PRIČA: Nešto je u zidovima

Luna je ležala na madracu u sobi kad je čula neobično šuškanje unutar zidova.

Bilo je to pre devetnaest sati i dvadeset dva minuta brodskog vremena.

Inače je Lunina soba odzvanjala od svakakvih zvukova – oglašavanja komloga, šištanja hermetičkih vrata, cvrčanja spirale koja je osvetljavala prostoriju, a ponekad bi kroz metalne cevi dopiralo mehaničko škljocanje iz dubine broda. Uz sve to, uvek je bilo prisutno ravnomerno brujanje pogonskih motora zbog kojeg je delovalo kao da čitava soba prede.

Ali, ovaj šum je bio drugačiji – grebanje, koprcanje. Dopirao je iz ventilacije, neposredno s druge strane zidne pregrade. Luna je poskočila s madraca – zvuci gmizanja su odmah prestali. Ponovo se čula samo potmula jeka broda u pokretu.

Luna se tog trenutka mogla zakleti da je nešto tu, iza zavarene metalne ploče zida, da čeka. Čeka i osluškuje.

Da je situacija bila drugačija, Luna možda ne bi obratila pažnju, pripisala bi to nekom olabavljenom brodskom delu, poispadalim kablovima ili sličnom manjem kvaru koji se lako može otkloniti kada teretnjak uspori i uđe u zvezdani sistem. Ali, situacija nije bila uobičajena, ne otkako je Anton umro. Ne otkad je novi kolega došao.

Prvi nagon joj je bio da pobegne, da se negde sakrije, u vakuum i međuzvezdanu prazninu ako treba, dok joj je drugi nagon šaptao da nabavi kakvo razorno oružje, napalm, ili još bolje, puške s nuklearnom municijom. Panika je krenula da je hvata – osećala je da su joj vrat i leđa toliko ranjivi i izloženi da su počeli da bride. Dlanovi su joj bili skliski od znoja.

Ne treba prenagljivati sa zaključcima, pomislila je Luna i taktički se vratila na madrac. Prilegla je, pogledom fiksirajući tačku na zidu. Svetlost spirale je sve bojila u narandžastu boju. Ležala je nepomično satima, mada je komlog tvrdio da nije prošlo više od pet minuta, i kada je već pomislila da se ništa neće desiti, šuškanje se ponovilo. Prvo oprezno, kao opipavanje, a onda sve hitrije i bezobzirnije.Luna je jasno mogla da čuje kako nešto krupno trese cevi, nešto s mnogo nogu, nešto sa previše vražjih nogu, divljački se koprca i grebe po metalu i ide brzo, brže, nagore, pa preko plafona; pravo ka njenom ležaju, shvatila je Luna i, više instiktivno nego s namerom, đipila s kreveta. Možda je i vrisnula, ne seća se – ali istog trenutka zvuci gmizanja se udaljiše, natrag u mračno prostranstvo s druge strane plafona.

Pre osamnaest sati i pedeset četiri minuta brodskog vremena, Luna je odlučila da se naoruža.

Plazma-puške, nažalost, nisu dolazile u obzir – jedna bi bila dovoljna da bilo šta organsko pretvori u krvave pihtije, ali je samo hetman brodskog naoružanja posedovao pristupne šifre za oružarnicu. A on je, kao uostalom i ostatak posade, tokom međuzvezdanog skoka bio u dubokom, hladnom snu.

Stovarište je, doduše, bilo puno svakakvih visokotehnoloških igračaka kupljenih na Prstenu, ali nije bila sigurna šta koristiti protiv… pa, toga.

– Pričaj mi – rekla je, upalivši komlog.

Acanthoscurria eridani, vrsta kolokvijalno poznata kao Zrikavci, inteligentni oblici života sa planete Šaol, druge po redu u orbiti oko zvezde 82 G. Eridani…

– Ne, ne to – odbrusila je Luna. – Pričaj mi o fizičkim svojstvima.

– Telo acanthoscurria eridani je podeljeno na dva dela, na prozomu i opistozomu; prozoma je kratka, prekrivena egzoskeletnim oklopom i sadrži ekstremitete kao što su helicere u obliku…

– Ne to, majku mu! – Luna nervozno prođe prstima kroz kosu. Kao mnogo puta do sada, na pamet joj pade ideja da komlog prosto lansira van broda. Problem je bio, međutim, što nadmenu tehnologiju ne možeš zaista povrediti.

– Na šta su osetljivi? Da li ih možeš ubiti strujom? Radijacijom? Visokim temperaturama?

Komlog je ćutao. Neverovatno kako komad opreme može delovati preneraženo.

– Dokazano je da acanthoscurria eridani ima vrlo visok prag tolerancije kada su ekstremne temperature i radijacija u pitanju… – konačno je progovorio komlog, mada oprezno. – Međutim, dokazano je da se upotrebom borne kiseline jedinka može usmrtiti …

– Borna kiselina? – Luna podiže glavu. – Kako?

– Pa – nastavi komlog – neće momentalno ubiti jedinku, ali će joj oštetiti egzoskelet do te mere da neminovno dolazi do dehidratacije…

– Ošteti egzoskelet – promrmlja Luna, zamišljeno. – I šta još?

– Cimet – uzdahnu komlog glasom vaspitačice koja s neodobravanjem udovoljava razmaženom detetu. – Acanthoscurria eridani se neće približiti cimetu u bilo kom obliku…

– Cimet, cimet… gde to da nađem?!

– Luna? – reče komlog, ignorišući pitanje. – Ne znam šta su tvoje namere, ali bih te samo podsetio da je acanthoscurria eridani jedna vrlo inteligentna, empatična rasa sposobna za sve osnovne emocije, baš kao i čovek – tugu, bes, ljubav, usamljenost i ner…

Luna odmahnu rukom, mada je znala da je AI komloga, iako povezan na brodske sisteme, ne može videti.

– Samo želim da se obezbedim. Imam to pravo, kao član posade, zar ne?

– Nesumnjivo, Luna, ali… – uzdahnu komlog, imitirajući razumevanje – znam da te je Antonova smrt pogodila, i takođe mi je skrenuta pažnja na tvoju neobičnu, ali razumljivu ksenofobiju…

– Moju ksenofobiju? – upita Luna zgranuto.

– To je sve shvatljivo, pogotovo kada se uzmu u obzir… Kako bih to rekao? Specifični detalji jednog natalnog ciklusa acanthoscurrie, čemu si ti, kako razumem, lično prisustvovala …

– Moju fobiju?! Specifični detalji?!! – Luna je počela da viče. – Znaš li ti, konzervo jedna, kako su iskoristili Antonovo telo? Za šta su iskoristili Antona, koji je oduvek želeo da bude sahranjen u…

– Sve je učinjeno u skladu sa brodskim protokolom i prioritetima. Po brodskim propisima, neophodna su dva budna sanitarca tokom međuzvezdanog skoka, a Košnica jedina…

– Pa su meni uvalili da radim sa jebenim žoharom?! – reče Luna, snizivši ton, što je zvučalo kao besno šištanje. – Empatičnim i inteligentnim žoharom, to ne sporim, ali žoharom koji mi noću prolazi kroz…

– Da li si svesna, Luna, kakve su nam taktičke prednosti na raspolaganju kada jedan sanitarac može lično proći kroz ventilacioni sistem i pogledati sa svoja dva oka…

– Dva para očiju – reče Luna suvo, otvarajući stražnji deo komloga. Pritisnula je dugme za prioritetno isključivanje.

– Upozoriću te da je to tvoj koleg… – bile su mu poslednje reči pre nego što su se slogovi usporili i potom u potpunosti zamrli.

Luna odmahnu glavom, tresnuvši komlog o radni sto.

– I nije ksenofobija, nego arahnofobija – dodala je.

Bilo je to pre osamnaest sati i četiri minuta brodskog vremena.

Ako mutavi i gluvi bogovi vakuuma zaista postoje, sigurno su joj naklonjeni – u spremištu je našla zalihe minerala s Ognjenog Meseca, belog i prozirnog minerala po imenu boraks. Uputstva iz datoteke su bila jasna – Luna se prosto poslužila hlorovodoničnom kiselinom iz sanitarnih rezervi i uskoro je imala sve što joj treba.

Mnogo joj je više vremena trebalo da razmontira, odšrafi i raseče sve metalne pregrade sa zidova. Nakon što je čitava soba bila ogoljena, kad je otkrila prašnjave kosti metalne konstrukcije, bela creva ventilacionih otvora, gusto upletene tamne kablove i mnogo, mnogo prašine, bacila se na posao.

Detektore pokreta povezala je sa prskalicama koje su se koristile za navodnjavanje staklenih bašti na četvrtom nivou, a rezervoare je napunila mineralima rastvorenim u kiselini. Nijedan otvor, nijedno čvorište cevi, pa čak i ceo plafon, ništa nije izostavila. Nakon toga, redom je počela da vraća nazad metalne pregrade, pazeći da ih ne zavari previše. Borna kiselina onesposobljava, ali ne ubija, ponavljala je u sebi.

Kada je završila, izvukla je poslednji adut – beretu, suvenir kupljen na nekom dalekom buvljaku, s druge strane Kumove slame. Relikt zaboravljenog doba, primitivno oružje i dalje u upotrebi samo u zabačenim kolonijama, artefakt podoban da se okači na zid, a ne da se čovek odbrani od nasrtljivog vanzemaljca.

Nije bila plazma-puška, istina, ali je Luna zadovoljno odmerila težinu te prokletinje, kao i zlokobnu hromiranu cev. Imala je i municiju – sedam zlatnih kupa zatupastog vrha. Nisu bile teške, te kapisle za varvarsko oružje. Počela je da ih ređa u šaržer, jednu na drugu, kao smrtonosne zlatne bombone.

Uživala je u zvuku kliktanja koji je proizvodio metak kad lepo nalegne u šaržer, kada je čula šuškanje. Zastala je – trebalo je da se senzori oglase svakog trenutka.

Tišina. A onda, grebuckanje, jedva čujno, kao da neko prevlači noktom po kartonskoj kutiji.

Stavila je šaržer u pištolj, repetirala i oprezno ustala, osluškujući. Ovaj put se grčevito probijanje kroz uske cevi nije prekidalo – čula ga je, odmah ispod svojih stopala.

Đubre pokvareno. Pogledom je počela da šparta po štrokavom podu sobe, držeći pištolj s obe ruke. Nešto s mnogo nogu, s previše nogu, prošlo je tik ispod nje i odgmizalo u pravcu kreveta. Luna odstupi korak unazad.

Kako je na pod mogla da zaboravi? Ako je i plafon šupalj, sigurno je i pod. Pametan mali skot, pomisli, uz mešavinu gađenja i euforije.

Grebanje postade intenzivnije, i Luna začu zvuk škripanja, dok se labava ploča pored kreveta pomerala.

– Upozoravam te! – dreknula je Luna. – Ako uđeš, pucaću! Znam da me razumeš!

Nije delovalo kao da ju je stvor razumeo. Pregrada se odškrinula i Luna vide dve duge, člankovite noge kako se pomaljaju, kao i presijavanje tamnog hitina na svetlu spirale. Grabežljive, insektoidne čeljusti, i velike i male, mutavo su se otvarale i zatvarale, kao da stvorenje želi nešto da joj kaže.

Luna je nanišanila, zadržala dah, izbrojala do tri, taman da vidi još nogu i klješta kako se pomaljaju iz rupe. Pritisla je obarač: jedan elegantan pokret i neznatan otpor na prstu.

Eksplozija je zagrmela. Ruka joj se trgnula tako jako da je pomislila kako će ispustiti pištolj, a kiseli miris baruta joj opeče nozdrve.

*   *   *

– Rikošet, gospodine. Vidite, glavu joj je prepolovio… Ko zna zašto je uopšte pucala u praznoj sobi.

– Nije to ni bitno. Gde sada, tako mi svih bogova vakuuma, da nađemo prokletog sanitarca? Zaista, zar je tako teško angažovati normalnu posadu?

– Da, gospodine. Mada, Zrikavac ima predlog…

– Šta kaže žohar?

– Tvrdi da, ako položi jaja pre međuzvezdanog skoka, to je u ovom slučaju, do sledeće stanice, paaa… skoro deset standardnih godina… On tvrdi, znate, da će novi sanitarac biti spreman…

– Samo?

– Samo treba proteina… i odgovarajući inkubator.

– Jel’? Kao s matorim Antonom? Jel’ može Lu… ovo što je ostalo od Lune da posluži? Pitaj ga.

– Kaže da će to biti sasvim zadovoljavajuće… gospodine.

Filip Nikolić

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *