Jokai: ale i bauci – Japanizam, dan prvi

Jokai (Yokai) jeste japanski naziv za duha, najčešće osvetoljubive prirode, odnosno za svakakog drugog fantoma, alu i bauka. Ova tribina predstavljala je svojevrsni vodič kroz istorijat filmskog/TV univerzuma u kome caruju ove sablasti, a vodiči na ovom sadržajnom, ali ipak kratkom proputovanju (puno je još filmova koji nisu mogli da stignu na red) bili su: Nenad Bekvalac, poznat kao jedan od kreatora i voditelja kultne emisije Šok Koridor, i saradnica udruženja Sakurabana Mirjana Nećak-Kvarta. Prvi blok ove tribine protekao je nalik na jedno od živih izdanja Šok Koridora. Ko je prisustvovao makar jednoj ŠK tribini zna o čemu pričam: inserti iz probranih filmova začinjeni sočnim komentarima i po nekom zanimljivom trivijom.

Usled objektivnih razloga subjektivne prirode prvih desetak minuta tribine sam propustio, tako da sam se po ulasku u prepunu salu Amerikanu u Domu omladine obreo u sred pakla! Ne doslovce, srećom, ali na platnu je upravo išao insert iz japanskog filma Jigoku/The Sinners of Hell (1960), režija: Nobuo Nakagava. Vizuelno uzbudljiv film, čak i danas posle 55 godina od premijere, Jigoku je zanimljiv kao jedan od prvih japanskih horora (ako bi prvi bio Ugetsu iz 1953.), a svakako je jedan od uticajnjih. Zanimljiv je i kao povod za diskusiju o razlikama kad je reč o tome kako Pakao poimaju različite religije, naročito kad je reč o razlikama zapadnjačke i istočnjačke percepcije istog (iako tu su i brojne sličnosti: u obe varijante vas očekuju paklene muke!), i ponešto je rečeno na tu temu. Naredni film je još jedan klasik, verovatno i najpoznatija klasična filmska priča o duhovima iz Japana – Kaidan/Kwaidan (1964), režija: Masaki Kobajaši. Ovaj omnibus od nekoliko horor priča u Americi je prikazan u osakaćenoj verziji iz koje je izbačena čitava jedna priča. Mi smo mogli da vidimo insert iz prve priče, koja je zanimljiva i po tome što se tu prvi put susrećemo (na filmu) sa sada već ikoničkom verzijom jokaija kao žene s dugačkom crnom kosom.

Nakon ovih klasika iz šezdesetih prešli smo u osamdesete i na red je došao Satomi hakken-den/Legend of Eight Samurai (1983), režija: Kindži Fukasaku. Reditelj koji je mnogima sigurno poznat po svom poslednjem filmu Battle Royale (2000), u ovom filmu se bavi samurajima koji se bore protiv moćne veštice, duhova i drugih zala, a negde usred svega toga nalazi se scena u kojoj se jeziva starica transformiše u džinovsku stonogu! U sličnom duhu se nastavilo, te smo ponovo videli insert iz manje poznatog filma poznatog japanskog reditelja: Yôkai hantâ: Hiruko/Hiruko the Goblin (1991), režija: Šinja Tsukamoto (Tetsuo, the Iron Man). I ponovo smo mogli da se posvedočimo specifično japanskom smislu za spoj bizarnog i hororičnog, ovde u vidu džinovskih paukova s ljudskim glavama. Ovaj film je zanimljiv i po motivu tzv. “devojke iz pukotina”, koja priziva pesmom i odvlači nesrećnike na drugu stranu (tamo gde obitavaju pomenuti paukovi i ko zna još kakva druga čudesa).

Za kraj je sačuvan triling filmova još bizarnijih i grotesknijih od prethodno pomenutih (ako niste mislili da je tako nešto moguće, ne poznajete dovoljno savremenu japansku kinematografiju). Lik Wong/Riki-Oh: The Story of Ricky (1991), režija: Ngai Čoi Lam kultno je ostvarenje verovatno već poznato mnogim ljubiteljima egzotične dalekoistočne filmske kuhinje. Mnogo više krvavi akcioni film nego li horor, ovo ostvarenje ipak sadrži i jedno neočekivano pojavljivanje jokai čudovišta u sceni transformacije na kraju filma. S druge strane Leák/Mystics in Bali (1981), režija: H. Džut Džalil je indonežanski horor koji je znatno bogatiji kad je reč o bizarnim čudovišnostima; uostalom zapitajte da li ste u još nekom filmu videli leteću vampirsku glavu koja doslovno isisava fetuse iz trudnih žena? Siguran sam da tu sliku nećete uspeti da izbacite iz glave tako lako. Nema na čemu. Na kraju, iako je hronološki gledano insert išao pre gore pomenutih, tu je neponovljivi Takaši Miike i jedan od njegovih bizarnijih filmova – Katakuri-ke no kôfuku/The Happiness of the Katakuris (2001). Bekvalac je ovaj film opisao kao spoj filmova: The Texas Chain Saw Massacre (1974), The Sounds of Music (1965) i The Red Inn (1951). Pogledali smo dva inserta. Publika je delovala oduševljeno.

I to je bilo to kad je reč o onom filmskom, hororičnijem, dužem, i bar što se mene tiče zanimljivijem bloku. Nakon toga je reč preuzela Mirjana Nećak-Kvarta i mogli smo se upoznati sa ništa manje bogatim svetom japanskih TV serija u kojim se pojavljuju najrazličitije karakondžule, kako oni izvorni jokai tako i one uvozne. U tom smislu interesantan je podatak vezan za vampirsku mitologiju kod Japanaca koja je u pop-kulturu došla preko filma Dracula (1931), dok se istoimeni roman Brema Stokera pojavio tek pedesetih, i to u dobrano cenzurisanoj i skraćenoj varijanti (tek je sedamdesetih objavljen kako treba). Međutim, motiv vampira je dan danas izuzetno popularan u Japanu, i to naročito u vidu brojnih TV serija koje se obraćaju pre svega tinejdžerkama, te su zato sami vampiri uveliko zaslađeni i romantizovani do besvesti. Kao jedan od primera pomenuta je serija RH Plus o vampirima istražiteljima što zvuči kao Twilight sreće CSI uz malo smisla za humor (bar sudeći po insertu). Još neke serije koje su pomenute: Kindaichi, One Missed Call (bazirano na popularnom filmskom serijalu), Shinigami no Ballad… i još mnoge druge čije sam naslove ili zaboravio ili se ne bih sad usudio da nagađam. U svakom slučaju, tribina se u tom trenutku već primicala kraju, i bilo je krajnje vreme da se zauzme mesto u Velikoj sali Doma omladine (naravno punoj) kako bi se ispratilo otvaranje festivala…

Ako je sudeći po prvom danu, i masi šarenih, nasmejanih i uzbuđenih fanova koji su ispunili čitav Dom omladine, i ovo osmo izdanje Japanizma biće pun pogodak!

Miloš Cvetković

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *