Tribinu o američkom piscu Robertu E. Hauardu iskusno su vodili Jelena Jokanović i Miloš Petrik, a već na osnovu naslova tribine – Edip i ja – dalo se očekivati da će se predavači dotaći i Hauardovog privatnog života i toga kakve je sve to veze imalo sa njegovim i dan danas značajnim ili bar svakako popularnim delima. Svaku tribinu ove vrste uputno je započeti kratkim biografskim podacima, a u slučaju Hauarda to je dalo dobar šlagvort za nastavak priče o njegovim pričama i junacima: istaknut je nesumnjivi uticaj sredine u kojoj je Hauard odrastao na njegova životna interesovanja i uverenja, a što se sve može videti i u njegovim pričama.
Nakon uvoda prešlo se i na priču o konkretnim delima, uzgred je pomenuto kao kuriozitet da je prvu priču Hauard objavio sa 18 godina i da ona ne pripada niti jednom od najpoznatijih njegovih korpusa priča, a zatim su isti navedeni: Konan (kao najpoznatiji Hauardov lik), Solomon Kejn, Kal Osvajač i Stiv Kostigan. Za razliku od prva tri lika koji pripadaju korpusu priča fantastike, pomenuto je da je Stiv Kostigan junak danas manje popularnih borilačkih priča. Pomenuta je i Crvena Sonja, ali kao lik kojeg nije stvorio Hauard, odnosno rečeno je kako je taj lik donekle nastao po motivima nekih od Hauardovih junakinja, i zapravo to je u mnogome bila dominantna tema ove tribine: razlike u percepciji Hauardovog dela kod publike koja je bila izložena popularnim adaptacijama njegovog dela (filmovi, stripovi…) i onoga kakve su te priče u stvari i koliko su po sebi vredne, značajne i aktuelne.
https://www.youtube.com/watch?v=wEpsVSdtfcc
Rečeno je i kako su mnoge Hauardove priče koje su objavljene posthumno zapravo dovršene ili prerađene od drugih autora, što je deo priče o mešanju Hauardovog izvornog pisanja, često upitnog kniževnog kvaliteta, i njegovog uticaja u vidu inspiracije na druge autore. Pomenut je roman „Almuric“, koji je izlazio u nastavcima i u kome je osetan uticaj Edgara Rajsa Barouza i njegovih romana o Džonu Karteru i Tarzanu. Ponovo se dotaknuvši Hauardovog kratkog života konstatovano je kako je odrastao na palp časopisima i avanturističkim romanima sa kraja XIX veka, i kako je prirodno i sam pisao po sličnom šablonu. S druge strane je pokušavao da živi van svih šablona i tako postao ekscentrična figura. Pomenut je Hauardov odnos s roditeljima, posebno s bolesnom majkom koju je pazio sve do zajedničke smrti (Hauard je izvršio samoubistvo kada je ona pala u komu), i vezano za to je i pomenuta fama oko Edipovog kompleksa za šta je odgovoran jedan od Hauardovih biografa. Hauardova ekscentričnost se odlikovala i u tome da je on napustio školu i rešio da se samoobrazuje, što je opet imalo uticaja i na njegove priče: istorijske priče često nisu bile utemeljene u činjenicama, i kao da je Hauardu bilo lakše da izmisli svoju istoriju nego da se bavi onom pravom.
Robert Ervin Hauard
I tu smo se vratili na Hauardove junake. Konan je poznatiji iz istoimenog filma sa Švarcenegerom u glavnoj ulozi, ali Konan iz tog filma, iako se generalno uklapa u Hauardov san o „plemenitom divljaku“ ipak odudara od Konana iz njegovih priča koji je znatno kompleksniji lik. Sam zaplet filma je zapravo više zasnovan na pričama o Kalu Osvajaču odakle je pozajmljen i glavni negativac Tulsa Dum, a kao razlog za to je navedeno da su Hauardove priče o Kalu Osvajaču zanimljivije od onih od Konanu, ali je Konan arhetipskiji, popularniji lik. Kao donekle zanimljiviji lik od Konana pomenut je Solomon Kejn (sa čime se potpisnik ovih redova u potpunosti slaže!), kao Hauardov pokušaj intelektualnijeg heroja, puritanca koji se bori protiv sila zla – ali ipak uz pomoć raznog oružja tako da je u svojoj suštini ipak i dovoljno sličan Konanu. Pomenuto je kako je Hauardu za priče o Solomonu Kejnu sigurno pomogao manijakalno-religiozni diskurs u Americi tog vremena, a generalno se da videti i uticaj neposredne i žive istorije i u drugim pričama („Golubovi iz pakla“ su inspirisani pričama bivših robova).
Dotaknuto je još pregršt tema, motiva, pomenuto je dosta detalja kako iz Hauardovog ličnog života tako i iz njegovih priča i potonjih adaptacija, kao i njihovih međusobnih veza… Pri kraju tribine se iz publike uključio i prof. dr Aleksandar B. Nedeljković sa nekoliko svojih zapažanja, odnosno pitanja. Nakon što je pomenuta zanimljiva prepiska između Reberta E. Hauarda i Hauarda Filipsa Lavkrafta – iz koje se da videti koliko su oni bili različiti u pogledima na (stvarni) svet – Nedeljković se zapitao da nije Lavkraft doprineo Haurdovom samoubistvu i „možda ga je, kao mračnjak, ćušnuo na tu stranu?“ Nedeljković se i sam dotakao Konanove popularnosti i zaključio da je stvar u predstavi krajnje jednostavnog života muškarca, bez briga i problema modernog sveta, jer „Konanu ne treba ništa sem: žena, vina i mača.“ Nakon ovoga je usledilo podsećanje od strane predavača da je ovakva predstava više utemeljena na filmovima a da je Hauardov Konan ipak jedan znatno kompleksniji i elokventniji lik.
Na kraju je još jednom potcrtan uticaj Hauarda i njegov značaj za žanr (posebno tzv. Sword And Sorcery), i moglo se preći na pitanja i komentare iz publike koji su, naravno, kulminirali u kolektivnom proučavanju mape Konanog sveta, traženje paralela sa ovim našim, i pokušajem da se na njoj locira Srbija (pronađena je Bosanska krajina!) – ko zna, možda je to bio uvod, odnosno inspiracija za kakav domaći fan-fiction…
Miloš Cvetković
