Nostalgija za jezom – 9 strašnih dečijih filmova

Ako se krećete u dobrom društvu, sva je prilika da s vremena na vreme čujete lament nad kvalitetom današnjih dečijih emisija, filmova, serija, igračaka, i uopšte stvari namenjenih deci. Kada su u pitanju mediji i kultura, kritike su uglavnom u pravcu da se za decu sve pojednostavljuje i zaglupljuje, što je, razume se, neprimereno potcenjivački. Sledeći načelo da za decu ne postoji neprimerena tema, već eventualno neprimeren pristup, zapitali smo se (i jedni druge) šta je ono čega smo se kao mali zdravo plašili. Sledi lista devet strašnih filmova za decu i omladinu. Nađite udobno mesto, spremite grickalice, i uživajte.

Gunisi (The Goonies)Darko Tuševljaković, pisac

Rekao sam „Gunisi” i svi su me na trenutak belo pogledali. Neko se nasmejao. Šališ se? Da nije možda i „Sam u kući”? Mislim, ostao je sasvim sam, a Džo Peši i onaj drugi bolid hoće da… Ali razmislite, zatvorite oči i setite se kad ste prvi put gledali „Gunise”. Nije vas nimalo bio strah? I pritom ne mislim na sve one podzemne zamke kroz koje su klinci morali da prođu kako bi stigli do blaga (mada su i neke od tih vratolomija tadašnjem desetogodišnjaku bile strašne).

Ne mislim ni na kostur gusara do kojeg na kraju dođu, glavu koja uopšte nema jedno oko! Nema ni rupe ispod onog poveza. Ravna kost! Mislim na ono što nam sada deluje najsmešnije. Bože, kakva maska. Pa još mrda ušima. Baš je za decu. Jeste, za decu je – tu je da ih prepada. Meni je „Sloth“ bio više nego jeziv, uprkos Supermenovoj majici. Danima sam imao njegovo deformisano lice pred očima, taj krezavi osmeh, jezive oči. Čuo sam njegov unjkavi glas, zagledao sam u uši ljudi oko sebe, plašeći se da ih neko ne pomeri… „Gunisi”. Strašan film.

Lepotica i zver (Beauty and the Beast)Andrea Stojanović, saradnik redakcije

Na svetu zaista nema mnogo toga čega se deca plaše, a kad omatoriš (ili još gore, stigneš da se razmnožiš) suptilno i radi sopstvenog mira zaboraviš: kako si se pentrao na vrh bandere za 10 sekundi, preskakao ograde od 2 metra, igrao žmurke po mraku, čekao voz na šinama… Babaroge, drekavci i glodožderi su nešto efektniji samo zato što služe kao očajnička produžena ruka zakona u trenucima kada (ipak ne tako zaboravni) roditelji nisu prisutni. Tako će deca plašljivijih roditelja spavati sa upaljenim svetlom, a mangupi će se više identifikovati sa negativcima i zlotvorima, jer i oni jednako nešto ne valjaju, i stalno im se nešto brani.

Klinac može razumeti motivaciju mudrog i duhovitog Hada (Džejms Vuds u Diznijevom „Herkulu“), ali ne i razularene rulje koja se sprema za linčovanje. Prvi put sam se sa ovim neobično okrutnim fenomenom za dečji crtać susrela u Diznijevom filmu „Lepotica i zver“ (a potom i u „Frankenštajnu“ iz 1931). Dve scene su izuzetno slične – noć je, a naoružana gomila sa bakljama ide da ubije junaka kojeg ste zavoleli. Ovaj negativac nema ni lica ni šarma – nekada raspevani seljaci formiraju krvožednu i nemilosrdnu kolektivnu svest ohrabrenu brojnošću. I dan danas jedan od meni najstrašnijih motiva u životu i u kinu.

The Watcher in the Woods Nenad Pavlović, član redakcije

Kompanija „Disney” je u svojim filmovima uvek ciljala na atmosferu i motive prikladne za mlađe uzraste, ali je, tu i tamo, umela i da omaši.  Jedan takav promašaj je “The Watcher in the Woods” iz 1980. godine, putovanje u središte ludila za decu i mlade.

Film počinje relativno pitomim klišeom: četvoročlana porodica se seli u prastaru kućerinu na selu koju prati priča da je ukleta. Heroine filma, sestre Džen i Eli, naravno, odmah kreću u istraživanje, i prateći svakojake misteriozne pojave, od tajnovitih staraca do misterioznih svetala u šumi, otkrivaju legendu o devojci koja je nestala pre trideset godina. Stvari postaju ozbiljnije kada jedna od njih umalo izgubi život u lokalnoj bari, a druga postane zaposednuta nepoznatim entitetom. Umesto da se kao mnogi drugi dečji filmovi sličnog kalibra na kraju otkrije da je za sve kriv zli batler koji je mutio nešto zbog zarade, film se završava izuzetno originalnim raspletom na koji bi Hauard Lavkraft lično nesumnjivo klimao glavom u odobrenju. Najrasprostranjenija verzija filma ima „ublažen” kraj, bez problematičnih vizuelnih detalja, što možda i nije tako loše jer su izbačene scene dovoljno uznemirujuće da izazovu košmare i kod odraslih osoba. Alternativni kraj je, doduše, dostupan na Jutjubu.

Čudovišna kuća (Monster House)Miloš Petrik, urednik

Drugi film sa ukletom kućom koji se našao na ovoj listi je pomalo varanje sa moje strane: relativno je moderan (snimljen 2006. godine, kada ja više nisam bio mali, tako da ne osećam nekakvu nostalgiju), ali svim kvalitetima zaslužuje da ga se ovde vidi. Grupa dece slučajno otkriva da je jedna od kuća u susedstvu, pa, čudovišna. Takođe, vrlo brzo shvataju da su deca: naravno da im niko od uobičajeno nezainteresovanih i ne preterano pažljivih odraslih ne veruje. Kuća se, pak, nesumnjivo hrani ljudima koji pokušaju da uđu u nju, a da stvar bude gora, približava se Noć veštica, kada će sva deca iz komšiluka ići okolo i kucati na vrata u nadi da će se ogrepsti za neki slatkiš.

Nekarakteristično za moderne dečje filmove, ovaj igra na tipične dečije nesigurnosti: deca su prepuštena sama sebi, i ne mogu se osloniti na odrasle. U isto vreme, pretnja sa kojom se protagonisti suočavaju je ozbiljna, i ugroziće i te iste odrasle koji nisu spremni da prihvate njeno postojanje. Animacija, nepotrebno je reći, prvoklasna, glumačka postava sjajna, priča istinski i strašna i emotivna… šta još poželeti?

Božićna pesma (A Christmas Carol, 2009)Sanja Pavošević, član redakcije

Od 1843, kad je novela „Božićna pesma” prvi put objavljena, pa do danas, publici je servirano više desetina obrada, što na velikom platnu, što na pozornici, što u tekstu, a pojavila se i kao deo uspešnih serija poput „Dosijea iks” i „Doktora Hua”. U ovom veku, animirane obrade bajki su sve popularnije, tako da ni „Božićna pesma” nije izuzetak.

Narativ ne odstupa od originalnog, bar ne u bogzna koliko primetnoj meri. Skrudž je i dalje naivno zao na početku (dug viktorijanskoj epohi), ponovo ga spopadaju duhovi, redom, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ponovo se susreće sa sopstvenim greškama i sa idejom da će umreti potpuno sam i da će vući sopstvene grehe na lancu za vjeki vjekov. Duhovi su upečatljivi, zastrašujući, zabavni, Duh prošlih Božića ima plamen na glavi (poput sveće), Duh sadašnjih Božića stari na Skrudžove oči i drži dvoje dece na lancu, Duh budućih Božića je Sablasni kosač koji juri Skrudža terajući Sablasne konje na njega kroz mrkli (Sablasni?) mrak. Tipična priča za decu, zar ne?

Ono što je novo jeste pristup snimanju, odnosno animacija, koja je zadivljujuće dobra, a ukoliko se gleda u 3D-u, na mahove izbacuje iz sedišta (barem malu decu). Ovaj film sam izabrala upravo zbog toga, naime, uprkos (retkim) momentima komik rilifa, animacija je poprilično mračna, obiluje džamp skerovima i kad kažem da izbacuje iz sedišta, zaista to i mislim – budući da sam film gledala u bioskopu, imala sam priliku da vidim dvoje dece koje se rasplakalo na samom početku, jedno dete koje je majka izvela iz bioskopa, i četvrto koje je tešilo peto rečima „Prestaće uskoro, ne boj se“.

Uprkos podeljenim kritikama, film je prilično dobar, ali, kao što ni samu Božićnu bajku ne bih preporučila maloj deci, tako ne bih ni ovu adaptaciju.

Noćna mora pre Božića (The Nightmare Before Christmas)Ivana Nešić, član redakcije

Prvo sam mislila da pišem o strašnim filmovima iz ugla deteta koje sam bila pa sam se setila da su nas u detinjstvu plašili pravi pravcati horori i domaće tv drame (sećamo li se crnog deteta?) pa sam odustala. Zato sam se odlučila na sledeći logičan izbor, a to je film koji je smrtno isprepadao dete sa kojim sam ga gledala. Da ga ne prepričavam – volimo da mrzimo Tima Bartona pa znam da smo svi gledali „The Nightmare Before Christmas”.

To je veoma dopadljiv film, pun veselih božićnih songova,  jarkih boja i šljokica koji stoje u oštrom kontrastu sa grim atmosferom helouin sveta iz koga glavni junak Džek Skelington dolazi.  Taj kontrast je i osnovna tema filma, ali meni nije bio previše dramatičan dok devojčica sa kojom sam ga gledala, nakon što je ovu scenu

 

smenila ova

 

nije pala u fras.  Njeni roditelji mi tom prilikom umal glavu nisu odšrafili (nije pomoglo ni kad smo je godinu dana kasnije vodili da gleda Final Fantasy, ali to je već druga priča) pa sam zaključila da ovo mora da je jedan od strašnijih filmova namenjenih deci.

Gremlini (Gremlins)Sofija Vuković, filmski kritičar i prevodilac

Kada sam počela da razmišljam o filmovima za ovu listu, shvatila sam da sam kao dete gledala mnogo toga što se danas ne bi smatralo primerenim. Ipak, ovaj film zauzima posebno mesto, i zato što mi je jedan od omiljenih, i zato što mislim da predstavlja odličnu, ako ne i savršenu, kombinaciju avanture, komedije i horora (a ima i malo romantike, ko voli). Iako je meni i kao malom detetu (mislim da sam imala 5-6 godina kad sam gledala prvi put) većina filma bila urnebesno zabavna (posebno kad zli gremlini gledaju Snežanu u biskopu), moram priznati da je bilo momenata kad mi se strava zaista uvukla u kosti.

Počinje kao vesela Božićna priča, ali od trenutka kada otac glavnog junaka uđe u kinesku radnju u kojoj kupuje čudnog ljubimca za svog sina, gledaoca obuzme neko jezivo osećanje. Atmosfera u samoj radnji je mračna i misteriozna, a jasno je da čim neki poklon ide sa toliko zabrana, nešto mora poći naopako. To iščekivanje strašnog preokreta je i izvor najveće strepnje, bar je meni bilo. Jedna od gorih scena za gledanje je kada se na Gizma prospe voda, pa krene da se razmnožava, a ono što ovaj film gura preko ivice onoga što bi se danas za decu smatralo prihvatljivim je završni obračun, mislim na scenu sa fontanom. Ipak, ja bih i danas rado ovaj film pustila deci.

Ko je smestio Zeki Rodžeru (Who Framed Roger Rabbit)Miloš Cvetković, član redakcije

Siguran sam da su se mnogi na kraju filma upiškili od straha umesto od sreće kada je konačno u svom punom ludačkom sjaju nastupio Sudija Dum (Judge Doom). Iako će većini prva asocijacija na Kristofera Lojda biti luckasti Dok Braun iz Povratka u budućnost, hor dečijih glasića će vrisnuti: Sudija Dum! Zašto? Jer je nešto najbliže otelotvorenju Smrti same viđeno u nekom dečijem filmu. Jer ko još može da zaboravi tu bogohulnu mešavinu čoveka i crtaća, te hipnotičke animirane oči skrivene ispod pravih naočara, piskavi glas crtanog junaka iza koga se krije pravo ludilo.

I na kraju kada Sudija Dum i sam strada to je daleko od standardnog srećnog kraja u kome je zlikovac pobeđen i sve je u redu. Ništa nije u redu! Od Duma ostaje samo bezoblična masa u koju će, to sada znamo, jednog dana da se pretvori i taj isti Zeka Rodžer (i Paja, i Miki, i Šilja, i Patak Dača…). Jer u stvarnom svetu i crtani junaci umiru, svi umiru, naše detinjstvo takođe! Hvala Robertu Zemekisu što nam je tako rano usadio tu klicu egzistencijalnog užasa, neke stvari se ipak nikada ne zaboravljaju.

Poslednji jednorog (The Last Unicorn)Tijana Tropin, član redakcije

Teško je naći nešto odgovarajuće za ovu listu, meni su kao detetu neprimereno strašni/traumatični bili gotovo isključivo realistični filmovi u kojima umiru (po izboru) pas ljubimac, deda ljubimac ili kurir Jovica. Ipak sam ja pripadnik generacije koju su vodili na partizanske filmove i upoznavanje sa Mirom Alečković, ne mogu reći da mi je u poređenju s njima bilo kakav fantastični uradak priuštio nekakve košmare. Fantastični filmovi za odrasle koje sam prerano gledala, to da.

Ali ako se baš mora, izdvojila bih „Poslednjeg jednoroga“ (da li je to za decu? Eh. Moji roditelji su smatrali da jeste). Od samog početka su sladunjavo-nežni crtež i radnja bili u dramatičnoj suprotnosti, a verujte mi, najlakši način da traumirate dete jeste kad mu kao glavnog junaka poturite beskrajno hladnu i ne-ljudsku poslednju jednorogicu, uz niz scena koje sve iznova demonstriraju razliku između čoveka i jednoroga, te kratkoće i uzaludnosti ljudskog života sa stanovišta besmrtnog višeg bića. Pogledajte samo grozomorni momenat kad se harpija obruši na matoru vešticu.

Ali zapravo je strašnija npr. scena kad raspala Moli Gru vrisne: „Gde si bila pre dvadeset godina?“ Verujte mi, ovaj očaj nad protraćenim životom oseti se do srži i kad imate šest godina :(

I konačno, kraj.  Lepo je pričati o subverzivnosti i klišetiziranim srećnim krajevima, ali aman! Srećan kraj ne treba da uključuje „a onda se ona opet pretvorila u konja koji ne može da voli i nikada se više nisu videli“. Ne, ne. Dajte vi meni lepo Pepeljugu i raspevane miševe.

*   *   *

I to bi bilo to. Na drugo čitanje, stičemo utisak da bismo ovu listu uz sasvim malo truda mogli da prepakujemo kao „Izbor iz filmografije Roberta Zemekisa“, što upućuje na zaključak da smo koješta propustili. Šta vi mislite, koje filmove preporučiti deci kojoj ne smeta malo slatke jeze?

redakcija i saradnici

 

Print Friendly, PDF & Email

Jedan komentar

  1. Zanimljiva lista. :)
    A dodao bih “Legendu” Ridlija Skota. Pored sjajnog (i neprepoznatljivog) Tima Karija u ulozi Mraka, sećam se da su i veštica Meg i demonski kuvari, zajedno sa svojim okruženjem, nekada izazivali jezu. Nezaboravan film, genijalne maske.

    I naravno, “Veštice” Nikolasa Rega.

Ostavite odgovor na NGboo Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *