Vizuelno zadivljujuć, etički ambivalentan i emotivno zbunjujuć rediteljski prvenac Aleksa Garlanda, jedan je od najboljih ali i najviše potcenjenih filmova 2015. godine. Garland nam je od ranije poznat po scenarijima za postapokaliptične hitove 28 dana/nedelja kasnije, ali i filmsku verziju Išigurovog anti-utopijskog romana Ne daj mi nikada da odem, čime je dokazao da ume i da izazove uzbuđenje, i da podstakne na razmišljanje, i da stvori uverljivo i intrigantno naučno-fantastičko okruženje. Sve to prisutno je i u njegovom poslednjem filmu.
Zaplet je prilično jednostavan: multimilijarder i kompjuterski genije Nejtan Bejtmen (Ajzak) angažuje mladog ali talentovanog programera iz svoje kompanije, Kejleba (Glison) da primeni Tjuringov test na veštačku inteligenciju koju je Nejtan konstruisao, po imenu Ava, prikladno smeštenu u robotsko telo sa likom predivne Alisje Vikander. Nejtan živi negde u sred šume, izolovan od ostatka sveta, a društvo mu, pored raznih oblika veštačke inteligencije koje stvara pravi i nema pomoćnica Kjoko. Kada ne radi, voli da preteruje sa alkoholom i drogama.
Kejleb isprva misli da je mu se prilika da radi sa svojim ingenioznim šefom ukazala igrom sudbine, da je dobitnik nekakve interne kompanijske lutrije, ali ubrzo se ispostavlja da se upleo u mnogo komplikovaniju mrežu intriga, u kojoj ništa nije slučajno. Pokušavajući da ustanovi da li je Ava stekla samosvest, Kejleb nije u stanju da održi potpuno profesionalan odnos prema prelepoj i pronicljivoj robotici, a i njegov odnos sa Nejtanom postaje sve uvrnutiji. Pošto su potpuno odsečeni od ostatka sveta, situacija se intenzivira sve do upečatljivog i zaprepašćujućeg vrhunca.
Moglo bi se reći da Garland kreira psihološki triler, igru mačke i miša između troje glavnih likova, koji upada u okvire naučne fantastike samo zato što je jedan od likova robot, ali to „samo“ nije baš mala stvar. Kao i u mnogim drugim delima koja se bave ovom temom, i ovde je ključno pitanje „Šta razdvaja inteligenciju od duše“, odnosno da li veštačka inteligencija može razviti ličnost, ili je samo imitirati. Gledalac je podjednako zbunjen kao i Kejleb dok se kliza niz tobogan emocija i razmišljanja niz koji ga guraju Ava i Nejtan, a na tom toboganu otkriće i zadivljujuće i užasavajuće stvari.
Pored Garlandovog umešno napisanog scenarija i svedene i precizne režije, treba istaći i glumačku podelu, koja funkcioniše na svim nivoima. Moram da kažem da mi je bilo jako neobično da posle Buđenja sile gledam Oskara Ajzaka i Donala Glisona u ovim, potpuno različitim ulogama, ali neosporno je da je reč o glumcima izuzetnog talenta. Ipak, najveće priznanje treba odati briljantnoj Alisiji Vikander, koja ulogu zavodljive, misteriozne elektronske žene igra sa takvom lakoćom i harizmom da ne znam koji gledalac ne bi poželeo da joj pomogne.
Ex Machina je inteligentan, emotivno angažujuć i dubok film kakav odavno nismo videli u glavnotokovskom SF-u.
Podaci o filmu:
Scenario: Aleks Garland
Uloge: Donal Glison, Alisja Vikander, Sonoja Mizuno, Oskar Ajzak
Žanr: SF/Psihološki triler
Trajanje: 108 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija, 2015.
Web: http://exmachina-movie.com/
prim. ur: za genija koji je izmozgao domaći distributerski naslov (Eks mašina) ne postoji dovoljno katrana i perja na planeti Zemlji.
Sofija Vuković, prevodilac i filmski kritičar
