„Šta je gore, da misliš da si paranoičan ili da znaš da ima razloga da se tako osećaš?“
https://www.youtube.com/watch?v=P0xssBnCNaE
U filmu „Izum“ ideja putovanja kroz vreme je isprva do te mere izložena „suvo“ naučnički da nam se može učiniti kako ne gledamo film već posmatramo ljude zarobljene u eksperimentu koji oni sami sprovode nad sobom. Reditelj Karut je predstavio ovu neobičnu priču u vizuelno svedenom maniru nalik na kakvu emisuju sa Diskaveri kanala, što je u izvesnoj meri bilo iznuđeno ekstremno niskim budžetom (oko 7.000 dolara). Međutim, produkcijske okolnosti su dovele do toga da fokus sve vreme ostane na likovima i njihovim interakcijama, bez skretanja pažnje efektima, dok se Karut istovremeno potrudio da sve bude utemeljeno na što je moguće više naučnih činjenica. Ovakav minimalistički, a beskompromisni pristup je ono po čemu se „Izum“ izdvaja od drugih filmova slične tematike, i kada se zagrebe po njegovoj naizgled neprobojnoj ljušturi, iza hermetične spoljašnosti krije se jedva sasvim ljudska, iako ne baš topla priča.
Kad je reč o pomenutoj hermetičnoj spoljašnjosti, već od samog starta prisutna je velika količina naučničkog žargona, dok su dijalozi kranje naturalistički, bez ikakve prigodne dramske pauze kojom bi se (razbila iluzija) eventualno publici nešto pojasnilo. Na početku se upoznajemo sa Ejbom (Dejvid Saliven) i Eronom (Šejn Karut), dvojicom inženjera s velikim ambicijama, koji su možda i previše pametni za svoje dobro. Upoznajemo ih usred njihove svakodnevne rutine, što može delovati zbunjujuće, kao kada bi počeli da prisluškujete nečiji razgovor, i to čak ne od početka. Međutim, ovo se ispostavlja kao zahtevan ali dobar način da nas reditelj, uz ulaganje malog napora s gledalačke strane, uvuče u priču. I tako dok pokušavate da pohvatate šta se tu zapravo dešava, polako se upoznajete sa likovima, da bi kad SF motiv najzad zaigra u priči poželeli da premotate film malo unazad (legitimno, ipak je ovo film o putovanju kroz vreme) kako bi bili sigurni da niste propustili ništa bitno.
Motiv putovanja kroz vreme je iskorišćen u mnogim filmovima, na različite načine i s različitim uspehom, ali ono što Karut ovde stavlja u prvi plan je teza da inherentne opasnosti ne leže samo u potencijalnim vremenskim paradoksima, već ponajviše u nepredvidivoj varijabli koja je najkopleksnija od svih, a to je čovek. U tom smislu univerzum prepun mogućnosti koje se najednom otvaraju pred dvojicom glavnih junaka vrlo brzo postaje nalik na košmarni lavirint, koji biva sve zamršeniji sa svakom njihovom novom akcijom – Ejb i Eron se tako pretvaraju u uklete junake koji jure isprepletanim mebijusovim trakama, trudeći se da ne sretnu sami sebe.
„Izum“ je u izvesnom smislu nalik na naučničke (po tematici) SF-horore Dejvida Kronerberga, ali dok mu definitivno nedostaje taj visceralni momenat prisutan kod Kronenberga, Karutov film će vam naterati vijuge na prekovremeni rad. Svaki novi vremenski tok stvara novu verziju osobe; da li je to tek eho prvobitne osobe, svojevrsni vremenski klon ili nešto treće, tek u nekom trenutku teško ih je i prebrojati. Međutim, efekat nije toliko u konfuziji gledaoca koliko u efikasnom generisanju paranoje kod glavnih junaka koja biva otelotvorena na najstrašniji mogući način. Ejb i Aron otkrivaju (na teži način) kako to izgleda kada ste jedna osoba danas, a druga sutra, prekosutra, juče, pa opet danas… Korak dalje predstavlja interakcija tih različitih verzija, i njihovo sukobljavanje, i tu se klupko nepovrtno zamršava, ali u toj zamršenosti ipak postoji nekakav sistem do samog kraja. „Izum“ je fascinantna slagalica od bezbroj jako sitnih delića koja, kada je slika najzad kompletirana, daje jedan pomalo ciničan, ali i prilično tačan pogled na ljudsku prirodu.
Miloš Cvetković
„Izum“ pogledajte na Festivalu fantastike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke
Jedan komentar