Alatavilski pokajnik – Istorija ljubavi među mikrobima

Već duži niz godina, Podgoričanin Ratko Radunović (1976.) poznat je ovdašnjim ljubiteljima fantastike kao vanredno zanimljiv esejista i kritičar, potom i kao prevodilac, te, najzad, najbitnije, kao pisac fikcije iz čijeg pera je potekao zapaženi roman Mi nismo bolesni (Narodna knjiga, 2004.) i brojne upečatljive priče, objavljivane u različitim antologijama i časopisima. Za čitaoce koji su makar ovlaš upoznati sa Radunovićevim minulim radom, roman Istorija ljubavi među mikrobima (Everest media, 2012.), ne može predstavljati iznenađenje, premda je, najblaže rečeno, posredi krajnje originalna i neobična knjiga.

Istorija ljubavi među mikrobima, korice

Istorija ljubavi među mikrobima, korice

Formalno, reč je o futurističkom krimi-romanu, sa glavnim junakom u liku policajca Emila, koji pokušava da pomogne nesrećniku osuđenom za ubistvo sveštenika, zato što sluti da dotični nije kriv, nazirući iza njegove situacije zaveru sa čijim će se razmerama zaista i upoznati pri kraju knjige. No, autorova pažnja ponajmanje je usmerena na istragu, i razotkrivanje misterije – one mu služe samo kao kostur, manje-više labava struktura, i polazna tačka za nizanje prizora i pojava iz sveta budućnosti, koje je nadahnuto zamislio. Poprište događaja je futuristički multi-etnički mega-velegrad, Alatavil, koji se prostire na teritoriji današnje Crne Gore, u svetu u kojem je Amerika potopljena, a bitnu ulogu u društvu igra religija – vladajuću klasu, naime, čine sveštenici novohrišćanske crkve.

U ovo živopisno okruženje, autor nas uvodi prepoznatljivim, kitnjastim stilom – pretežno dugim, povremeno i vratolomnim rečenicama, u kojima se neretko služi stranim rečima, i, opisujući neobične društvene pojave, poprima, čak, esejistički ton, izvitoperen dobrom dozom ironije i humora. Ratkove rečenice kreću se od rogobatnih, teško prohodnih, do briljantnih. Kao primer prve varijante, može poslužiti rečenica iz jednog od početnih poglavlja…

„I pored svega toga, Emil, još uvijek svjesno fasciniran granicama ljudske emotivne izdržljivosti, misli da je ona neblagonaklona ironija na njihovim mlohavim licima i te kako krcata strahom; njega bi sasvim normalno trebalo da očekuješ da ga katkada možeš uočiti kod navodno neuništivih patricija čim postaneš svjestan da si, nalik drugačijoj zvijeri, tek izvađen iz komore od perspeksa koja standardno ugošćava najrizičnije kriminalne aspekte u Knjižari i, sputan, metnut na metar i po od tuceta poštovanih starosjedilaca.“

Posredi je, dakle, jedna od onih koje deluju kao da nisu jasne ni samom piscu, i kakve su, srećom, prisutne najviše na početku teksta, kada još nismo ni naviknuti na okruženje u koje nas je gurnuo, niti na brojne termine i imena ljudi i mesta, kojima barata. Nadalje, sve su češće one briljantne – pravi prozni biseri – mala remek-dela – u kojima se Ratkova ironija, duhovitost i šarm stapaju sa lepotom jezika, kao, recimo, u sledećem slučaju:

„Koliko do juče svaki novinski i književni naslov sadržavao je nešto biblijsko u sebi, sve dok nije došao onaj goropadni momenat nelagode u svekolikom licemjerstvu kad je neko od autora shvatio da mu, pregledajući Srž, više na raspolaganju nije bila bezmalo nijedna suvisla riječ iz dva Zavjeta, a koju bi mogao upotrijebiti za naziv svojega romana.“

Ipak, oneobičenost i originalnost ove proze još su izraženiji u idejama, u opisima okruženja, nego u stilu:

Ratkov je svet, naime, svet u kojem osuđenici, između ostalog, mogu da dožive da budu kažnjeni čitnjem knjiga, i to pravih, papirnatih knjiga, koje su odavno izašle iz upotrebe, i za koje najveći deo ljudi njihovog vremena više nije ni kadar da prikupi koncentraciju i pažnju, budući da su odavno u upotrebi takozvani memorijski poklopci – minijaturna izdanja pomoću kojih se celokupan sadržaj knjiga ublicava u glavu korisnika u roku od nekoliko sekundi. U Ratkovom Alatavilu postoji popularan lokal, Bejaz, u kojem je obaveza konobara da zavitlavaju i maltretiraju svaku mušteriju koju posluže, a one, pak, imaju pravo da konobare pretuku, pa čak i ubiju, a da za to krivično ne odgovaraju. U Ratkovm svetu budućnosti dogodila se Ha Ha revolucija zahvaljujući otkriću leka protiv depresije koji u izvesnim slučajevima može da dovede do smrti od smejanja ili buđenja divljih mazohističkih poriva, a čiju je upotrebu njegov tvorac proglasio ideološkim činom, koji se protivi filozofiji novohrišćanskih vlastodržaca. U Ratkovom svetu može se zateći čak i veće popova koje zaseda i odlučuje da li će nekoj od njihovih omiljenih prostitutki biti odobren zahtev za penziju ili odmor, ili će one, naprotiv, morati da ostanu na svojim radnim mestima, ne bi li nastavile da zadovoljavaju njihove nezajažljive seksualne potrebe…

No, uprkos brojnim opisima pojava iz društvenog života metropole budućnosti, ovaj roman, koji svakako nije dominantno krimić, ne bi se mogao nazvati ni socijalnom naučnom fantastikom. Pisac uopšte i ne stvara neku sasvim uobličenu geopolitičku sliku, niti iole precizno definisan društveni poredak – pred nama je samo niz upečatljivih, mada najčešće sasvim proizvoljnih, detalja. Iako pominje da je Amerika potopljena, i da postoji nešto što se naziva Američkom Evropom, autor nema ambiciju makar da nagovesti šta je ta promena, zapravo, donela svetu. Nije navedeno ni da li je Alatavil nekakav nezavisan grad-država, ili je deo nekog većeg entiteta, niti je jasno kako je sekularnu državu smenilo društveno uređenje u kojem je poluge vlasti preotela novohrišćanska crkva. Uopšte, pisac se ne zamajava bilo kakvim objašnjenjima o tome kako je došlo do stanja koje zatičemo, niti se trudi da stvori jasnu, a ne samo nagoveštavanu, širu sliku, niti da uspostavi naročito jake veze među različitim pojavama koje opisuje. Najzad, i do raspleta kriminalističke misterije dolazi se prilično lako, i razrešenje, samo po sebi, ne nosi neku naročitu katarzu – deluje, čak, manje-više proizvoljno, kao i dobar deo drugih deonica u romanu.

Ono što tekst, ipak, drži na okupu, osim glavnog junaka i njegovih detektivskih nastojanja, jeste antropološki pesimizam, koji provejava kroz sve nabacane opise, opservacije, prizore i događaje, i koji se, kako poglavlja odmiču, sve očiglednije nameće kao najvažnije vezivno tkivo. Ovo postaje jasno i pre no što se Emil, u epilogu, pokaje zbog svoje prošlosti, koju je proveo kao sluga režima, i, čitajući zaboravljene klasike svetske književnosti, doživi potresnu spoznaju o svekolikoj čovekovoj nečovečnosti.

Istorija ljubavi među mikrobima jeste oneobičena i univerzalna slika čovečanstva koje traži spas kojeg nema, u svetu koji nije ništa drugo do – kako ga autor u nekom od poglavlja definiše – „kavez gdje je svaki naš plan osuđen na propast, a svaka jednostavna, dobra ideja, zahvaljujući ljudskoj netrpeljivosti, pohlepi i lomljivom egu, predodređena da se izjalovi u banalnu dogmu.“ Kako se ova suština sve jače nazire, postaje sasvim svejedno što podrobnije pojedinosti o, recimo, novohrišćanskoj veri, izostaju, jer ona, u svetu koji Ratko opisuje, u kojem su jedino pravilo licemerje i odusustvo smisla, ne može ni da bude ništa drugo do buncanje – ne može ni da postoji drugačije, nego tek reda radi, kao i sve ostalo. U takvoj sredini, nemoguće je da nekakav smislen koncept zapravo i uspe da služi bilo kakvoj višoj svrsi, pa u centar pripovedačke pažnje dospeva upravo ljudska potreba za smislom (kojeg nema), potreba za vasionom koja mari za čoveka i njegove muke (kakva ne postoji), potreba za pravim Bogom (umesto onog koji je „samo filozofska ideja, i, štaviše, nadasve neprijatna“).

Najviše što čovek može da postigne, sugeriše pisac, jeste da beskrajnih protivrečnosti i neuništive nepravde, makar, bude svestan, i da tom svešću razbudi sopstvenu uspavanu savest…

Ako bismo kao najbitnije obeležje romana naveli antropološki pesimizam, na drugom mestu morali bi da se istaknu neodoljivi šarm i duhovitost, kojima autor boji svoj podsmeh i žal nad ljudskom ništavnošću, gluposti i zlu.

Ratkovo delo moglo bi se, dakle, nazvati uvrnutim socijalno-antropološkim humorističkim NF-krimićem – i, da: ova rogobatna i nepotrebna definicija bez prve reči nipošto ne bi bila dovoljno precizna. U svakom slučaju, kako god ga etiketirali, ostaje nesumnjivo da je ovim kratkim romanom Radunović ubedljivo potvrdio svoj status jednog od najzanimljivijih pisaca fantastike na prostoru bivše Jugoslavije.

Filip Rogović

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *