Papers, Please – SimFT1P

Da mi je neko rekao da ću se jednog dana zabavljati čeprkanjem po tuđim papirima celo popodne, ne bih mu verovao. U stvari, ni sebi ne verujem, ali to je za opšte dobro. Sigurno nisam jedini koji paranoju sa branika otadžbine ponese kući.

O tome se, u stvari, i radi. Makar na površini. Papers, Please je, ni manje ni više, nego kafkijanska simulacija šalterskog rada u aistorijskoj zemljici Istočnog bloka. Igrač je stavljen u ulogu adekvatno nebitnog službenika Ministarstva admisije svoje domovine Arztožke (ili kako god da je dizajner zamislio da se izgovara), i sve što radi po ceo bogovetni gejmplej dan je pregledanje dokumenata kandidata za ulazak na njeno tlo, i opaljivanje pečata na pasoš, bilo da ga propušta (kada je sve u redu), bilo da ga odbija (mmm, moć!).

Pritvoriti ili ne pritvoriti, pitanje je sad.

Pritvoriti ili ne pritvoriti, pitanje je sad.

I, šta, to je sve? Daleko bilo! Prvih nekoliko dana bude koliko-toliko lako, međutim se detektivska strana igre bitno komplikuje vrlo brzo. Pregledanje pasoša je relativno jednostavno, ali pravila se nemilosrdno gomilaju, tražene dokumentacije je sve više, a igrački prostor ostaje depresivno skučen. Okej, stranče, imaš pasoš, ali da li imaš ulaznu dozvolu? Ne, ne karticu, dozvolu. Aha. A da li je pečatirana? Dobro, izvol’te ući, nemojte praviti probleme. A ti, curo, vidim imaš pasoš, imaš ulaznu dozvolu, radnu dozvolu, ali imaš li identifikacioni suplement? Ne? E, baš mi je žao. DENIED.

I, šta, to je sve? Da bar! Moralno dubiozno zadovoljstvo koju izaziva simulacija neobuzdane vlasti šalterskog hitlerčića zamenjuje surova spoznaja o državnoj platici. Ministarstvo plaća po (ispravno) obrađenom pasošu, sitna deca ‘oće da jedu, da se greju, lekove kad se razbole… Pa ti gledaj svaki papirić trinaest puta da vidiš da li je izdat u pravom gradu i da li se datum rođenja sa lične karte poklapa sa datumom rođenja na pasošu.

I, šta, to je sve? Eh… Pošto seci-uši-krpi-dupe budžetiranje nije dovoljno depresivno za dizajnera ove fascinantne grozote, dobijamo i Ljudsku Priču. I to kakvu! Dvoje izbeglica iz susedne Kolečije pokušava da se useli. Jedno ima uredne papire, drugo ne. Šta ćeš da radiš? Žrtva trgovine ljudima ti skreće pažnju da je njen eksploatator iza nje u redu i moli te da ga ne pustiš, ali čovek ima sve papire. Šta ćeš da radiš? Nadzornik ti skrene pažnju da će ti naići njegova švalerka, međutim žena nema odgovarajuću ulaznu dozvolu. Šta ćeš da radiš? Ministarstvo toleriše dve greške (ili „greške”) dnevno. Koliko grešaka (ili „grešaka”) možeš danas da priuštiš?

Hmmm... Hajde ti, mala, još jednom pod skener. Nešto se ne vidi dobro.

„Hmmm… Hajde ti, mala, još jednom pod skener. Nešto se ne vidi dobro.”

To je, valjda, sve. Osim što nije. Ima i politički triler. Rudimentaran, istina, ali tu je. Tajnovita organizacija koja se „bori protiv tiranije” traži da im se s vremena na vreme pogleda kroz prste. Što i nije strašno, pošto dobro plaćaju, a i jedan pečat tamo-‘vamo, bitno li je, ako se zaradi dvadeset plata za jedan dan? A bitno li je ako traže da se neko „greškom” malkice ukloni prilikom „nezakonitog prelaska granice”?

E, to je sve. Manje-više. Rudimentarne istražne radnje i sivo-sivi moralni izbori vode do jednog od dvadeset krajeva, od kojih je većina depresivna koliko i (sjajno uklopljene) grafika i muzika. A ko izdrži do kraja Story moda, otključava Endless mod.

Ali, neka, hvala. To imam i na poslu.

Miloš Petrik

Print Friendly, PDF & Email

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *