Juče, 26. oktobra, sastali smo se po trideset i prvi put da razgovaramo o knjizi. Ovoga puta to je bio Hugom ovenčani roman Three-Body Problem kineskog pisca Cišina Lijua. Najavljena moderatorka Ivana Nešić nije bila u mogućnosti da prisustvuje, iz kog razloga, uprkos dobrim namerama, niko od prisutnih koji su knjigu pročitali (tj. obojica) ne pripada skupu čitalaca kojima se knjiga dopala.
Korice romana. Nadamo se.
Naslov referiše na realno postojeći problem tri tela, koji je dokazano nerešiv u opštem slučaju, ama ipak relevantan za radnju. Radnja je ocenjena kao fragmentarna, čudno strukturisana, i raspoređena na tri plana: kinesku kulturnu revoluciju i njene posledice po jednog od sporednih likova u modernoj kineskoj sadašnjici, pomenutu modernu kinesku sadašnjicu, i virtuelni svet u kojem naučnici pokušavaju da reše pomenuti problem. Zamerke su iznete i na pripovedački stil i dinamiku, ali i na karakterizaciju i motivaciju likova.
Zaplet, kako je konstatovano, zvuči mnogo bolje kada se prepriča: naučnici koji se bave fundamentalnim istraživačkim radom odlaze u penziju ili podzemnu penziju alarmantno češće nego opšta populacija. Kineski vojno-naučni kabal à la derin devlet istražuje šta se, zapravo, dešava, i ispostavlja se da je u toku tiha invazija vanzemaljaca pomognutih petokolonašima-zemljanima. Dok istina polako izlazi na videlo, postaje jasno da naučnici sami nisu u stanju da izdumaju neko normalno rešenje za invaziju, niti to mogu da urade udružene oružane snage koje nisu pod kontrolom izdajnika. Prvi talas uspešno zaustvljaju udruženim snagama tek ničim izazvani građevinski inženjer i neobjašnjivi kineski inspektor Kolombo. Ko ne voli spojlere, bolje da nije pročitao prethodni pasus.
Tu se nalazi i deo poruke romana, onako kako smo je mi razumeli: globalni problemi nemaju ni scijentističko ni vojno-politličko rešenje. Drugi deo bi se mogao okarakterisati kao pozitivna ocena međukulturnog dijaloga kao takvog. Mada bi se, narvno, Kina snašla i sama.
Razmatrana je kratko i mogućnost da je nagradu Hugo Liju dobio iz političkih razloga, zbog kontroverzi o kojima smo već izveštavali. Međutim, nismo mogli isključiti mogućnost da su sve „čudnosti“ koje su nam smetale zapravo regionalne specifičnosti i reference na popularnu ili tradicionalnu kulturu prostora sa kojim, budući naviknuti na anglosaksonske i (u manjoj meri) domaće sadržaje, nismo imali dovoljno dodira.
Miloš Petrik
