Peti leptir: prikaz 3 u 1

Da se razumemo na samom početku, niti sam ja filmski kritičar, niti je ovo zamišljeno kao objektivni filmski prikaz, hvala na razumevanju.
OK?
Ako smo to raščistili, evo glavnog za nestrpljive:
„Peti leptir” je filmska bajka Milorada Milinkovića po motivima dela Uroša Petrovića, idealna za decu od devet (eventualno deset, ima nekih scena nasilja) do dvanaest godina, ali biće zabavna i roditeljima, zanatski solidno urađen film, 3D efekti prihvatljivi; nije ni predug (oko sat i po) i jedini ozbiljan minus jeste povisoka cena (590 dinara je bioskopska karta u Ušću).

 

Peti leptir, poster

Peti leptir, poster

Za manje nestrpljive, evo ozbiljnog dela prikaza:
Počev od odlično koncipirane najavne špice u vidu pop-ap slikovnice iz koje iskaču crteži glavnih likova, i potom uvodnih kadrova, bilo je jasno da je reditelj „razvio“ tekst upravo u smeru u kom je trebalo: tamo gde je Uroš Petrović sažet do krajnjih granica, Milinković se razigrava, unoseći obilje detalja i gradeći bajkovitu atmosferu kakvu odavno nismo videli u srpskoj kinematografiji (sve pohvale scenografkinjama, Ivani Lovre i Bojani Nikolić). Istovremeno, u scenama smeštenim u „realnost“, dom za nezbrinutu decu i bolnicu, prisutan je i nenaglašen, ali jasan sloj kritike savremenog srpskog društva.
Iako je zadržana osnovna priča romana – Aleksa, siroče i „domac“, nalazi se u središtu borbe između natprirodnih sila dobra i zla, Zlodolaca i Jovice Vuka, zahvaljujući svojoj vezi sa onostranim– treba upozoriti ljubitelje romana da su u film uneti mnogi novi likovi, dok su pojedine sporedne ličnosti stekle bitno drugačiju karakterizaciju. Tako, dok u romanu maltene nema ženskih likova, u filmu postoje čak tri značajne ženske uloge – Aleksina drugarica Maja, poslastičarka Melanija i Nevena, nećaka Jovice Vuka: ovo je primer „džeksonizacije“ za koji možemo biti samo zahvalni scenaristima. Osim toga, scenaristi su se obilato koristili i motivima iz „Dece Bestragije“, pre svega preuzimajući belog ježa čiji ujed donosi besmrtnost (IMDB stranica za „Petog leptira“ otkriva nam da je u snimanju učestvovao pravi albino jež simpatičnog imena Džarmuš).
Tu se negde krije i jedina krupnija mana ovog filma: usled pokušaja da se gledaocu pruži što više informacija iz imaginarnog sveta Uroša Petrovića, ali i da se istovremeno što više razviju nove linije zapleta, srednji deo filma pati od preterane razvučenosti i izvesnog ponavljanja; do ponovnog ubrzanja stiže tek sa Aleksinim odlaskom na Taru (divni planinski pejzaž u nekim kadrovima predstavlja glavno opravdanje za 3D format).
Glumačka ekipa uglavnom deluje kao da se odlično zabavlja tokom snimanja. Ovde, osim zvezda poput Mihajla Janketića i Tanje Bošković, treba izdvojiti izvrsnu epizodu Gorana Radakovića kao Tolstoja i vrlo korektnu decu glumce (Ognjen Orešković, Petar Racić), koja su uglavnom izbegla uštogljenost svojstvenu deci u našim filmovima. Posebno iznenađenje predstavlja gotovo neprepoznatljiva Tanja Bošković, koja ovde manirom i povremenim ruskim naglaskom jasno evocira Tatjanu Lukjanovu.
Ako izuzmemo prapreteču srpskog fantastičnog filma, „Čudotvorni mač“ Vojislava Nanovića, „Peti leptir” je do sada možda najuspeliji primer naše filmske fantastike za decu. Istovremeno, to je i naš prvi dečji film još od 2007. kada se, sa „Agijem i Emom“ i „Princem od papira“, nakratko učinilo da će doći do obnove srpskog filma za decu. Već i zato ga vredi pogledati, po mogućstvu u društvu mlađih maloletnika.
I, konačno, privatni i besramno lični deo prikaza:
Slabo pratim bioskopsku ponudu domaćih filmova i u tim retkim prilikama trudim se da očekivanja svedem na minimum, tj. nulu. Posle mnogo vremena, ta taktika je konačno urodila plodom, jer sam sa projekcije „Petog leptira“ izašla razgaljena i gotovo oduševljena filmom.
Milinković je, naime napravio strejt bajku, bez podmigivanja i parodije, ali sa izvesnim savremenim zahvatima koji „Petog leptira“ povezuju sa nekim drugim tradicijama od kojih odraslom gledaocu (dobro, meni) može biti toplo oko srca. Tako vaspitač Tolstoj ponosno nosi majicu sa amblemom benda Einstürzende Neubauten i nostalgično čuva ploče Šarla Akrobate, Miša Janketić lista Nekronomikon, a Tanja Bošković u ulozi Melanije („Nisam vila, ja sam vitez!“) barata katanom i šurikenima… Stanite, razmislite, imate u istom filmu Nojbauten, Nekronomikon i Tanju Bošković sa šurikenima, znam da ćete kidnapovati najbliže dete da biste imali izgovor za odlazak u bioskop.
Ženski poeni idu i za kostimografkinju koja je (čini mi se) uživala što može nedvosmisleno da kodira negativce crvenim i crnim a pozitivce belim i čipkanim. Dodatni ženski poeni idu na niz govornih ženskih uloga i aktivne ženske likove, znam da znate koliko je to retko!
Postoje u ovom filmu-za-decu-i-neobaveznoj-bajci i dve-tri scene koje vrlo jasno prikazuju korupciju i rasap u našim javnim ustanovama: to su one u kojima figuriraju upravnik doma i medicinska sestra. Nisu one neophodne, ali su meni prijale jer su bile svedene i funkcionalne i nisu bole oči: ovde moram da pohvalim vođenje dijaloga koji su za nekoliko nijansi manje kruti od standardnih domaćih filmskih dijaloga (ne i sasvim prirodni, da se razumemo, i to posebno važi za scene sa Nevenom i doktorom). I deca-glumci većinom nisu onako jezivo kruta i starmala kako to umeju da budu, Petar Racić je posebno simpatičan i prirodan.
Ako se neko brine zbog toga što se u filmu pojavljuju potomci starijih glumaca, da ga utešim: igraju svoje roditelje u mladosti, pojavljuju se u jednoj-dve scene i sasvim su šarmantni, eto, mirne duše mogu reći da bih rado gledala partizansko-fentezi spinof ovog dela sa njih dvoje u glavnim ulogama.
Da, postoje stvari u filmu na koje treba zatvoriti jedno oko, pre svega razvučenost sredine i izvesna nedorađenost akcionih scena pri kraju, ali… kako da vam kažem? „Peti leptir” je domaći fentezi rađen sa guštom kakav nisam videla od „Šejtanovog ratnika,“ film za decu bez (previše) pouke i kreveljenja, film… ma film na koji možete da odete i da se lepo i od srca proveselite, od početka do kraja.

Tijana Tropin

Print Friendly, PDF & Email

Komentari

  1. Film moze da bude “dobar” samo onome ko prethodno nije procitao knjigu. Roman “Peti leptir” je sve vreme napet, ali film nema nikakve veze sa knjigom. Sve je izmenjeno. Zato preporucujem da prvo gledate film (ako vec morate), a zatim procitate knjigu. Jedino tako cete mozda uzivati i u filmu. Ja sam se sve vreme nervirala gledajuci film jer sam prvo procitala knjigu. A tako sam se radovala sto su snimili i film po ovoj izuzetnoj decijoj knjizi koja je zanimljiva i za odrasle – kao i Hari Poter. Samo sto filmovi “Hari Poter” prate radnju knjige.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *