https://www.youtube.com/watch?v=J9ETi804w-E
Ime Matea Garonea, reditelja ovoga filma, nije (izgleda) nepoznato filmofilima. Kako se, međutim, autor ove recenzije tom dičnom titulom ne može, ako ćemo pošteno, okititi, to ga je valjalo guglati. Ispada da je najzapaženiji gospodinov film, „Gomora“ (2008), inače priča o napuljskim organizovanim kriminalcima, karakterističan zbog naglih skokova između pet tokova radnje. Ne znamo da li je procenio da mu je to bio prevelik zalogaj, tek, u Tale of Tales ima ih samo tri.
Predložak za scenario čine tri bajke (Začarana srna, Buva, i Odrana starica) iz „Pentamerona“, zbirke napolitanskih narodnih priča, koje je sakupio, prilagodio i zapisao Đambatista Bazile u maniru koji će kasnije kopirati Šarl Pero i Jakob i Vilhelm Grim. Ko je čitao bajke Braće Grim (ko nije, treba) zna da su ozbiljno drugačije od njihovih diznifikovanih verzija. „Pentameron“ je tekst stariji, i još pride neopterećen romantičarskim senzibilitetom, pa je čak malo i suroviji. Sam scenario potpisuju čak četiri scenariste (Edoardo Albinati, Ugo Kiti, Masimo Gaudiozo i sam reditelj), što nikad ne sluti na dobro.
Ni Salmi se ne dopada.
Film počinje i završava se segmentom sa putujućim Ciganima-izvođačima, a adaptirane bajke čine tri toka radnje u sredini. Idemo redom:
U kraljevini Selvaskura, inače Zagorovoj prapostojbini, kraljuje Džon K. Rajli uz kraljicu Salmu Hajek. Nesretni su, jer nemaju dece. Dobrodušni i nimalo zlokobni stranac odeven potpuno u crno nudi im pomoć: za život se mora dati život, a kraljica će zaneti ako pojede srce vodenog zmaja koje je spremila devica. Kralj Džon, inače najneubedljiviji srednjovekovni Amerikanac još otkad je Robert Tejlor oživeo Ajvanhoa, gine, ali ubija zmaja i obezbeđuje obrok za svoju nezajažljivu gospođu suprugu. Kraljica Salma, ali i devica koja je skuvala srce, bezgrešno začnu i donesu na svet dvojicu istovetnih dečaka. Sin kraljice Salme provodi vreme u igri sa svojim parablizancem, što ovoj zasmeta do mere da pokuša da ubije sluškinjino dete…
Lice koje uliva poverenje
U kraljevstvu Altomonte, kralj Tobi Džouns ignoriše sopstveno dete da bi se igrao sa nesvakidašnjim kućnim ljubimcem: buvom. Kralj uzgaja buvu i tovi je krvlju i mesom dok ova ne naraste otprilike do veličine teleta, posle čega umre, naporima vrhunskih stručnjaka srednjovekovne medicine uprkos. Kralj daje da se buva odere, i obeća ćerku za ženu prvom čoveku koji pogodi kojoj životinji koža pripada. Prvi koji tačno pogodi je planinski džin koji plavušicu odvlači u svoju pećinu na vrhu planine…
„Pored svačega sam se budio, ali ovo…“
Kralj Rokafortea, Vensan Kasel, kompulzivno obrće svoje podanice. Kada za vreme jedne od retkih pauza čuje pesmu, postaje opsednut pevačicom. Pevačica je jedna od dve ružne babuskere, ali on se uspešno kriju od kralja kada pokuša da ih pronađe. Kroz zatvorena vrata, kralj izmoli jednu noć sa tajanstvenom seoskom pevaljkom, na šta jedna od sestara pristane – pod uslovom da se sve obavi u potpunom mraku. Tako i bi. Međutim, kralj je bo radoznao, i pod svetlosti sveće video lice akrepa kojeg je prevrnuo. Nemajući drugog izbora, on zove stražare da je ubiju, i stražari to čine bacanjem kroz prozor. Baba je očigledno neki naš penzioner, pošto preživljava pad. I ne samo to: ni otkuda dolazeća i nikuda ne ideća šumska veštica vraća joj mladost. Naravno, kralj je ugleda…
Party like it’s 1669
Da ne bismo dalje dužili sa opisom radnje, prestaćemo. Reći ćemo samo da se svi narativi, kao što je i red, tragično završavaju. Dodaćemo još i to da narativi ne prate baš potpuno svoje izvore, i da su motivi iz pojedinih bajki izmešani i razbacani, kao i da se aristokratski likovi povremeno sreću, što daje privid koherentnosti radnje.
Ipak, mesta za neku konfuziju baš i nema: scenogafija i (naročito) kostim odvjajaju pojedina kraljevstva vrlo efikasno. Tako Selvaskura podseća na Španiju, Altomonte na Nizozemsku, a Rokaforte na Francusku. Glumačka ekipa svoj posao radi uglavnom vrlo dobro, sa tek nekoliko tužnih izuzetaka (pomenuti Rajli i Bibi Kejv, princeza od Altomontea, ističu se mrtvim puvalaštvom).
Molim primetite oduševljenje na licu Tobija Džounsa.
Iako smo dobili film koji je (veoma!) lep za gledanje, ostaje utisak da je namera autora bila koncentrisana na to da se iskoristi što više motiva iz bajki, bez obzira na to kako se oni uklapaju međusobno. Verovatno su zato ubačene scene sahrane kralja Džona, krunisanja princeze Bibi, kao i Magična Čerga Čudotvornih Cigana Koji Stižu Svuda, jer inače razloga za povezivanje triju priča ne bi ni bilo. Tome treba dodati i veštački ukucanu poentu ekspliciranu poslednjim kadrovima (takođe Cigani).
Da li gledati ovo? Eh… Da, ako vam ne smeta naglašena izveštačenost i pretencioznost. Ne, ako volite bajke.
Miloš Petrik
tekst je prvobitno objavljen na blogu Celuloidna mržnja Milana Krunića
