Povodom predstavljanja dugo iščekivanog prvenca našeg urednika, Miloša Petrika, okupila se brojna publika. Atmosfera je bila vesela i prijatna, a onda je tribina počela.
Učesnici tribine su bili autor Miloš Petrik, urednik i izdavač Žarko Milićević i fan Tijana Tropin. Odmah na početku smo čuli da je ovo drugi broj Emitora predstavljen u 2 nedelje što je apsolutni rekord ovog uredničkog tima. Takođe, ovim brojem (489) Emitor je ušao u 36. godinu svog postojanja.
Naslovna strana
Pored uobičajenih magazinskih brojeva povremeno se objavi i roman-specijal, a poslednji put se to dogodilo 2008. godine. Mada „Siva hronika“ i nije roman već zbirka tesno povezanih pripovedaka sa istim likovima i samostalnim zapletima, te je čudno što pripovetke nemaju naslove već su označene rimskim brojevima prema kojima, nije tajna, autor gaji izvesne sklonosti.
Petrik se osvrnuo na same početke pisanja „Sive hronike“: bio je mart 2011. godine i sedeo je preko puta Privrednog suda. Najveći deo je i napisan po čekaonicama sudova. Prve 4 priče od 6 je pisao do kraja 2011., a nakon dve godine, na zahtev urednika i izdavača Žarka Milićevića je delo proširio sa još 2 priče. Nakon dugog perioda neaktivnosti stvari su se krajem 2015. pomerile i danas je „Siva hronika“ među nama.
Žarko je potom istakao da rukopis ima problema, na primer to što je neprijateljski nastrojen prema čitaocu, na šta se Tijana umešala i tu istu pojavu nazvala postojanjem minimalnih intelektualnih očekivanja od čitaoca. Autor očekuje da čitalac bude otvoren prema sticanju novih informacija. Ona smatra da je ovo jedan od lepših i inteligentnijih primera domaćeg palpa i možda i najbolji žanrovski prvenac u poslednjih 10 godina, koliko intenzivno prati domaću scenu.
Knjiga bi se mogla odrediti kao mešavina humora, horora i procedurala, mada bi je autor, kao žanrovski čistunac najradije okarakterisao kao procedural tj. policijski roman. Petrik kaže da nije imao neki jasan uzor, ali ne beži od njih – na njega je uticalo skoro sve što je gledao i čitao u periodu nastanka dela (Dosije X, U. Eko, Nero Vulf, priče o Šerloku Holmsu…)
Radnja je smešena u alternativnu istoriju – najkrupnija razlika je to što su umesto Kineza u Beogradu prisutni (zapravo prisutniji od Kineza) Indijci i veoma su lepo integrisani u radnju. Razlog za ovakav postupak je prilično prozaičan – autor je za potrebe drugog projekta istraživao indijsku kulturu, a o kineskoj ne zna previše i tako se to dogodilo. Iako Petrik tačno zna kada i kako je došlo do ovog razilaženja između stvarnog i alternativnog Beograda, on je izabrao da ne elaborira jer, kako kaže, ne dopada mu se čak ni kada njegovi uzori to čine pošto mu izgleda kao da prepričavaju čas istorije.
Drugo veliko razilaženje od našeg sveta i od ovog tipa književnosti je to što su policajci pošteni i znalački ocrtani, primetila je Tijana. Sem toga, ženski likovi su življi i zanimljivije ocrtani od većine ženskih likova u domaćoj fantastici.
Autor nas je proveo kroz galeriju likova, počev od glavnog junaka, Đorđa Krtolice, koji ima obično ime i neobično prezime što je nešto sa čim i sam autor mora da živi, preko mentroski nastrojenog policajca, kompetentnog ženskog lika koji voli rozu boju i Helou Kiti, vidovnjaka, mrtvog policajca koji se redovno pojavljuje na poslu…
Ilustracije Aleksandra Petrikanovića
Ilustracije i naslovnu stranicu je radio sjajni i veoma mladi Aleksandar Petrikanović koji, sem očiglednog talenta koji poseduje, ume i da razmisli o sadržaju koji ilustruje što je retka i hvale vredna osobina. Ako se nekom jako dopadne neka od ilustracija, pa poželi poster (ili nedajbože i samu knjižicu; prim. ur.), neka se obrati redakciji.
Primećeno je da se vidi da su poslednje dve pripovetke pisane kasnije, kada je autor već imao više iskusta. Lakše su pisane i lepršavije i izdavač je istakao da je upravo ta razlika u kvalitetu bila presudna za izdavanje „Sive hronike“ i da i pored svih njenih mana nećete zažaliti što ste je čitali.
Na ovom mestu je publici već polako dojadilo jer se na promocji knjige očekuje malo više hvale, a i Tijana je primetila da ova knjiga zavređuje više oduševljenja nego što ga autor i urednik pokazuju i da se ona trudi da je približi publici ali je njih dvojica opstruiraju.
Na kraju smo se razišli čvrsto rešeni da „Sivu hroniku“ ipak pročitamo, makar jer poznajemo raniji (ili bolje rečeno kasniji) rad Miloša Petrika, uprkos svesrdnom trudu da nas se od toga odvrati.
Ivana Nešić
But Wait, There’s More!
Prva od šest pripovedaka biće u elektronskoj formi besplatno dostupna vsekolikom internetu, o čemu će javnost biti obaveštena na vreme. Dok to, međutim, čekamo…
Pravi ljubitelji RPG igara sigurno su upoznati sa draguljem zvanim Fiasco, a o kojem smo i ovde pisali. Oni nepravi neka se obrazuju. Šarenoliko okruženje i pseudonoir pristup „Sive hronike“ potpuno je podobno za baš ovakvu vrstu, pa, stvari. Stoga ovde nudimo i playset konstruisan od elemenata iz priča pomešanih sa elementima kakvi bi mogli biti očekivani u pričama, a verovatno će se javiti u nastavcima ukoliko nastavaka bude bilo.
M. P.
Gde moze da se kupi ta Siva Hronika? Ja naivno pitao u par novosadskih knjizara, gde su me samo zbunjeno pogledali i rekli da to ne postoji….
Može se nabaviti u knjižari „Beopolis“ u Beogradu, ili naručiti od Društva.