PRIČA: EDK

„Znate ono kada ste tako mladi da vam je telo tesno za sva uzbuđenja koja osećate, a budući dani deluju predaleko jer se u njima nalazi sve ono novo i sjajno što će vam se desiti? Onda to osećanje počinje da se javlja samo u one martovske dane koji mirišu na zemlju i zeleno ili tople majske večeri koje se pretvaraju u noć što traje dovoljno dugo da od nje postane bilo šta. Onda više ne prepoznjete ni te dane, i eto nas tu gde jesmo.

„Zapitajte se: Kada ste poslednji put uradili nešto prvi put? Koliko ste novih stvari naučili danas? Kako stojite sa novim prijateljstvima? A nežnošću? Budimo pošteni, stvari znaju da postanu malo… 1-2-3 i tu smo. Sećate se onoga kada je sopstveno telo još moglo da vas iznenadi? A tuđe, barem?

„Dobro, ne mora čovek da bude sebičan. Možda ste načinili neke pozitivne promene u okruženju. Posadili drvo? Nemate takve impulse, shvatam.

„Možemo ovako do prekosutra, a mogu odmah da vam predložim kako da načinite preko potrebne promene. Učinite uslugu sebi i Državi, još danas se pridružite Eutanazijskom dobrovoljačkom korpusu. Napravite prostora za druge! Vi ga i tako zauzimate bez posebne koristi za sebe ili okolinu.

„Ni danas ne? Vidim da se kolebate, ali ništa ne brinite. Posetićemo vas i sledeće nedelje u isto vreme, da ponovo porazgovaramo o onom neuhvatljivom što ste zaboravili da ste nekada mogli da osećate, ili što ste želeli da osetite a nikada niste.

„Ali ponos, dragi moj gospodine, koji pojedinac oseća služeći državi je osećanje koje se ne dovodi u pitanje. Za razliku od varljivih osećanja mladosti, biće primećeno, ako ne baš i zapamćeno, da ste vi taj ponos osećali, to vam unapred i u ime Države obećavam!“

Mile Nikić

Print Friendly, PDF & Email

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *