U noćima vedrog neba, kad logorske vatre malo uminu, putnici pričaju priče. Od svih priča, najčešće pričaju priče Praotaca, a od svih priča Praotaca, najradije se priča ona o nastanku svih priča, u kojoj praoci Praotaca sede pod nebom posutim zvezdama. U rojevima nebeskih svetala oni su videli slike, i od tih slika sačinili su prve priče. Ali, ovo nije priča o Praocima.
Niko ne zna zašto se priča o pričama najradije priča. Možda je to zato što su Praoci došli sa zvezda, pa nas ta priča podseća na njih. Možda i zato što su Praoci imali nebo puno zvezda, dok su nama u nasleđe ostavili samo jedan niz nebeskih svetala, gusto zbijen sem jedne, najsjajnije zvezde, koja prati veliki niz sa začelja, i nikada ih ne stiže. Ovo je priča o Nebeskom karavanu.
U tim ranim danima Prvog Naselja, još su zemljom hodali ljudi koji su dotakli druge svetove. Sjajna Kola koja su ih provezla kroz ledene pustinje iza neba svojom svetlošću grejala su ih i osvetljavala. Prvo Naselje ljudi je cvetalo i raslo, obasjano drevnom magijom Praotaca.
Praoci se nisu zadovoljavali mirnom udobnošću koju im je pružalo Prvo Naselje. Njih je vodila radoznalost koja ih je i naterala na put preko nebeskih prostranstava. Za Praoce znanja nikada nije bilo dovoljno, i oni su sve svoje vreme trošili na otkrivanje tajni sveta u kojem su se našli.
Radoznalost znači glad za novim, a glad za novim lako je pomešati sa glađu za drugim, ili glađu za tuđim. Tako se i glad Praotaca za znanjem izvrgla u pohlepu. Jedan od njih, imenom Paolo, pronašao je iza Graničnih Bregova tajno znanje, koje nije želeo da podeli sa drugima.
Ali, Paolo je bio toliko zaslepljen glađu, da nije znao da znanje koje je pronašao nije njegovo. Oni Drugi, koji su naseljavali ovu zemlju čak i pre Praotaca, pronašli su ga i pokušali da povrate ukradeno znanje. Bilo ih je toliko, da čak ni stanovnici začaranog Prvog Naselja nisu mogli da ih poraze.
Praoci nisu oklevali: brzo su se odrekli jednog od svojih, da bi umirili One Druge. Međutim, Paolo nije hteo da se preda. Kada su ga izveli pred poglavicu Drugih, on je uz pomoć tajnog znanja pokušao da pobegne. Ali, tajno znanje pripadalo je Drugima, a Paolo nije znao kako da ga koristi. Izgovorene su strašne reči.
Paolo je mislio da je ostao sam, i srce ga je bolelo zbog toga. Ali, iako je imao tajno znanje, Paolo nije znao sve. Uprkos svojoj moći, strašne reči nisu izbrisale Praoce sa lica zemlje. Jedna manja grupa, koja je otišla iz Prvog Naselja tragajući za znanjem poput Paola, kasnila je na povratku. Srećom, vratila se praznih ruku. Ali, preostali Praoci nisu želeli Paola, jer je bio obeležen tajnim znanjem.
Otišli su, i ostavili ga iza sebe. I otkad su krenuli, nisu se zaustavili.
Ovo je jedina priča koju su Putujući ispričali o zvezdama, i u isto vreme priča o tome kako su Putujući postali. Poput zvezda na nebu, oni se kreću uvek istim stazama. Od svojih početaka, Putujući ne tragaju za tajnim znanjem, ne kriju ništa jedni od drugih, i nikada, nikada, ne prelaze Granične Bregove.
priča: Miloš Petrik; ilustracije: anubisazp
