Pakao u svemiru, pakao u bioskopu

Izložba Velika iluzija u Muzeju istorije Jugoslavije bavi se odnosom bl. poč. Maršala prema filmu. Uz arhivske fotografije, projekcije, i predmete, priređen je i prigodan filmski program u vidu izbora iz evidencije filmova koje je bivši doživotni predsednik gledao. Pretposlednji film na spisku, „Pakao u svemiru“ (Starcrash, 1978, r. Kouts), bio je na programu juče, 7. 12, i nije se dao propustiti.

Za neupućene u ovo raskošno nedelo filmske „umetnosti“; ovo bahato traćenje trake, radi se o italo-američkom treš-plagijatu na Ratove zvezda (ipak sa primesama Barbarele i najavama Fleša Gordona), izašle koliko godinu dana ranije. Nekim neočekivanim izletima u kvalitet uprkos (scenografija u rasponu od iznenađujuće dobre do jeftinijih epizoda Zvezdanih staza, modeli često lepo izrađeni, fotografija na momente zaprepašćujuće pismena), ovo je jedan od onih filmova koji se preporučuje odsustvom skoro svake vrednosti. Snimljen je, podsećamo, daleke sedamdeset i osme, pre nego što je namerna skrnavost postala iole moderna.

O čemu se radi? Pa, ovako: najbolja i najbolje isfenirana pilotškinja univerzuma Stela Star (nosi i minđušu u obliku zvezde, za slučaj da nije dovoljno jasno) i njen blaženo/debilno nasmešeni navigator Akton dobijaju zadatak da istraže nestanak svemirskog broda koji je lično Imperator Prvog kruga svemira poslao da pronađe čudovišno oružje zlog Grofa Zart Ana, a koje je pak toliko da je potrebna cela planeta (i to fantomska) da bi se sakrilo.

Stela uglavnom besmisleno glavinja po kičastim SF tropama u pratnji robota Ela koji nas stručno kopulira u mozak neobjašnjivo južnjačkim comic relief akcentom, dok Akton zapravo rešava sve problemske situacije. Konačno, uz pomoć pukom srećom pronađenog imperatorovog sina Dejvida Heselhofa, društvo uspeva da locira oružje, međutim se ispostavlja da su Grof Zart An i njegova neoprostivo zla bradica na to računali. Cela postavka bila je, zapravo, lukavo osmišljena zamka.

Imperator Plamer, srećom, interveniše, da bi on i Zart An proveli predugih pola sata u sumanutom improvizovanju planova i kontraplanova ne bi li jedan drugog nadgornjali. Posle mnogo dramatičnih smrti nedužnih italijanskih statista (od blama, pretpostavljam), cela se stvar završava pobedom dobra. Robot, na žalost, preživljava, a opšti utisak je čista prepast volumenom i intenzitetom bizarštine kojoj je gledalac izložen.

TLDR verzija čitavog filma

TLDR verzija čitavog filma

Bilo bi interesantno razmišljati o tome kako bi izgledalo gledanje ovoga čuda u mancave atmosferi kino sale Belog dvora, podrumu oslikanom u ruskom nouveau stilu, sa udobnim foteljama i (pretpostavljamo) asortimanom grickalica nadohvat ruke. Po datumu predstave, međutim, jasno je da je J. B. film gledao iz samrtne postelje, pa nam ostaje samo da se pitamo koliko su Dejvid Heselhof sa ajlajnerom i ona žena bez mrve glumačkog talenta doprineli njegovom kraju.

Miloš Petrik

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *