh i naizgled beskonačno energije.

Iako je očigledno da film nema budžet holivudskih blokbastera, ni u jednom trenutku ne deluje jeftino ili amaterski: gluma i režija su na zavidnom nivou, nije se štedelo na scenama koje je trebalo da izgledaju skupo, a animirane sekvence su šlag na torti, ili više krem između slojeva.

Mars et Avril – Miloš Petrik, urednik

U Montrealu ne predaleke budućnosti, baš pred prvu posetu broda sa ljudskom posadom Marsu, jedan odrtaveli džez-muzičar izvodi svoju muziku na instrumentima ručne izrade koje za njega pravi njegov mlađahni prijatelj i kolega, koji inače ne nastupa. U izradi instrumenata, zanatlija koristi ljudske (ženske) modele, što sve ide prilično sjajno, do trenutka kada između njegovog kupca, njega, i modela ne počnu da se javljaju romantične tenzije. Otac zanatlije, ne znajući šta drugo da radi, uzme pa filozofira, dok se matori džezer po prvi put nalazi pogođen ljubavlju, dok se njegov mlađi drugar po prvi put susreće sa ljubomorom. Bez otkrivanja previše detalja, dodaćemo da onaj put na Mars iz prve rečenice nije tu slučajno.

Film se iz palpastog, stripastog SF-a radi SF-a razvija u poozbiljnu emotivnu dramu o granicama čoveka i čovečanstva, o ličnosti i večnosti, koja uza svo (pseudo)galsko prenemaganje i visok nivo sveopšte mrsomudnosti, drži pažnju evo ovog prosečnog gledaoca, na primer, sve do konfuznog LSD kraja.

Mars et Avril je kreacija Martena Vilneva, stripskog autora iz Kvebeka, i uprkos zemlji porekla mnogo više podseća na „usporeni“ evropski film nego na američki indie uradak. Kod pisanja „proste“ proze, a slično važi i za strip, budžet za specijalne efekte je praktično beskonačan: milion statista? Može! Potop biblijskih razmera? Može! Rađanje sunčevog sistema? Može! Koliko to košta? Isto kao i sve ostalo; kamerna monodrama i spektakularna SF epika pišu se, odnosno crtaju, za jednake novce. Vilnev, međutim, kao da je, adaptirajući svoje stripove, imao tačno onoliko koliko mu je trebalo da impresivnu umetničku viziju prenese na film. Za gledanje, ovo je bombonica. Međutim, poput svojih evropskih uzora, kao da je opterećen željom da Nešto Kaže. Mislim, kaže on to što je mislio, ali… Nije morao. Da je lepo & zabavno – jeste. Da li će ikoga oboriti s nogu? Možda nefrankofone, ako gledaju bez titla.

Vremenski zločini – Miloš Cvetković, filmski kritičar i član redakcije

Kad je reč o evropskom žanrovskom filmu u poslednjih petnaestak godina Španci su se nametnuli kao neko na koga se može računati. Umesto pukog kopiranja američkih formula vremenom se u Španiji formirala mini-scena oko autora koji su pretežno snimali horore ili trilere – pre svega Žaume Balajero – okupljeni oko studija Filmax. Međutim, pronašlo se mesta i za SF, i s vremena na vreme pojavi se po neki zanimljiv SF film iz Španije koji može ravnopravno da se takmiči sa bilo kojim kvalitetnim žanrovskim filmom iz ostatka sveta (Tres días (2008), Los últimos días (2013)…). Verovatno najbolji među tim filmovima je Vremenski zločini (2007) koji potpisuje Nao Vigalondo. Vigalondu je ovo bio debi kad je reč o celovečernjem filmu (pre toga je snimio više kratkih filmova), a nakon toga je nastavio da radi u žanru i snimio Extraterrestrial (2011), kao i triler Pogrešan prozor aka Open Windows (2014); a takođe je učestvovao u horor antologijama The ABC’s of Death (2012) i V/H/S Viral (2014).

Vremenski zločini je jedan od onih “malih” filmova u smislu da je reč o praktično jednom setu (dve kuće i šumarak u okolini) i četiri glumca. Jednog od njih igra sam reditelj, i veoma prigodno u pitanju je tvorac vremeplova čiji izum tj. njegovo puko postojanje dovodi do nevolja i baca glavnog junaka Hektora (sjajni Kara Elehalde) u vremensku petlju iz koje on očajnički pokušava da se izvuče. Za ljubitelje filmova o putovanju kroz vreme ovaj film će biti prava poslastica pošto je reč o onom retkom viđanom predstavniku subžanra gde je akcenat stavljen na logiku putovanja kroz vreme i uzročno-posledične veze koje iz toga proističu. Vigalondo je kreirao stabilan univerzum baziran na jakoj unutrašnjoj logici i pravilima koja ne dozvoljavaju preveliki manevarski prostor. Slično američkom indi kult-klasiku Primer (2004), s tom razlikom što Vremenski zločini ipak nešto bolje kominicira sa publikom, i umesto kompleksne SF mozgalice bez previše akcije nudi uzbudljiv hičkokovski triler, koji jednako dobro funkcioniše i kao misterija. Uprkos svedenosti postavke Vigalondo ovde pravi amalgam više žanrova (SF, triler, pa i horor), s tim što je akcenat ipak na SF-u kao nužnom pokretaču zapleta.

*   *   *

Jeste li gledali nešto od ovoga? Kako vam se dopalo? Zašto? Da li biste nam nešto preporučili? Javite se!

redakcija i saradnici