Devojke sa bejzbol palicama – II deo

U prethodnom delu ovog teksta bavila sam se „dobricama“: ljubavnicama odnosno pomoćnicama superheroja, ali i njihovim koleginicama sa super-moćima. U ovom delu ću govoriti o onim ženama superherojske fikcije koje ili flertuju sa mračnom stranom, ili su je u potpunosti prigrlile. Kada sam govorila o Džesiki Džouns rekla sam da je ne smatram anti-heroinom jer je ona, uprkos svojoj antipatičnoj ličnosti, ipak uvek na strani dobra, a „loše“ stvari koje radi (piće) uglavnom nanose štetu samo njoj samoj. Anti-heroina, kako je ja shvatam, balansira na ivici između dobra i zla: udružuje se sa herojem da učini nešto dobro, ali iz sopstvenih interesa, igra duplog agenta sarađujući i sa herojem i sa zlikovcem, opet iz sopstvenih interesa, ili čini dobro ali se pri tome ne pridržava herojskog moralnog kodeksa.

Da bih se pozabavila ovim likovima kako treba, moraću da se vratim na Bartonove filmove o Betmenu, preciznije Povratak Betmena (1992).

Gotam Siti je u svim svojim inkarnacijama oduvek bio rasadnik uvrnutih likova, kako muških – tako i ženskih, pa je bilo logično da neki od njih završe i na filmu. Ubacivši Ženu-mačku u svoj drugi film o Betmenu, Tim Barton je napravio kinematografsko delo koje je za mene i dalje nešto najkvalitetnije što je superherojština izrodila, bar kad je bioskop u pitanju. Nemala zasluga za to pripada Mišel Fajfer, ali činjenica je da je Žena-mačka jedan od intrigantnijih likova superherojske fikcije, a njen odnos sa Betmenom ne prestaje da inspiriše autore svih medija. Tužnu banalizaciju ovog lika imamo u Usponu Mračnog viteza (2012.), u dosadnoj izvedbi En Hetavej. Žena-mačka tu nije ništa do profesionalni lopov koji hoće da joj se izbriše dosije, a sirota En je toliko zaboravljiva da se ja više ne sećam ni šta tačno ona tu radi. A o onoj verziji sa Hale Beri da ne pričam.

Na žalost, i Žena-mačka predstavlja samo još jednu stereotipnu predstavu o ženama: žena je prevrtljiva i ne znaš nikad sa njom na čemu si. Ovakve likove je često zanimljivije gledati i o njima čitati nego o prva dva tipa, i najčešće imaju ključnu ulogu u radnji. Pošto su ovakvi likovi najkomplikovaniji i očigledno najteži za uklapanje sa ostalima, njih u filmovima nema mnogo.

Već smo pomenuli Mistik iz filmova o X-ljudima. Ona je lik koji pruža jako mnogo mogućnosti, kako zbog moći koje poseduje, tako i zbog te nestabilne ličnosti, i mislim da je najčešće samo delimično iskorišćena, a u poslednjem filmu, X-Men: Apokalipsa (2016.) nikako. Ipak, Mistik više moralno varira od filma do filma, nego što imamo neko unutrašnje kolebanje unutar jednog filma (ali ima i toga, recimo u Prvoj klasi (2011.)). Nadam se da će u narednim filmovima opet dobiti neku iznijansiranu ulogu, u svakom slučaju nikad mi nije dosadno da je gledam.

Anti-heroina poput Mistik često sklizne u zlicu, a poneke se odatle ni ne vrate na „pravi put“. Ovakvih likova imamo nešto više od tri, neke imaju super-moći a neke ne, i u ovoj grupi se najjasnije vidi pad kvaliteta ženskih likova o kome sam pričala na početku, jer je Otrovna Ajvi iz ozloglašenog dela Betmen i Robin (1997.) poslednja upečatljiva zlica. Koliko god da je kič, Ajvi je imala jasnu motivaciju koja seže dalje od lične osvete, i bila poprilično ravnopravna partnerka u zločinu G. Ledenom. Posle nje smo do ove godine imali bukvalno samo Taliju Al Gul u Usponu Mračnog viteza, koja, koliko god da je Marion Kotijar privlačna, nije najbolje razvijen niti naročito impresivan lik. Jeste dobar preokret što je zapravo ona mozak operacije a ne Bejn, ali veći deo filma se čini kao da spada u prvu grupu, dakle ljubavni mamac za heroja bez nekog preteranog značaja.

Rekla sam „do ove godine“ smo imali samo Taliju, jer nedavno se pojavio Odred otpisanih, a on nam je doneo čak tri veoma različita zla ženska lika, od kojih, na žalost, samo jedan valja, a i taj jedan je gotovo kartonski i da nije zla mogla bi se svrstati u prvu grupu. Ipak, koliko god da je ovaj film loš, sama činjenica da se ceo zaplet vrti oko tri žene je toliko inovativan u superherojskom filmu da mu moram posvetiti malo više pažnje.

Najnebitniji i najgori od ova tri lika je naizgled glavna zlica u filmu – Čarobnica. Ovo zapravo i nije lik, već nešto što bismo mogli nazvati super-moćnom natprirodnom pojavom nejasnih motiva, koja samo služi da bi glavni likovi mogli da se bore protiv ogromnih kompjuterski generisanih čudovišta na kraju. Ovo je jedan od najgorih negativaca superherojske fikcije svih vremena, i mnogo mi je žao što je to prvi veliki ženski zlikovac kog smo u ovom žanru videli na velikom ekranu. Nemam šta više da kažem o njoj.

Zatim, imamo Harli Kvin. Vidim da su ljudi oduševljeni njom, verovatno zbog simpatične izvedbe Margo Robi, ali ja bih rekla da je ovaj lik izrazito antifeministički i kao takav anahron u 21. veku. Zašto? Ako sam rekla da Žena-mačka predstavlja stereotip „žena je prevrtljiva“, Harli predstavlja stereotip „žena je luda“. Ženom upravljaju isključivo osećanja. Ženom upravljaju hormoni. Žena je u PMS-u i stoga razbija stvari bejzbol palicom. E to je Harli Kvin. I ne samo to. Sve što radi ona radi da bi udovoljila svom muškarcu. Džoker je stvorio Harli i on njom upravlja, kao lutkar marionetom. Kad im Čarobnica na kraju otkriva šta su njihove najdublje želje, Harli zamišlja nenašminkanu sebe i nenašminkanog Džereda Leta u savršenoj kući sa dvoje savršene plavokose dece. Jer šta bi drugo žena mogla da želi? Neću ovde ni da se bavim prekomernom seksualizacijom i skraćivanjem šorca u post-produkciji, to je već opšte mesto. Ovaj lik ne samo što ne predstavlja nikakvu evoluciju, nego naprotiv.

Treći bitan ženski lik, i stvarni negativac u ovom filmu je Amanda Voler, odlično je igra Vajola Dejvis. Amanda je zanimljiva ne zato što je iznijansiran lik, jer nije, već što smo navikli da takvi likovi budu muškarci: beskrupulozni činovnik Vlade SAD-a koji ne preza ni od čega da postigne svoje ciljeve. Njena nebriga za ljudski život čini je većim čudovištem od ubica koje je okupila. Da je igra neka slabija glumica, sigurno bi bila potpuno zaboravljiva, ali ovako je baš u toj jednoobraznosti zastrašujuća. Svakako najupečatljivija zlica u superherojskim filmovima 2010-ih godina.

Većina upečatljivih ženskih likova o kojima sam govorila (Žena-mačka i X-žene) pojavila se u periodu od 1989. do 2008. kada je postojala izvesna raznovrsnost i, ako ne dovoljno, ono bar primetno prisustvo žena u superherojskim filmovima. Izuzetak čine filmovi o Spajdermenu, gde imamo samo Meri Džejn, klasičnu „ženu iz frižidera“. Nakon što je sa Ajronmenom 2008. godine otpočela dominacija Marvelovog kinematografskog univerzuma, imamo jedan, maksimalno dva ženska lika po filmu, uglavnom spadaju u prvu kategoriju (ljubavnica/pomoćnica) i nemaju nikakvog uticaja na radnju, sem eventualno u ulozi objekta. Čak su i filmovi o X-Menima, sa izuzetkom ovog poslednjeg, smanjili broj žena, a neku bitniju ulogu imala je samo Mistik (uloga Kiti Prajd u Danima buduće prošlosti (2014.) je čisto instrumentalna), a neki dobri likovi su dobili manje uspešne inkarnacije (Žena-mačka). Jedine za koje ja znam da odskaču od ovog šablona su devojke o kojima sam pričala iz serije Džesika Džouns, ali pošto sam se ovde pretežno bavila filmovima, njih sam navela primarno kao primer kakvi bi ženski likovi danas trebalo da budu.

U poslednjih par godina vidimo određeni pomak po ovom pitanju. Sledeće godine izaći će Wonder Woman, a 2019. Captain Marvel – u ženskoj inkarnaciji. Rekla sam šta mislim o ovoj filmskoj Harli Kvin, ali njena neosporna popularnost takođe može označiti početak novog perioda u istoriji superherojskog filma, u kome ćemo videti veću raznovrsnost likova po svakoj osnovi, pa i kada je pol u pitanju.

Sofija Vuković

Print Friendly

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *