LISTA: Emitorov letnji bioskop

letnja-lista-emitor-bioskop

Ponovo je došlo ono doba godine kada se, ako pripadamo ispravnomislećoj manjini, zahvaljujemo tehnologiji i civilizaciji na darovima rashladnih uređaja i senovitih stambenih objekata, povlačimo iz okrutne i neprijateljske prirode, i smeštamo pred crna ogledala da uz sladoled i/ili hladno piće pretrajemo nuklearno leto. U ovoj listi, Emitor i saradnici predstavljaju pet laganih, letnjih filmova za serbez gledanje, dok čekamo da se vreme prilagodi kontemplativnijim sadržajima.

„Delić sekunde“ (Split Second) – Đorđe Bajić, pisac i filmski kritičar

„Delić sekunde“ je prava poslastica i nakon gotovo četvrt veka od nastanka. Film se još uvek dobro drži, prohujale godine mu nisu mnogo oduzele. Da, u pitanju je B film – budžet je bio neadekvatan da se sasvim uspešno oživi potopljeni futuristički London (zanimljivost: radnja se dešava 2008. godine – pa iz današnje perspektive već možemo pričati o alternativnoj istoriji), ali, film još uvek „radi radnju“. Rutger Hauer je mlad, plav i raspoložen, a tu je i mlada, crnokosa Kim Katral. Ova domaćinska mešavina sajberpanka, horora i komedije je gledljiva i vredna pažnje, posebno ako posedujete senzibilitet za kemp, žanr i B filmove.

Reditelju Toniju Mejlamu je ovo vrhunac karijere (pre „Delića sekunde“, potpisao je jedriličarski triler „Peščana zagonetka“ i atipični slešer The Burning – ništa drugo iz njegovog opusa nije vredno pomena). U Srbiji film uživa kultni status; bio je jedan od najvećih bioskopskih/VHS hitova početkom devedesetih. U vreme „nepravednih i ničim izazvanih“ sankcija, „Delić sekunde“ je bio rado gledan u srpskim/beogradskim bioskopima, a mnogima je i danas osećao u lepom sećanju.

„Zvezdana kapija“ (Stargate) – Mateja Vidaković, izvrsni bloger i saradnik redakcije

Pre nekoliko meseci sam došao do meni sasvim iznenađujućeg zaključka – film Stargate nema kultni status. Razgovarao sam sa svojim prijateljima iz Holandije koji, u najbolju ruku, znaju za „a, to je ona treš serija?“ Samo jedan je znao da je ta serija u stvari bazirana na filmu, a ni jedan taj film nije gledao – i to je velika šteta.

Sa uživanjem se sećam dosta grandozne premijere u Domu sindikata i svog dečijeg oduševljenja. Kanalisaću sopstvenu nostalgiju da bih vam predočio zašto je ovo idealni SF letnji filmić.

- Pustinja! Egipat! Avantura!

- Kurt Rasel!

- Portal u drugi svet!

- Kvaziistorija!

- Džejms Spejder!

- Kul alien tech!

- Androgini glavni negativac (wait, what?)

Dakle ko nije pogledao, neka si napravi finu limunadicu, stavi svoj Indiana Jones šešir i prione. Ko jeste, neka se baci u jezero nostalgije kao što sam ja učinio – film je pristojno ostario.

„Pakt sa vukovima“ (Le pacte des loups)Jelena Jokanović, potpredsednica Udruženja „Sakurabana“

Negde sredinom 18. veka u francuskoj provinciji Ževodan, misteriozno stvorenje je u roku od tri godine napalo i zaklalo oko 200 ljudi. Ni do dan danas istoričari i naučnici nisu sigurni kakva vrsta životinje je tačno bila čuvena Zver iz Ževodena, ali se teorije kreću od onih prozaičnih o čoporu vukova do mnogo zabavnijih, poput one o nekim čudom preživelom sabljozubom tigru ili čak živom živcatom vukodlaku.

Upravo ova nerešena misterija čini podlogu pseudoistorijskog akcionog filma Le pacte des loups (iliti „Pakta sa vukovima“ kako smo ga malo nespretno posrbili) iz 2001. godine. Naime, u uspavanu provinciju dolazi kraljev biolog sa sve svojim vernim pratiocem Irokezom (koji iz neobjašnjivih razloga vlada egzotičnimk borilačkim veštinama) kako bi istražio slučaj i doakao zverki. Naravno, stvari se ubrzo komplikuju i u celu priču se umešaju i naizgled natprirodni elementi, tajna društva, antimonarhističke zavere i, kao šlag na torti, Vatikan.

Film žonglira svime mogućim žanrovima bez imalo zazora i u svoja dva i po sata (taman za letnjo vece i pola kile sladoleda) uspe da ugura do tančina iskoreografisane i totalno nemoguće scene borbe, sulude obrte, sve prenaduvane kinematografske trikove znane čovečanstvu, baroknu melodramu i plejadu poznatih francuskih glumaca, koji su se očigledno odlično zabavljali, poput Vensena Kasela u jednoj od svojih najuvrnutijih uloga i Monike Beluči u punom sjaju kao kurtizane- špijunke. A valja napomenuti i da je Mark Dakaskos u tom momentu dostigao vrhunac svoje privlačnosti i da je mnogim gledateljkama predstavljao primaran motiv za odlazak u bioskop.

Pored svega toga, film odlično izgleda što nije ni čudno, jer ga je režirao Kristof Gan koji je sklon vizuelnoj raskoši, a i neverovatno je zabavan i pored toga što je papazjanija svih kul elementata koji su autorima pali napamet. Tako da vam savetujem pustite mozak na ispašu, batalite kritičku perspektivu, pogasite svetla i uživate u pravom, blještavom francuskom spektaklu.

„Galaktička pustolovina“ (Galaxy Quest) – Miloš Petrik, urednik

Ako je nekada postojao bolji primer za neutemeljeni i ničim izazvani antropološki i svaki drugi optimizam od Zvezdanih staza, ja za njega ne znam. A verujem da bih znao. Sad, što ta serija bogzna kakvog smisla (mimo naravoučenija) nema, i što je prave relativno obični, živi ljudi, to je drugi problem – već nešto bolje istražen u Redshirts Džona Skolzija i seriji Con Man Alena Tudika. Sličnu temu, međutim, ima i moj predlog za ovu listu.

Upadljivo raspala ekipa niskobudžetne TV serije Galaxy Quest proživljava agonalne časove svojih karijera tavoreći po konvencijama i promocijama koječega. Bezrazložno nezadovoljni svojim relativno udobnim postojanjem, članovi glumačke podele (predvođeni pretencioznim Aleksanderom Dejnom, koga igra uvek sjajni Alan Rikman) svoj iracionalni gnev uglavnom istresaju na poslednjeg profesionalca među njima, Džejsona Nezmita (Tim Alen). Sam Nezmit postaje žrtva zabune kada ga pravi vanzemljaci regrutuju da im pomogne sa problemom tipičnim za seriju.

Priča je dalje tipična, ali lepa i šarena: glumci moraju zapravo da rade nešto u životu, što je srećom upravo ono što su glumili da rade, međutim postaju nešto malo više zadovoljni time. Fanovi opskurne serije koji o seriji znaju više od njenih kreatora i glumaca dobijaju svojih pet minuta, bilo kao vanzemaljci koji (re?)konstruišu izmišljeni brod, bilo kao tehnička podrška sa Zemlje kada posada nije u stanju da se snađe sa McGuffin tehnologijom. I, da, naravno, Zli Galaktički Diktator je pobeđen. Do sledećeg ributa. Ko nije hteo spojlere, nije trebalo da čita ovo. Film ima sedamnaest godina, doduše, i ko vam je kriv što niste gledali? Dobro je, međutim, ostario, predstavlja retko uspelu mešavinu SFa i komedije, i ako ste ga nekim čudom propustili, krajnje je vreme da to ispravite. Grabtarova mu čekića.

„Zootropolis: grad životinja“ (Zootopia) - Sofija Vuković, prevodilac i filmski kritičar

Diznijeva fabrika animiranih filmova se nekoliko decenija borila da, bez pomoći mlađeg brata Piksara, iznedri pravi hit. U poslednjih par godina im, pak, ide nešto bolje, malo su ovladali ukusom savremenog gledaoca, naučili kako da naguraju društveno angažovane ili emotivne poruke tamo gde treba, a da ipak to bude dovoljno pitko, redefinisali trope koje su rabili od pedesetih godina prošlog veka i konačno stvorili nešto što liči na stil kad je savremena kompjuterska animacija u pitanju. I dalje to ne proizvodi ne znam kakva remek-dela (odbijte, molim vas, fanovi Zaleđenog kraljevstva, da ne bih raščerečila tu šarenu lažu u posebnom tekstu), ali lova se kotrlja, a zar je bilo šta drugo bitno? I džangrizavom ciniku kakav sam ja potrebno je da ponekad pogleda ponešto veselo, šareno i ne mnogo opterećujuće, pa ako ste za tako nešto kad upekne zvezda ili se na zemlju sruči olujčina, preporučujem njihov poslednji proizvod – Zootopia.

Film prati doživljaje mlade policajke Džudi Hop i njenog neočekivanog partnera u istrazi, sitnog prevaranta Nika Divljeg dok pokušavaju da rasvetle misteriozne nestanke mesoždera u Zootropolisu – utopijskom gradu u kom sada sve životinje (uglavnom sisari ruku na srce, ne videh ni jednu pticu nit’ gmizavca u ovom filmu, a o insektima i sl. da i ne govorimo) žive u naizgled savršenoj harmoniji. Kako je ta harmonija postignuta, i šta mesožderi sada jedu je, pak, neobjašnjeno, a rekla bih da će čak i najmlađa publika primetiti takav propust. Ipak, film se bavi i nekim bitnim aktuelnim pitanjima, tačnije rečeno koristi tenziju između mesoždera i biljojeda da prikaže rasne i nacionalne konflikte u stvarnom svetu („Predatori, nazad u džunglu!“ kaže jedan od demonstranata u filmu), i, iako je kraj, naravno, previše savršen, moguće je da deca iz ovoga ponešto i nauče, a da im to nije servirano kao previše očigledna didaktička porcija. Film je jako zabavan i lepo animiran, dijalozi su duhoviti a likovi koliko-toliko originalni (ne može se ne iskoristiti bar neki stereotip, lenjivac mi je favorit). I, što je najvažnije, ima jako malo pevanja.

Toliko od nas za sada. Uživajte, i ne izlazite napolje ako znate šta je dobro za vas.

redakcija i saradnici

Print Friendly

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *