Kopčajući maslinastozelenu košulju ispred ogledala, Džoni je pogledom ispitivao svoje zube i frizuru, ne obraćajući nimalo pažnje na dva čežnjiva oka koja su ga posmatrala sa donjeg dela odraza. U mračnoj sobi ispresecanoj zracima svetlosti, devojka zašušta čaršavom povlačeći ga preko nagih grudi. Džoni uvuče ogrlicu od bele kosti ispod košulje i brzim pokretima nauljanog češlja zaliza nemirnu smeđu kosu nadesno.
– Je l’ moraš da ideš?
– Nažalost, lutko. Rat je pakao.
– Brinem se, Džoni.
– Nemoj. Ja sam tvrd orah.
– Nije samo to. Priča se… da imaš devojku na svakom ćošku…
– A je l’?
U dva poteza Džoni navuče vojničke čizme, coknu jezikom, i pozdravivši devojku poslednji put jednim od svojih poznatih zlatnih osmeha, izađe napolje.
Jutarnje sunce ga dočeka zagrljajem od blještavog sjaja. Džoni udahnu svež prolećni vazduh Provanse začinjen jedva primetnom aromom dima, naceri se samozadovoljno i krenu niz usku kaldrmisanu ulicu.
U jednoj ovakvoj ulici, gotovo netaknutoj granatama, punoj trgovaca i nasmejanih kupaca, delovalo je kao da nikakvog rata nije ni bilo. Ali bio je dovoljan samo jedan pogled na dolinu da se ta iluzija razveje. Duge cevi specijalnih topova superdalekog dometa, nalik na vratove kakvih čudnih zveri, presijavale su se metalnim odsjajem. Dalje, ispod grada, prostirao se krajolik, izbušen poput švajcarskog sira i prekriven finom belom prašinom, ožiljak na zemlji gde je do =nedavno ležala neprijateljska baza. Čim bi napustili položaje, njihova, inače praktično neuništiva utvrđenja, rastočila bi se u prah, ostavljajući lavirint rupa nalik na napušteni titanski mravinjak.
Ispred dućana sedela je gomila staraca, ispijala kafu i igrala šah. Džoni se progura ispod tende i pruži dečaku za pultom praznu pljosku i gomilu novčića.
– Dopuna?
– Aham. Konjak. I ovo. – reče vojnik i izvuče jednu crvenu ružu iz buketa poređanih ispred.
– Večeras je veliki napad? – upita jedan od staraca.
– Aham.
– Razbijte ih! Razbijte te proklete Marsovce!
– Nisu Marsovci. – odgovori Džoni, sećajući se pukovnikovog objašnjenja. „Nisu nikakva božja stvorenja, ali nisu Marsovci.“ – A za razbijanje su najzaslužniji naši artiljerci i naučnici.
– A za šta ste vi onda ovde? – dobaci drugi starac.
– Da služimo i štitimo. I da pazimo da jebene Švabe ne dobiju ponovo ideju da iskoriste haos u svoju korist. Svi znamo koliko vole tu igru.
Starci zažamoriše nasmejano i zaklimaše glavama.
– Ma, došli ste da pijete vino i jurite suknje, k’o i svi ostali vojnici! – uzviknu krezubi dekica, a zatim se upusti u svoje priče iz prvog velikog rata. Uto se vrati dečak sa pljoskom.
– Evo, gosn’ Džoni.
– Hvala, Gastone. Zadrži kusur.
– Hvala, gosn’ Džoni!
– A je l’ istina da im vojska, ovaj, oružje, ne može ništa? Čuo sam da se samo povlače, da ih ne ubija ništa, čak ni ove nove granate.
Džoni odvrnu poklopac pljoske, pomirisa, pa je zadovoljno zatvori.
– Ne ubija ih, ali ima nešto u njima što ih tera da se useru u gaće i beže glavom bez obzira. Ali saterali smo ih u ćošak. Proterali smo ih sa svih frontova, nemaju više gde. A sad imamo novo oružje. Najnovija oprema. Gotovi su.
– Razbijte ih! Red je da malo vidimo mira u ovoj zemlji. Prvo Nemci, pa onda Marsovci…
Džoni je već pružao dugačke korake nizbrdo, gurajući metalnu pljosku u unutrašnji džep šinjela.
U podnožju brda, na ulazu u kamp nalazila se iskrivljena ulična svetiljka, a ispod nje je cupkala i pušila mala grupica što uniformisanih što civilnih lica. Svako od njih se nasmeši kada vide Džonija kako se spušta ka njima.
– Ej, Džoniii!
– Majstore!
– Šta ima, Džoni?
Devojka čija su kratka suknja, bunda i šešir širokog oboda užasno odudarale od zelenila uniformi priđe nasmejanom vojniku, obesi mu se o vrat, a zatim ga strasno poljubi. U pozadini se začuše aplauz i zvižduci. Jedini ko je ostao ravnodušan na Džonijev dolazak bio je pukovnik, previše zadubljen u motanje cigarete, koju je, čim je smotao, zadenuo za uvo i odmah krenuo da mota sledeću. Pukovnik je zapravo više voleo proces motanja od samog duvana i rado je preuzimao dužnost pravljenja cigareta za ceo vod.
Džoni pruži ružu devojci uz kratak, gotovo ironični, kavaljerski naklon.
– Kada ovo sve bude gotovo, hoćeš da me vodiš u Pariz?
– Naravno Sofi, dušo, prvo Pariz, pa onda London, i na kraju te vodim u Njujork!
– Na modne revije?
– Ne, nego da te upoznam s roditeljima!
Društvo isprati ovu repliku salvom grohotnog smeha.
– O, Džoni, kladim se da to pričaš svim devojkama!
Džoni ne odgovori, već je nagnu i poljubi još jednom.
Pukovnik mu tiho priđe i dodade sveže smotanu cigaretu, prebaci s uveta u usta drugu i zapali obe pohabanim benzinskim upaljačem. Uprkos niskom rastu, povelikom stomaku i komičnim brčićima, pukovnik je uvek projektovao auru ozbiljnosti i autoriteta.
– Pukovniče! – reče Džoni salutirajući kratko, na šta pukovnik odgovori odmahivanjem ruke. Iako je imao koju prugu više na ramenu, nikad nije dozvoljavao sebi da se zbog toga ponaša kao da je bolji od drugih.
– Večeras je veliki napad. Jesi li spreman, Džoni?
– Eh, šta ja znam. Valjda.
– Nadam se da si makar malo spavao sinoć.
Džoni mu odgovori mangupskim osmehom.
– A šta je bitno? I ovako ću samo da dreždim pored topova.
– Ne znaš šta ćeš morati da radiš. Niko ne zna.
– Koji je plan uopšte?
Pukovnik uvuče dobar dim, pa ga polako propusti kroz brkove. Ostatak voda je pažljivo slušao.
– Imamo ove nove N1 granate. N2, to jest. Plan je, ako je verovati glavama iz komande, da ćemo, ako ispalimo deset komada u razmaku od po minuta, stvoriti singularitet i to će biti to.
– Pukovniče, a šta znači singularitet? – upita jedan od vojnika.
– Znači – odgovori on, pljuckajući duvan između reči – da su sjebani.
– Znači da otvaramo šampanjac odmah! Uuu!
– Ne još. Nećemo znati da li je uspelo do dvadeset četiri časa posle. Ako uspe, otvorite bure što se mene tiče. Ako ne uspe, nastavljamo sa starom taktikom. Gađamo ih sa N1, čekamo da se povuku, pratimo ih. I čekamo dalja uputstva.
Džoni je pušio u tišini. Neko uključi tranzistor. Posle par minuta zavijanja iz zvučnika se oglasi glas spikera.
– Šta kažu, Majk?
– Ništa novo. Čeka se kraj rata. Švabe su i dalje iza svojih granica. Kod nas su crnje izmislile neku novu muziku, rokenrol se zove. Deluje dobro!
– Pusti malo da čujemo!
– Evo tražim! – odgovori Majki, i natera radio da zavija još jedared.
– Je l’ iko ikad video neprijatelja? Uživo, mislim? – upita jedan od mlađih vojnika po imenu Tod.
– Niko ko je prišao neprijatelju dovoljno blizu da ga vidi se nije vratio živ.
– Ne kenjaj, Majki! Neko mora da zna kako izgledaju.
– Ja sam ih video. – odgovori pukovnik. – Na slikama samo, doduše, sa špijunskih aviona.
– I, kako izgledaju? Ovaj, kako izgledaju, gospodine?
Vojnici se načičkaše poput mungosa, načuljenih ušiju. Pukovnik uze još jedan dim.
– Pre rata sam bio ribar. Znate kad mreža zagrebe dno, pa pokupi one sve gadosti, kao što su morske škorpije i slično? E pa tako izgledaju.
– Isuse!
– Sumnjam da oni znaju za Isusa, Majki.
– Džoni ima ogrlicu od marsovske kosti, je l’ tako, Džoni? Pokaži im…
– Ma, sitnica, uspomena sa ratišta, nije ništa posebno. Ali, planiram da je pozlatim kad se vratimo kući.
– Možda bi trebalo da predaš to našima, Džoni. – zabrinuto dodade pukovnik.
– Ma kakvi, oni verovatno imaju pune vagone toga. A volim i kad mi lupa o grudi. – dodade Džoni uz šeretski mig.
– Pukovniče, ako neprijatelj nije sa Marsa, odakle je? Sa Venere? – nastavi Tod sa pitanjima.
– Nisam školovan čovek, ali sam slušao neka predavanja. Ima svetova koji nisu udaljeni kilometrima, nego su na makovo zrno od našeg, ali ipak jako daleko. Iskreno, nisam siguran da sam razumeo.
– Meni to zvuči kao pakao, pukovniče…
Džoni i devojka su plesali uz brze ritmove sa radija ignorišući celu diskusiju. Isus i bezbožni neprijatelj sa drugog sveta su mogli da čekaju, makar još malo.
Dan je prošao u ritmu rokenrola i dimu cigareta. Vojnici su prebacivali i raspakivali preteške kutije egzotične municije i ređali ih uz topove. Ranije je svaki komad nove opreme bio ispraćen ekipom naučnika, ali kako se rat zahuktavao i smrtnost na bojnom polju rasla, njihovo mesto zamenili su pamfleti i priručnici.
Kako se bližilo veče, moderne taktove sa radija zamenio je valcer, na pukovnikov zahtev.
Sumrak je iz nekog razloga bio vreme kada je neprijatelj najranjiviji. Nervozni ali uzbuđeni, vojnici su zauzeli svoja mesta i prva granata bila je ubačena u ležište topa. Puku nije ostalo ništa sem da posmatra, drži palčeve i nada se najboljem.
Top se trže uz zaglušujuću buku, dižući oblačić baruta i prašine, a par sekundi kasnije nebom prođe ljubičasta pruga, kao zalutali talas Aurore Borealis. Kada bi prošao iznad njih, Džoniju se nakostrešila svaka dlaka na telu, a stomakom bi mu zatreptao neobičan nemir, kao što je uvek bilo kada su ispaljivali N1 granate. Pukovnik je piljio u svoj džepni sat, i periodično davao znak za paljbu. Peta granata. Šesta granata. Sve je delovalo isto kao i svaki prethodni put. Deveta granata. Deseta granata. Indigo šara pređe vedri nebeski svod i svet za Džonija iščeznu iz postojanja.
Svest mu se vraćala u fazama. Ustajući, polako je shvatao da mu je jako hladno, pa da je vojnik, a tek onda kako se zove i gde se nalazi. Sve ovo bilo je propraćeno nesnosnim bubnjanjem i zujanjem u glavi. Kada se konačno uspravio, Džoni zapali cigaretu i povuče dim, a onda je uradi nešto što nikad nije u svih svoje trideset tri godine: ispovraća se. Džoni baci cigaretu zgađeno. U glavi mu je i dalje zavijalo, kao danas radio zagubljen između stanica. Začudo, radio je bio tih. Sve je bilo jezivo tiho i mirno.
Njegovog puka nije bilo nigde u okolini. Oprema je bila spakovana i sklonjena, a sveži tragovi govorili su da to nije moglo biti davno. Bio je dan, ili makar nešto nalik danu: bilo je svetlo, ali na nebu nije bilo sunca. Njegov ručni sat pokazivao je šest i trideset: vreme jučerašnjeg(?) granatiranja.
Džoni napravi par krugova oko bivšeg kampa, povremeno dozivajući svoje drugove, pukovnika, Sofiju, bilo koga. Nije mu odgovorio niko, čak ni vetar. Nešto nalik na razarajući mamurluk haralo mu je glavom, ometajući ga u pokušaju da donese bilo kakvu odluku u, i ovako, konfuznoj situaciji. Džoni na kraju potrča ka najbližem uzvišenju i naoružan dvogledom stade da pretražuje horizont. Tu ih je i našao: krivudava kolona, nalik na mrave, kako putem napušta dolinu. Džoni potrča svom snagom. Bili su daleko, ali nije mogao više da izdrži da bude na ovom ukletom mestu. Preživeo je pokolje, bombardovanja, zarobljeništvo, ali nikada nije bio uplašen kao sad.
Noge su ga nosile vratolomnom brzinom. Pod njegovim čizmama nestajala su brdašca, bare i krateri od granata. Mogao je da ih vidi, isto kao dvogledom, kolonu zamrznutu u vremenu, daleku ali dostižnu. Još malo… Još malo…
Džoni pade na kolena, iscrpljen. Srce mu je lupalo divljački, a znoj mu je curio niz čelo. On podiže pogled. Kolona je i dalje bila podjednako udaljena. A zatim pogleda nazad. Novi talas jeze i hladnog znoja mu preplavi telo. Napušteni kamp bio je tik iza njega, jedva stotinak metara. A svuda okolo samo bela, bezlična svetlost, i muk.
Nenad Pavlović
Jedan komentar