https://www.youtube.com/watch?v=5y5b0pyu7MU
Betmen protiv Supermena: Zora pravednika (Batman v Superman: Dawn of Justice) jeste film o kome se intenzivno pričalo (i svađalo) diljem interneta ovih dana, a čini se da ta polemika ne jenjava ni tri sedmice nakon premijere. Otud je bio logičan izbor da se ovom filmu posveti tribina u okviru filmskog Beokona u Kinoteci. I mada sama tribina nije bila preterano posećena učesnici su dali sve od sebe da strastveno objasne i ubede zašto je u pitanju užasan promašaj odnosno sasvim dobar film koji ima svojih problema. Na tribini su govorili: Miloš Petrik, Draško Roganović i Uroš Smiljanić, dok je razgovor vodio i svoje mišljenje povremeno davao Miljan Tanić. Bilo je uzbudljivo.
Debata je počela tako što je Roganović pokušao da ukratko (ha!) objasni zašto je Betman v Superman (u daljem tekstu BvS) promašaj pre svega kao adaptacija stripa. BvS je po njemu pristojno napravljen film čiji su problemi pre svega ideološke prirode, konkretno u adaptaciji likova (Betmena i Supermena) koje reditelj Zek Snajder suštinski ne razume. Tako smo dobili: „Betmena koji ubija i Supermena koji ne spašava.“, dva lika koji bi trebali da budu suštinski različiti, ali to u Snajderovoj verziji nisu. Roganović je još proglasio Zeka Cocksucker Punch (sic!) Snajdera za polutalentovanog reditelja čije je nerazumevanje Supermena toliko da je u njegovoj verziji on „tinejdžerska vizija ničeanskog Supermena koja je besmislena.“ Tako smo, po Roganoviću, dobili svojevrsnog libertarijanskog Supermena, koga je umesto za čovečanstvo briga jedino sa svoju majku i Lois Lejn. Nakon što je Roganović sumirao film kao „vizuelno primamljivu katastrofu“ i drugi su uspeli da dođu do reči.
Uroš Smiljanić, koji se svakako razume u strip a posebno superherojski, pokušao je da odbrani ovakav producentski pristup kompanije Vorner, odnosno autorski pristup Zeka Snajdera spram čuvenih superheroja. Smiljanić je istakao to da se DC vrlo svesno odlučio na ovaj potez tzv. „realnijih od realnog“ superherojskih filmova (videti Nolanove filmove o Betmenu), što je suštinski drugačije u odnosu na Marvelove filmova. Smiljanić nas je podsetio da je taj mitološki(ji) pristup superherojima oduvek postojao kod DC-ja, pre svega kad je reč o stripovima. U tom smislu su pomenuti Grant Morison i Frenk Miler, i da se BvS u dobroj meri oslanja upravo na Milera i njegovo nasleđe (i to ne samo The Dark Knight Returns koji se najviše referiše u BvS). Umesto kao superheroje (šareno i zabavno, u stilu Marvela) DC tretira svoje junake kao ljude sa svim svojim manama (Betmen), odnosno kao bogove koji pokušavaju da pomire ono ljudsko i nadljudsko u sebi. Smiljaniću je ovakav pristup zanimljiv, dok je Roganović nadovezavši se na ovu priču ponovo podcrtao problematičnu izvedbu od strane Zeka Snajdera koji „ne ume da kaže ništa suvislo iako pokušava (20 stvari istovremeno).“ Miljan Tanić se ovde nadovezao komentarom da mu je to zapravo jedina zamerka (previše načetih tema, podzapleta), i taman je i Miloš Petrik trebalo da nešto kaže kad nas je zatekla Roganovićeva iznenadna i furiozna odbrana Halka Anga Lija, što je po njemu znatno bolji primer onog što je Zek Snajder ovde pokušao da uradi.
Miloš Petrik je bio najkraći i najsuzdržaniji, te je sumirao svoje utiske u jednoj rečenici: „Tragično loš film koji ipak nije toliko loš.“ (reverišući na izrazito negativne kritike koje je BvS dobio). Tu je negde i krenula priča o Betmenu kao elementu ovog filma koji je pobrao najviše pohvala, a slično su reagovali i učesnici ove tribine. Petrik je istakao kako je „Film mnogo gori od njega [Bena Afleka kao Betmena]“, dok je Smiljanić takođe pohvalio Aflekovog Betmena uz ogradu kako sam lik nije potpuno ubedljiv, što je zamerka scenaristima a ne Afleku, odnosno ni u jednom trenutku (a to važi, podsetio je Smiljanić, i za ranije filmske verzije Betmena) ne vidimo tog velikog detektiva Betmena. Čak se i Roganović složio da je Aflek dobar kao Betmen, ali je ujedno ponovo istakao suštinske probleme s njegovom karakterizacijom u ovom filmu, odnosno s tim što Betmen ovde ubija i što je Snajder od njega napravio „moralnog kepeca.“ Tanić je prokomentarisao u stilu nastavnika logike: „Ljudi ubijaju. Betmen je čovek. Betmen ubija“, ali Roganović nije prihvatio ovakvu argumentaciju. U nekom trenutku su ova dva učesnika tribine ušla u diskusiju glede Supermena i Isusa, ali iz toga nije proizašao nikakav iole smislen zaključak, te je Uroš Smiljanić ponovo uzeo reč.
„Tri edipovca se nadmeću koji je najveći edipovac“ je način na koji je Smiljanić sumirao završetak ovog filma, ali iako ovo zvuči kao cinična opaska, on je zapravo pohvalio takav pristup kao jedini logičan u Snajderovoj dekonstrukciji superheroja, koja se završava spektaklom u duhu operske tragedije. Roganović se ponovo pobunio da je dekonstrukcija kao pristup sasvim u redu ali NE sa ovim junacima, i da postoje načini da se to uradi a da se u to ne upliću superherojske ikone kao što su Supermen i Betmen.
Kako bi se ova vatrena diskusija nekako privela kraju Tanić je zamolio učesnike da svako ukratko odgovori na tri pitanja: 1) Kako se gostima dopala Wonder Woman? 2) Kakav im je bio Alfred u tumačenju Džeremija Ajronsa? i 3) Da li se raduju nastavku DC filmskog univerzuma? Petrik je kratko odgovorio da se ne raduje nastavku DC filmskog univerzuma, a da nije nezadovoljan sa Alfredom i Wonder Woman (njom pogotovo). Roganović je izjavio kako je razočaran sa svima nama i samim sobom, ali i sa Ajronsom koji je kao Alfred odradio paycheck ulogu, dok sa Wonder Woman ni on nije nezadovoljan („sve ostalo u filmu je ionako sporo, naporno i sumorno“); što se tiče narednih DC filmova gledaće se „po partijskoj dužnosti.“ Smiljanić je mudro zaključio kako je ovo adekvatan (ciničan) Alfred za ovakav film, da je zadovoljan sa Wonder Woman, iako je previše „bezbedno“ prikazana (kao ženski Supermen); i u principu se od svih učesnika tribine (pored uvek entuzijastičnog Miljana Tanića) najviše raduje novim filmovima u okviru DC filmskog univerzuma. Osim kad je reč o Akvamenu. Niko ne može ozbiljno da shvati Akvamena.
Miloš Cvetković
