Vampirinjo bez krvi i mesa – Ogledalo za vampira

Adrijan Sarajlija (1976.) istakao se na domaćoj NF/H/F sceni proteklih godina serijom dobro prihvaćenih priča, koje su skupljene u zbirci „Manufaktura G“ (Tardis, 2010.), a u kojima je uspešno mešao naučnu fantastiku i horor, dosežući zavidan nivo pripovedačke veštine. Njegov prvi roman, „Ogledalo za vampira“, pojavio se pred čitaocima 2012. godine, najpre u samostalnom izdanju autora, a potom i pod okriljem izdavačke kuće Čarobna knjiga. Reč je o avanturističkoj priči čija je radnja smeštena u egzotične krajolike Brazila, gde prati zgode i nezgode kroz koje prolazi glavni junak, Eduardo Lasner, suspendovani profesor istorije koji gori od želje da postane vampir. Ova ambicija, uz maštovit i sulud splet okolnosti, odvešće Eduarda iz Brazilije, u kojoj živi i radi, najpre u Rio, a potom i u gusto rastinje južnoameričke džungle, na putovanje puno preokreta, muka, razočaranja, uspeha, slave i stradanja.

Ogledalo za vampira, korice

Ogledalo za vampira, korice

U početnim deonicama, Eduarda zatičemo kao gimnazijskog nastavnika istorije fasciniranog njenim najmračnijim aspektima, a naročito verovanjima u natprirodna bića, kao što su zombiji i vampiri, i njihovim navodnim, prećutanim i nepoznatim, uticajima na istorijske tokove. Eduardo je nezadovoljnik, mučen kompleksima, i frustriran svojom neuglednom telesnom konstitucijom, svojim patuljastim rastom i teškim oboljenjem kostiju. Od stvarnosti, koja mu se ne dopada, otpadnik Eduardo beži u prostore virtuelnih društvenih mreža, u mračne fascinacije, i maštanje o preobražaju u ne-ljudski oblik postojanja.

No, već tu, tokom početnog raspoređivanja figura, uočljiv je i najveći nedostatak Sarajlijinog romanesknog prvenca. Mada na prvi pogled vrlo interesantan, njegov je junak nedovoljno istražen, nedovoljno iznijansiran i ubedljiv, nedovoljno od krvi i mesa, da bi bio u stanju na pravi način da udahne život događajima koji će uslediti.

Ako je uopšte i imao takvu nameru, pisac nije uspeo da nas ubedi u to da je Eduardo nekakav don-kihotovski heroj, koji zbog naivnog idealizma završava kao smešna i tragična figura, uspevajući, pak, usput, u tom svom lucidnom ludilu, da razotrkije licemerje i zlo sredine kroz koju se kreće. Takođe, on nije ni nekakav zlokobniji, ubedljivi zloća, u čijim se izopačenim sklonostima efektno odslikavaju anomalije savremenog društva, što svoje žitelje pretvara u čudovišta. On nije ni nešto treće, nešto između, iz prostog razloga što su sve njegove fascinacije, kao i on sâm, nedovoljno specifične, autentične – one ostaju, prosto rečeno, papirnate.

Kakvi su, zapravo, njegovi ideali? Kakva je njihova suština? Kakve su to njegove aktivnosti na internetu, zbog kojih je, kako se, na nekoliko mesta pominje, u tim krugovima stekao popularnost? Šta on to u mračnim tajnama istorije, zapravo, traži? Pisac se tim i takvim pitanjima ozbiljno ne bavi. Ne otkiva nam koja je dublja, unutarnja motivacija njegove želje da se preobrazi u vampira.

Ako je Don Kihot poverovao viteškim romanima, iz kojih je naučio lekcije o časti, hrabrosti, vernosti, čestitosti, romantičnoj ljubavi – dakle, o čitavom nizu ideala teško primenjivih u stvarnosti zbog čovekove pogane prirode – šta je Eduardo naučio na forumima i fejsbuku, u morbidnim epizodama istorije, u horor filmovima i mračnim verovanjima, kojima je fasciniran? Čitajući Sarajlijin rukopis, rekli bismo – ništa – a da pri tom pisac, zbog površnosti u opisu junaka, nije uspeo ni da od tog „ništa“ napravi „nešto“, da ga načini istinskom kritikom pop kulture ili opsednutosti mrakom ili nihilističkog pogleda na svet, ili čega god – već je sve fascinacije glavnog junaka sveo na nivo pubertetskih maštanja o superiornim telesnim moćima, koje će mu omogućiti da se osveti onima koji su ga suspendovali, i „kurvicama“, koje su mu nedostupne zbog fizičke inferiornosti. I odvratnost koju Eduardo pokazuje prema hrišćanstvu, primera radi, samo je kozmetičke prirode, i ne dobija ni obrise istinski pravedničke borbe protiv crkvenog licemerja, niti tragičnog neprihvatanja ustrojstva sveta u kojem se nalazi, a koji hrišćani vide kao predmet bezgranične ljubavi svoga dobrog boga.

Ambivalentniji i dublji komentar o sajberspejsu, o religiji, o društvenoj sredini i konfliktu sa njom, nažalost, sasvim izostaje, pa stoga i svi Eduardovi kasniji sudari sa stvarnošću, kao i preobražaji, ostaju na nivou manje ili više zabavnih viceva.

Kada Eduardo, posle višestrukih muka i zlopaćenja, najzad uspe da se dokopa vampirskih moći, privlačnog stasa i zavodničkog šarma, on će se olako preobratiti u ženskaroša – no, u toj promeni neće biti nikakve drame, niti moralnih, niti intelektualnih dilema u junaku, iz prostog razloga što on, kako smo već mogli primetiti, uopšte i nije istinski lik. Tekst ne pruža ni uverljive nagoveštaje da je njegovi idealizam sa početka bio licemeran – jer, da bi tako šta mogao da izvede, pisac je najpre morao te ideale i njegovu motivaciju bar malo uverljivije da dočara. Stoga čak i vrhunac putešestvija, i ulazak nekadašnjeg intelektualca u svet pevaljki i ambicioznih producenata rijaliti šou-programa, ostaje žalosno mlak, i tek površno surov, i prema junaku i njegovom srozavanju, i prema okruženju i banalnosti istog…

Da stvar bude još gora, ako kao pretpostavku uzmemo da pisac nije ni nameravao da iskoristi potencijale koje njegov vampirinjo nosi, već da pruži nepretciozno zabavno štivo, ne možemo mu oprostiti što nam, najzad, nije priredio ni takvu, od početka do kraja pošteno izvedenu, avanturističku razbibrigu. Među prednosti romana ubrajaju se Sarajlijina vrlo lepa rečenica, tečno pripovedanje, precizno vizuelno slikanje atraktivnih, grotesknih prizora… Međutim, u drugom delu romana, pisac kao da gubi dah, i počinje sve češće i sve više da prepričava, a zbivanja i prizori nisu više upečatljivi, kao u ranijim poglavljima. Najveća vrednost romana ostaje uverljivo opisana scenografija – zaista živo dočarani Brazil – i nezaboravne epizode hirurških zahvata koje Eduardo trpi, kod čuvenog zubara, u pokušajima da dosegne vampirsko obličje. U poređenju sa tom deonicom – koja je, uz opis profesorovog okršaja sa grupicom transvestita, nesumnjivo najbolja u romanu – sve što usledi, uključujući vojne eksperimente, magiju u prašumi, ljubavnu vezu sa pevačicom, pripreme za snimanje rijaliti šou programa sa vampirom u glavnoj ulozi, itd. – kao i sâm kraj knjige – ostaje sasvim prozaično i bez istinski pikantnijeg ukusa…

Sarajlijin roman prvenac, nažalost, ostavlja za sobom frustraciju zbog neostvarenih potencijala u osnovi vrlo zanimljive premise, koja je, za razliku od onoga što smo dobili, mogla da izrodi zaista potresno, zaista uzbudljivo, i zaista duhovito prozno ostvarenje.

Filip Rogović

Print Friendly, PDF & Email

Jedan komentar

  1. Drago mi je što se Sarajlijin roman još čita, ali mi nije drago što je razumevanje istog i dalje izloženo nerazmevanju suštine dela. Glavni lik je, u dobrom delu romana, tačnije od trenutka kad sa teškim povredama dospeva u bolnicu, pod desjtvom teških lekova i u fantazmagoričnom delirijumu. On traje sve do trenutka kad dolazi svesti i biva izlečen i od povreda i od svoje opsesije. To je jasno vidljivo u finalu romana, pa ovaj komentar odbacujem kao banalan i nedosledan.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *